KNJIGA !

Poštovani, imam čast, zadovoljstvo i tremu da vam predstavim Goričinu i moju, sveže izašlu, vruću iz štamparije, knjigu »Priči nikad kraja«. Beba-knjiga ima samo jedan dan i o njenom pojavljivanju me izvestila, sikćući mi u uvo, suautorka, Moja najbolja drugarica. Daklem, Moja najbolja drugarica i ja smo roditeljice knjige-prvenca, pogledaj levo. Kao što možete primetiti knjigu je izdala naša matična kuća, Samizdat B92, tako da je sve komplet. Ovim povodom, želim da vam napišem sledeće:

Najpre, ne bih htela da ovo zvuči patetično, jer ako nešto ne podnosim to je patetika. Ne volim cviljenje, prenemaganje, slinjenje i glumatanje u poznim godinama, od strane navodno nikad odrasle dece, ni zahvaljivanja koje prati pogled, koji za razliku od reči ne laže i stavlja na test moj IQ.

Elem, ceo svoj dosadašnji život sam čitala. Ne sećam se ni kada sam naučila da čitam, samo znam da je to bilo pre kretanja u prvi razred, gde sam u strahu da ne budem drugačija od ostalih, tako uspešno glumila nepismenost i tako šuntavo sricala slogove, da su moji roditelji pozvani na razgovor kod očajne učiteljice. Gde su zaprepašćeno odrukali moju prevaru. Do tada su i ostali već nekako naučili da čitaju, pa nisam više toliko štrčala.

Pisanje mi je išlo od ruke, ali nikada nisam mislila da je dovoljno dobro. U novinarstvu je moja sklonost pisanju bila ograničena rečnikom informativne redakcije, njenih potreba i ciljeva (konkretan primer profesionalne deformacije). Tu i tamo se pojavila poneka rubrika, koja nije bila politička i u kojoj sam ja, veselo, davala oduška zadržavanim pričama, rečima i zasmejavala okolinu.

Zbog moje potrebe da pišem je pištao info-sektor sajta B92, jerbo sam uboge kolege zasipala člancima iz Slovenije i šire, tako da su mi povremeno, uz očajnički smeh, predlagali da mi otvore podstajt, »Slovenija-Jelica«, pa da tamo pišem koliko mi duša hoće. Onda je otvoren blog. Prvo je šef info-sajta, Veljko, probao da me navuče da pišem za blog i tako me skine sa svog već umornog vrata. Nisam se pustila prevariti. A falilo je ovoooliiicko... Prošlo je nekoliko meseci, ja sam na blog svraćala samo povremeno, u pauzama pisanja članaka... tada je sasvim slučajno došlo do prepiske sa drugom Restakom. Da li je njegov pristup bio bolji ili istrajniji, ne znam... ali uspelo mu je da me ubedi za samo par sati i tri mejla... teško žabu u vodu... Doduše, Žmu nije bio oduševljen, 'vatila ga je strava od mog potencijalnog, interplanetarnog lajanja. Zbog čega sam mu obećala da se u tim pričama neću baviti politikom. Sem ponekad. Mrvicu. Nisam sigurna da nije zbog toga požalio kada je shvatio da je bolje da se bavim politikom no njime. Prekasno. Sada je već postao junak iz knjige. Sa velikim slovom. Taknuto, maknuto.

Od tog dana zdravstveno stanje info-sajtadžija se bitno popravilo. Ja sam konačno veselo kuckala sve što do tada nisam imala gde. Sajtadžije su odahnule, život im se kvalitativno promenio, ten im se osvežio. Firma je prestala sa sakupljanjem novca za fond za slanje sajtadžija u Matarušku banju. Ja sam po blogu perjala o bebama, babama i žabama, a info-sajt je za svaki moj novi blog verovatno otvarao šampanjac i uživao u poklonjenoj pauzi.

E, sad stižemo do najtežeg: želela bih da se, posebno, zahvalim svima vama, koji ste ne samo čitali, već i hvalili moje blogove. I počeli da pominjete knjigu, da me pozivate da objavim te priče, da pišem još više...

Znate, ja sam što se pisanja i objavljivanja tiče perfekcionista. Zato sam vam (vidi uzbrdo) i pisala o tom mom stalnom čitanju. Posledica toga je i to da sam stroga prema drugima, a prema sebi posebno, kada se radi o pisanju i objavljivanju knjiga. Uvek sam se divila hrabrosti autora, koji su se usudili da objave svoja podprosečna pisanija... knjige pišu, ajd što pišu nego i objavljuju i polupismeni, a o zlotvorima da ne govorimo. Uprkos tome, ja sam i dalje ostala pri verovanju da knjige treba da objavljuju samo Čehovi, Pračeti, Kišoni i Tolstojevski... dakle, mene na tom spisku nema, nikada se nisam ni usudila da mislim o tome da bih objavila knjigu.

Vi ste bili prelomnica. Da nije bilo vas, nikada se ne bih usudila ni da mislim o toj knjizi. Vaši komentari su bili pod nikovima, nismo se znali ni poznavali, dakle nemate nikakvu korist od, hvala vam, komplimenata i poziva da objavim knjigu. Vi ste mi dali potrebnu hrabrost... morala bih da prestanem, ovo ipak postaje patetično...

Dakle, tu negde se, kao i uvek kada mi je bilo potrebno, našla pored mene Moja najbolja drugarica, koja je isto takođe, duboko u bunkeru čuvala svoje priče, sa namerom da ih objavi, ako je moguće što kasnije, najbolje nikada. I bilo je lakše da se dva tremaroša na temu knjige nađu zajedno... super nam je bilo... dok smo spremale, pakovale i čistile priče... dok smo planirale, štampale, dopisivale se... a kada smo predale priče, to je bio prvi šok. Postalo je ozbiljnije no što je izgledalo u našem podsvesnom odugovlačenju... Onda je prošlo taman toliko vremena da smo se obe opustile i skoro zaboravile frku od očekivanog prvenca, kada nas je potpuno šokirala logična vest da je knjiga gotova. Odšampana. Vruća. Stigla.

Juče mi je moja Najbolja drugarica u konspiraciji siktala u uvo da je knjiga stigla. Tu je. Da mi je javila da smo dobile poziv za probni put na Mars, manje bih se zaprepastila, no što me je isprepadala vest da tamo na trećem spratu, u Beogradu, stoje naše knjige.

Danas sam saznala da je naša knjiga već u prodavnicama, znate ono »u tim i tim i tim i svim bolje opremljenim knjižarama«. Neverovatno. Nas dve smo još uvek u neverovanju. Čujemo se samo da jedna drugoj dignemo pritisak i unesemo dodatnu dozu panike u postojeće stanje. Moja najbolja drugarica kaže da nam je prvenac divan. Nije što je naš, ali učiteljica kaže...

Ja još uvek nemam tu našu bebu-knjigu. Očekujem da mi je sutra donese drugarica iz Beograda, koju je samidragibog poslao da baš ovih dana poseti Ljubljanu. Do tada ću silan posao da napravim manikirki, neće me sanirati još dva meseca.

Moja najbolja drugarica se pakuje za turneju. I knjiga joj stoji negde na stolu, uz gomilu sitnica, cveća i šarenih olovaka. Ostale knjige čekaju u kutijama na Novom Beogradu. One srećnije su već u izlozima. Ja čekam da pipnem svoju knjigu, da je vidim i omirišem.

Do tada i posle toga: HVALA VAM !