SLIKE SA ILIJADE

Teško je poznati život a slikati je lako treba samo započeti posle sve ide samo slaže se jedno na drugo i kada svršiš sliku vidiš da je na njoj šareno sve kavo u životu i da svaka istina ima dva lica.
Ilija Bašičević Bosilj

Posle niza izložbi koje su poslednjih godina održane u svetu (Venecija, Njujork, Cirih, Hajdelrberg) na kojima je Ilija Bašičević Bosilj izlagan zajedno s Pikasom, Kleom ili Klimtom, kao i nakon što ga je ugledni londonski časopis Raw Vision proglasio za jednog od klasika svetske art brut umetnosti u organizaciji ULUS-a i Fonda Ilija&Mangelos uz produkcijsku podršku Galerije O3ON-e u umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić od 10. do 31.oktobra biće održana velika studijska izložba Slike sa Ilijade, čiji sam autor i kustos.

Posedujući svest o slikarstvu svog školskog druga Save Šumanovića, takođe, budući da je od sina Mangelosa slušao i o Generaliću i u Jugoslaviji tada popularnom pokretu slikara seljaka, neznano kako 1957, u svojoj 62.godini i Ilija Bašičević počinje vlastite slikarske pokušaje. Za razliku od slikara naivaca sa kojima je često bio poređen, ili pak među koje je pogrešno svrstavan i sa njima izlagan, Ilija Bosilj umetnošću se nije bavio ni iz kakvog hobija. Kod njega nema nezgrapnosti ni prostodušnosti karakteristične za umetnost naivnih, niti je pak kao umetnik Ilija na bilo koji način bio protekcionisan od strane države. Naprotiv ─ do svega u svojoj umetnosti Ilija Bosilj došao je na najteži mogući način: slikarsku tehnologiju uglavnom je učio sam, baš kao što je i njegova međunarodna umetnička karijera došla kao splet (srećnih) okolnosti.

 Osporavano na najrazličitije načine, u više navrata čak izloženo pravom medijskom linču, Ilijino slikarstvo često je korišćeno i kao sredstvo za obračune s njegovim sinom Dimitrijem Bašičevićem Mangelosom. Sve je kod Ilije Bosilja bilo neobično i jedinstveno u tolikoj meri da je u vreme trajanja njegove zagrebačke izložbe, februara 1965.godine, on čak bio primoran da pred specijalnom (inkvizicionom) komisijom demonstrira sopstvenu slikarsku veštinu, odnosno da dokazuje vlastiti identitet i autentičnost svog dela. Na slici nastaloj tom prilikom autor je čak ostavio i natpis: Ovu sliku sam naslikavo pred Komesijom...

U literaturi često pominjan, biografski podatak o tome kako mu država oduzima zemlju bitan je ─ ali, svakako, ne i određujući momenat koji je Iliju doveo do odluke, posledično dalekosežne kako za njegov dalji život tako i za ovdašnju istoriju umetnosti. Uobičajena pojednostavljivanja po kojim je, eto, ostareli seljak ostavši bez zemlje “utehu“ potražio u umetnosti – naravno da ne stoje. Kako je Ilija bio ličnost koja se opsesivno predavala svim poslovima koje je u životu radio, može se reći da je podatak o oduzimanju zemlje u ovoj priči značajan isključivo u kontekstu oslobađanja vremena i prostora za novu Ilijinu opsesivnu predanost ─ umetnost.

Stepen zanosa, stvaralačke strasti i egzistencijalne saživljenosti sa umetnošću koju je stvarao Iliju svrstavaju u red vrhunskih umetničkih vizionara. Kod njega se slikarska površina javlja kao povlašćen lični prostor u koji umetnik upisuje i sublimiše sve napetosti, konflikte i traumatična iskustva sveta i vremena u kom je živeo ─ podsećam na biografski podatak da je od strane ustaških vlasti u Šidu Ilija Bašičević, kao jedan od viđenijih paora u sremskom kraju, bio osuđen na smrt zajedno sa svoja oba sina te da se nalazio i u istom onom redu smrti iz kog se nikad nije vratio njegov školski drug Sava Šumanović. Slikajući svoja unutrašnja stanja i vizije Bosilj je u doslovnom značenju tog pojma postao organski vezan za vlastitu umetnost. Velike istorijske teme kod Ilije su date bez patetike ili dramatike svojstvene slikarima i slikarstvu njegovog vremena.

