Trgatev

Trgatev iliti berba je jedna od ključnih pojava života u Sloveniji. Da bi novopridošli žitelj ovdašnji osetio sve čari Slovenije mora prvo da se uzvere na Triglav, što ja još uvek nisam uradila i ne nameravam sve dok one čelične kablove za pridržavanje ne zamene konopcima, jerbo nisam rada da konkurišem gromobranima. Kada se odradi pentranje po planinama, poželjno je učestovati svim kapacitetima u berbi. Berba je, naravno, izgovor za razgovor, odnosno za uprizoravanje žurke dužih i širih razmera, pa još na otvorenom, pod maskom korisnog. Za ispunjavanje te kulturološko-poljoprivredne pretpostavke življenja u Sloveniji, u mom slučaju, brine naš komšija Jože. Svake godine, za pola sata branja grožđa, Jože organizuje celodnevnu žurku, na kojoj se najviše vremena troši na kondicijske pripreme za branje, kao i urnebesno proslavljanje uspešnog izlaženja na kraj sa ne lakim poslom branja nekoliko gajbica grožđa.

Vreme branja grožđa, kada ubogi čvorci idu u banje na oporavak od klopotaca, odnosno audio vetrenjača na bazi drveta, je najveselije u Štajerskoj. Naravno da se vinova loza sadi u Sloveniji gde god ima mrva zemlje i zeričak sunca, tako da se berbe odrađuju svuda, sem na alpskim razglednicama, ali u Štajerskoj je sađenje loze i ispijanje njenog krajnjeg produkta – lokal patriotska pretpostavka.

Mene doduše jesen podsvesno više podseća na igru trule kobile, kada se celcata Šumadija savije u pozituru te igre, isturi deo gde se leđa prestaju pristojno zvati i sakuplja šljive do onemoglosti. Kod nas grožđe više služi da ga deca zobaju još poluzrelo ili da ga neka strina uvali baba-tetki da ga ljušti zrno po zrno, crnom šnalicom na grbice vadeći semenke, pa da se od toga uprizori slatko. Mada, od šumadijskog vina nema boljeg sirćeta za salatu.

Daklem, meni Pavlov refleks radi u jesen na gamizanje za šljivama, a i moj gastritis pruža otpor vinskim čarolijama. Da ugođaj bude potpun, ispostavilo se i da sam alergična na vinovo lišće. Pre nekoliko godina sam na istarskoj berbi utrčala puna entuzijazma u vinograd i počela da se lepim grožđem, da bih se posle pola reda drpala k'o seoski džukac u prvom redu buvljeg cirkusa. Ruralni doživljaj je završen tako što su me poslali u kujnu da se tamo češkam jednom rukom, a drugom budem korisna po pitanju kuvanja ručka za veselo društvo u vinogradu. Od tada na berbama dužim kujne i družim se sa loncima.

Taj cilj, baziran na osnovama medjukulturalnog dijaloga, sam ostvarila u subotu. S obzirom da su naši mladunci bacili čifte i pružili nesalomiv otpor na sam pomen berbe u Bestragiji Gornjoj, ja sam strpala Žmua i Komšiju u auto i odvezla ih u Prlekiju. Prlekija je jedan od ćoškova Slovenije, gde je bog rekao laku noć, a država još nije stigla da kaže dobar dan. Između Štajerske i Prekmurja, Drave i Mure, je slepo crevce Prlekija, u kome žive Prleki, koji ne poznaju jednačenje po zvučnosti. Odatle je i naš komšija Jože, koji mi svake godine, svojim pozivom na berba-žurku do onemoglosti, omogućava praktičnu adaptaciju u Sloveniji. Prleki su simpatičan i otvoren slovenački živalj, mada kada bi se sudilo po imenu, čovek bi rekao da se radi o novopronađenom afričkom plemenu ili živom dokazu da patuljci iz priča zaista postoje. Do njih vodi izakan, pun rupa put, koji noću služi kao poligon za niski start srna, ježeva i zaprepašćenih lisica neodoljivo sličnih ušatim gremlinima. Put je idealan za gubljenje, što nam svake godine pruža zadovoljstvo zalutavanja i upoznavanja novopronađenih sela, do tada neviđenih, kao i uspostavljanja kontakata sa simpatičnim urođenicima. Usput odradimo i jezičke vežbe, jer Prleki govore prleški, uz dodatak štajerskog dijalekta, sa posebnim primesama prekmurskog koji niko sem njih u Sloveniji ne razume. Iako Slovenija vrvi od dijalekata, prekmurski je priča za sebe, kombinovana od slovenačkih i hrvatskih reči, kroz koju veju mađarski akcenti i stiskanje samoglasnika. Uz koje se neobjašnjivo lepi glas J, unoseći zabunu i nagon za kapitulacijom kod očajnog sagovornika.

