Milanković

Danas je otvorena obnovljena rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju, kao deo zajedničkog projekta vlada Srbije i Hrvatske, a u krajnjem cilju izgradnje čitavog muzejskog spomen-kompleksa posvećenog ovog velikom naučniku. Kao što su, sa čak pomalo šarmantnim ublažavanjem, primetili i mediji koji su o ovom događaju izvestili, Milanković je nedovoljno poznat u “široj javnosti”. Tu relativno skoro imali smo prilike da vidimo i otužan spektakl kako voditeljka jedne tobože visokointelektualne političke emisije (formalno visokoobrazovana i visokokvalifikovana) priznaje svoje neznanje u ovom pogledu. Decenijama Milanković (kao sumnjivi “antinarodni element”) nije imao ni ulicu u Beogradu, što je tek nedavno adekvatno ispravljeno. Ne bi bilo preterivanje tvrditi da preko 3/4 Beograđana nema blagog pojma o tome ko je bio, uz Ivu Andrića, naš najzaslužniji sugrađanin.

Ovde namerno neću da govorim o njegovim velikim rezultatima u astronomiji, geo-naukama, prosveti i popularizaciji nauke – upravo zato što ovo nije mesto za to. Mesto za to je maltene svuda drugde: u udzbenicima, u popularnoj štampi, u popularnim knjigama, u izdavačkim planovima, na sajtovima kako pojedinačnih entuzijasta, tako i onima iza kojih stoje Narodna biblioteka, BU, tzv. SANU, nadležna Ministarstva (i to njih barem četiri: nauke, obrazovanja, kulture i vera, pošto je Milanković zaslužan za ponešto u domenu svakog od njih), u emisijama javnog servisa, ali i drugih korisnika nacionalnih frekvencija, itd. isl. Znati ko je Milanković jednostavno mogu da posmatram samo kao deo pismenosti. (Pri tom ne govorimo o tome da ne bi bilo loše bar grubo znati čime se bavio - to bi već spadalo u naučnu pismenost, vrlo važan faktor savremenog sveta i civilizacije, ali u nas gotovo na nivou strogo čuvane državne tajne.) Da neko u nas završi srednju školu - nekmoli fakultet, makar koliko bio loš ili “(post)modernizovan” - a ne zna za Milankovića bi trebalo da bude sramni izuzetak, a ne gotovo univerzalno pravilo.

Znati i poštovati Milankovića je autentični, ozbiljni i časni patriotizam. Za razliku od ljudskog šljama koji rasistički divlja po fudbalskim utakmicama i isto takvog šljama koji takvo ponašanje brani i opravdava u svojim anonimnim (čast izuzecima) komentarima. Za razliku od ološa koji fizički napada one koje percipira kao “drugačije” pod izgovorom (?!) da se radi o gej-paradi. Za razliku od one vrste nesoja čiji su arhetipski zaštitni znaci napadi na novinare, fascinacija gangsterima, ili ekstremna dugovečnost koja seže unazad do Betovena i Mocarta. I stoga je zalaganje ministra prof. Aleksandra Popovića (koji je, kao ministar nauke i zaštite životne sredine u prethodnom mandatu, najviše lične energije, sredstava i uticaja uložio u projekat rekonstrukcije Milankovićeve rodne kuće) izraz istinskog i časnog patriotizma, na čemu mu treba odati priznanje. I to valja istaći, bez obzira što, kao što je bilo kom čitaocu ovog bloga dobro poznato, o politici njegove stranke imam (u najblažim mogućim terminima, razblaženim poput džin-tonika u većini beogradskih kafića) izrazito negativno mišljenje.

Genijalni pesnik Tomas Sterns Eliot svojevremeno je lepo rekao (a Danilo Kiš, još jedan velikan koji je bio progonjen "u vlastitom selu", citirao u Času anatomije): gospodo, niko se ne rađa sa tradicijom - morate krvavo da radite da biste je stekli. Milanković je deo naše (ne odviše bogate) tradicije - zar je doista toliko krvav napor uzeti malo knjigu u šake i obavestiti se o delu ovog velikana? U ovoj godini, u kojoj naša astronomija, a samim tim i čitava srpska nauka, slavi značajan trostruki jubilej (120 godina od osnivanja Astronomske opservatorije u Beogradu, najstarije naučne institucije na ovim prostorima čiji je direktor i Milanković jedno vreme bio, 75 godina od rada na sadašnjoj lokaciji i 150 godina od rođenja Milana Nedeljkovića, prvog domaćeg astronoma u savremenom smislu reči), to bi bilo najmanje što možemo da učinimo.

Milanković je bio sumnjiv i “nepoželjan” u svim režimima: za vreme Kraljevine zato što je bio germanofil i jugoskeptik, za vreme nemačke okupacije zato što je okupatoru pružao pasivni otpor, za vreme komunizma jer je prezirao nakaradnu marksističku teoriju i zločinačku praksu. Udba (ona originalna) ga je držala pod nadzorom do kraja života; tu nedavno su zaslugom nekolicine saradnika Astronomske opservatorije u Beogradu objavljeni i tragikomični odlomci iz “karakteristika” koje su mu nakon '44. davali oni koji su ga “operativno obrađivali”. Zapanjujuće je, ali i izuzetno poučno, da je njegovo najveće delo, Kanon osunčavanja, originalno napisano na nemačkom, na engleski prevedeno tek deceniju nakon njegove smrti i to zaslugom jedne izraelske fondacije i američke NSF; štampanje čak i njegovih knjiga na srpskom u zemlji bilo je sistematski ometano sve do 1980-tih. Dovoljno simbolično je i da je njegova rodna kuća razorena tokom divljačkih ratova lažnih balkanskih patriJota početkom 90-tih. Za razliku od nekadašnje političke nepoželjnosti, današnja verzija je proizvod čistog neobrazovanja, niskih edukativnih i moralnih standarda i intelektualne lenjosti. Dok je u civilizovanom svetu odavno uz Nikolu Teslu obično jedini Srbin koji se nalazi u svim svetskim naučnim enciklopedijama (a za razliku od Tesle, Milanković se uvek tako i izjašnjavao, a i najveći deo svega što je stvorio, stvorio je upravo u Beogradu, na Dorćolu i Zvezdari), u nas je i dalje u dubokoj senci popularnosti ratnih zločinaca (što iz poslednjih balkanskih, što iz ranijih ratova), turbopevaljki, polupismenih književnika, četvrtpismenih političkih analitičara i loših fudbalera. Dok to ne promenimo, može nam svakako biti bolje, ali teško da će nam biti istinski dobro.