Opsesivno predan umetnosti, Ilija je slikao po svemu što bi mu došlo pod ruku: bilo da je reč o klasičnim slikarskim podlogama (papir, platno, karton, drvo, lesonit, daska) često oslikanim sa obe strane ─ podjednako i na materijalima koji su mu bili dostupni poput odbačenih džakova, stakla, nameštaju (kredencima, krevetima, stolicama, vratima), pročitanim knjigama, pampurima od flaša, zidovima kuće u kojoj je živeo…

Simbolika Ilijade (Sveta po Iliji) uslovljena je kako umetnikovom (životnom) sudbinom tako i knjigama koje je Ilija čitao. A čitao je sve što bi mu došlo pod ruku: počev od monografija o velikim umetnicima koje su mu bile dostupne u bogatoj sinovoj biblioteci, preko Biblije, narodnih pesama i priča iz nacionalne mitologije, Dostojevskog, pa sve do istočnjačkih spevova poput Mahabharate i Ramajane... Takođe, Bosilj je boravio i u mnogim evropskim gradovima, posećivao je brojne muzeje te je za stvaranje njegovog slikarskog sveta svakako značajan i taj direktan kontakt s delima velikih slikara. U karakterističnoj Ilijinoj redakciji, sve pročitano, viđeno ili proživljeno nalazilo je mesto u fantazijskom svetu kog je stvarao. Izgubivši uporište u stvarnosti kakvu poznajemo tvorac ovog slikarstva konstruisao je vlastitu (slikarsku) realnost: Ilijadu ili Svet po Iliji – jednako nedokučivu i nečitljivu kako na emotivnoj, tako i na religijskoj ili pak sprirtualnoj ravni. Prizori iz individualne i kolektivne memorije gde se kolektivno nesvesno prepliće sa ličnim traumama i iskustvima kod Ilije čine spojeve koji su s one strane svih pomenutih dualizama: kolektivnog-individualnog, ličnog-nacionalnog, racionalnog-iracionalnog, svesnog-nesvesnog...

Pažljivijem posmatraču ovog slikarstva lako pada u oči da se pri konstruisanju i konstituisanju svoje Ilijade, Ilija koristi s (najmanje) pet osnovnih slikarskih postupaka. Dakle ─ u zavisnosti od podloge i korišćene slikarske tehnike ─ Ilija Bosilj svoja dela: 1) crta, 2) slika, 3) boji, 4) kreči i(li) 5) drlja. Intuitivno koristeći i kombinujući navedene postupke, ne retko i svih pet odjednom, Bosilj je slikao po svemu što bi mu došlo pod ruku: bilo da je reč o klasičnim slikarskim podlogama (papir, platno, karton, drvo, lesonit, daska) često oslikanim sa obe strane ─ podjednako i na materijalima koji su mu bili dostupni poput odbačenih džakova, stakla, nameštaju (kredencima, krevetima, stolicama, vratima), pročitanim knjigama, pampurima od flaša, zidovima kuće u kojoj je živeo…

Intuitivno dosežući i anticipirajući (postmodernistički) ideal kulture slobodnog kretanja, odnosno neopterećene šetnje kroz različite civilizacije, u jednoj arhaičnoj i manje-više konvencionalnoj kulturi Ilija Bašičević Bosilj bio je istinski savremen i moderan. Stvorivši impoznatan opus koji broji preko 2000 dela, u istoriji umetnosti bez odgovarajućeg pandana, po svedočenjima njegovih ukućana Ilija Bašičević ovozemaljski svet napustio je u snu, s osmehom na licu ─ baš kao što je i njegovo slikarstvo, u nedostatku odgovarajućih teorijskih ključeva, od strane dobrog broja istoričara i teoretičara umetnosti često ne bez doze patetike bilo opisivano upravo kao misteriozan i nedokučiv san. Za razliku od tog "sna", još uvek nedovoljno osvetljenog i nezadovoljavajuće tumačenog, stvarnost Ilijinog slikarstva i njegova recepcija u svetu daju dovoljno osnova za tvrdnju kako je upravo Ilija Bašičević Bosilj najoriginalnija umetnička pojava u ovdašnjoj (istoriji) umetnosti.

Izvodi iz teksta pisanog za katalog izložbe.