Restruktuiranje i privatizacija NIS a.d.

    Proces privatizacije javnih preduzeća je krenuo. Pitanje je da li je sve dobro promišljeno i postoji li adekvatna stratrgija države, odnosno plan da se prodajom postignu pravi ciljevi. Mnoga pitanja nagoveštavaju da se u to ušlo prilično brzopleto ili je postojala namera...Događaji koji su iza nas možda su i uslovili da se privatizacija NIS-a odvija na način koji nam finanasijski baš i ne odgovara. To za sad tako izgleda. Mišljenja sam, da već kad smo doveli sebe u situaciju da prodajemo najvredniji segment naše privrede, to uradimo sa više mudrosti. To kažem zbog toga što mislim da smo od osnivanja NIS a.d. (akcionarskog društva), do danas, promenuli osnovnu nameru u odnosu kako je tad, u svrhu privatizacije urađeno restruktuiranje preduzeća. NIS a.d.. Srpska naftna kompanija trebala je da bude organizovana po principu holding kompanije ili grupe, slično preduzećima u delatnosti u okruženju. Međutim, činjenica je, da je ista Vlada, promenula, kurs restruktuiranja, već u začetku procesa.No sad smo tu gde jesmo. Nismo proces restruktuiranja doveli do kraja, ili prvobitnog cilja, već krenuli u još veću centralizaciju unutar postojećeg NIS-a, što je uslovilo da se i Memorandum i Sporazum sa Rusima dogovori za celo preduzaće. Da li je tu bilo neobaveštenosti i/ili nečeg drugog, sad nije za razmatranje. Sam proces, odnosno stanje pripravnosti, previše dugo traju, da će mnogi segmenti NIS-a, zbog smanjenih investicija imati veliku štetu. Mogli smo od prvih pregovora sa Ruskim partnerom, konkretnije da definišemo učešće domaće proizvodnje nafte i gasa. Ono jeste da je u krizi, ali i kao takvo državi sa sadašnjim cenama nafte na svetskom tržištu donosi 1 milijardu dolara na godišnjem nivou. Istraživanje i proizvodnja nafte u nas ima tradiciju 60 godina i neopravdano je zapostavljena, ako se uzme u obzir da je baš ona opravdani uzrok nastanka sve naftno gasne delatnosti u nas.Osetili smo njen značej i u periodu sankcija. Nafta proizvedena sa našeg prostora, od koje je izfinanasirano i naše učešće na koncesiji u Angoli, sa koje Srbija ubira ne mali prihod, podmiruje oko 20% naših potreba i u priličnom procentu puni budžet. Ovde ne treba zaboraviti i  izuzetan broj stručnjaka iz ove oblasti, čiji odlazak u inostranstvo je sve intenzivniji.Činjenica da zahvaljujući domaćoj proizvodnji, imamao siguran profit i da bi sa njenim povećanjem on bio još veći, nameće pitanja zašto mi ne rezvijamo domaće poslove (sad kad je cena nafte visoka sa trendom daljeg rasta), već ih prepuštamo drugima. Da li je to kretanje linijom manjeg otpora i/ili potreba da se zaštite određene interesne grupe.