Dakle, kada se par puta izgubimo i konačno uspemo da pronađemo džombav, nizbrdački put, tu je negde Jožetova kuća, iz koje se pruža neodoljiv pogled na zaljuljana brda pod vinogradima. I na svakom brdu po kuća, koja prozor-očima motri na grožđanu imovinu.

Oko podneva se kod Jožeta skupe rođaci i prijatelji, dobro se pojede, jer obrati pedesetak čokota grožđa nije mala stvar, zbog čega se posebna pažnja posveti zalivanju, da ne bi došlo do dehidracije na dvadeset metara od kuće. Kako bi berači, a i okolne čuvar-kuće u svakom trenutku znali o čemu se tu radi, u vinogradu se organizuju dugotrajni prekidi rada, koji se posvećuju grljenju i pevanju koliko te grlo nosi. S obzirom da je to iscrpljujuća psiho-fizička aktivnost, tu je podmladak koji lanjskim vinom podržava berače istovremeno stimulišući sve bučnije pevačke aktivnosti na račun branja.

Za negde oko sat vremena, kada se sve obere i odgajba u burad, koju tihim roptanjem mladunče traktora otandrlja uzbrdo, pa u podrum, iscprljeni berači se ponovo prehranjuju, uz preslišavanje poznavanja muzičkog blaga, kako slovenačkog, tako i iz susednih zemalja, uključujući i našu maticu. Negde u to vreme pada mrak testano gust, iz koga samo povremeno, uz puni efekat iznenađenja, ispadaju odozgo zreli orasi. To je znak da je tišina preglasna, a ekipa na rubu kolapsa od nehranjenja na sat vremena dupla doza, zbog čega se pristupa iznošenju kolača, dodatnih količina vina i...tada Jože iz podruma iznosi »Gašprčka« iliti Gašerčeka. Gašperček izgleda kao posledica mešanog braka furune i roštilja, a služi za pečenje kestenja, koje se u tom kraju, suprotno uobičajenim iskustvima, peče na vatri dovoljno visokoj da se alarmiraju lokalne vatrogasne jedinice u cilju sticanja neprocenjivog iskustva. Taj način bengalskog pečenja kestenja spada u filmsko-gastronomsku rubriku »rudareva kći«, zbog čega naredna dva sata okolo iskupljeni berači izgledaju kao pobegli iz zeničkih rudnika, uz vruće napred i sleđenu pozadinu.

Posle pomenutih rudarskih radosti, kada mrak postane dovoljno čvrst da zaradiš modricu prilikom pokušaja da izađeš iz kruga svetla, ja vršim povlačenje u civilizaciju, od koje nas deli nebrojeni broj rupa i životinja, koje iz okolnih šuma kreću u akciju. Krivine ni ne računam, one za razliku od ježeva ne mrdaju na užurbane četiri, buvljive nožice. Tako sam i ove subote noću skembala Žmua i Komšiju, u auto sa krajnjim poverenjem dat mi na dva kruga i odradivši sve lunaparkovske puteve regionalnog karaktera, uspela da se mimo policijskih patrola i noćnog života listopadnih šuma, probijem nazad do Ljubljane. Još dva dana mi je glava zvečala od radosti berbe, ali isplatilo se...bogatija sam za još jedno lokal-kulurološko iskustvo. Samo nek je veselo i nek se šareni. Multi kulti.

Jože je ostao da obere do kraja...

...Brihtne je glave, rad ma zabave,

Štajerc je pravi, rad se postavi:

»Nobedn še nejso ni me domu«...