Frank Correnti Cigars Ltd.

Kao neko kome čini zadovoljstvo da pokazuje drugima film ili knjigu koji su mu se dopali, tako je i Calvino znao da osobe koje idu direktno, bez zaobilaženja, ka svom odredištu nikada neće imati priliku da vide i upoznaju zakutke koje otkriju samo mnogo izgubljeni ljudi. (Gonçalo M. Tavares: O Senhor Calvino, u portugalskom originalu Como alguém que tem prazer em mostrar um filme ou um livro de que gostou, também Calvino sabia que se as pessoas fossem directamente, sem qualquer desvio, para o seu destino, nunca teriam oportunidade de ver e conhecer cantinhos que só os homens muito perdidos descobrem.)

Retko šta ljude u životu tako obraduje kao kad im se dogodi nešto prijatno i zanimljivo, a do tada nepredvidljivo i nepredviđeno. Turisti koji osvajaju (ili bar misle da osvajaju) nove gradove, stanovnici koji se trude da svoj grad upoznaju koliko god mogu, hodaju naokolo ispunjavajući svoje zadatke pažljivo i poučno zapisane u solidno istraženim i napisanim vodičima, ili odlaze na nova mesta povećavajući svoje znanje i razumevanje mesta u kojem su, istovremeno se, najčešće podsvesno, nadajući da će im se zalomiti taj čarobni trenutak kada do svesti dopre nešto što ona nije mogla ni naslutiti.

Uprkos svemu što turističke knjige pišu, mnogi putnik uhvatiće sebe kako mu je od posete Parizu ostao mnogo jači utisak ukusa peciva u maloj pekari u blizini Place des Vosges nego Louvre ili Montmartre, da mu je u Rimu odsjaj kiše na pločnicima Trasteverea bio lepši od raskoši Vatikana, da mu prva slika Njujorka nisu ni visoke zgrade Manhattana ni Kip slobode, nego žičara koja prevozi umorne kancelarijske službenike na Roosevelt Island posle posla, a da se umesto zgrada banaka i blještavila moći iz centra Toronta u sećanje probijaju litice Scarborougha.

Ovo je priča o Torontu, ali ne o Scarborough Bluffs, jer se one, čak i tako začudne kakve jesu, uklapaju u jedan od tri osnovna stereotipa u Torontu. Uz sav kompleksni i brzi urbani razvoj Toronta on je ostao grad u kojem će većina ljudi primetiti tri najuočljivija kompleksa mogućeg značenja. Sa jedne strane tu je viktorijanski, puritanski, britanski, umirući ali još uvek prisutni i u čudnu nostalgiju zaodenuti Toronto, zatim onaj postmoderni ili hipermoderni grad stospratnih oblakodera i podzemnih tunela koji uliva strahopoštovanje, i konačno, Toronto doseljenika, šaroliki kolaž naroda i običaja, mirisa i etničkih komšiluka. Uz svu svoju lepotu i nepripadanje decidirano urbanom, Scarborough Bluffs deo su viktorijansko-britanskog, izlaze kao iz romana te epohe i te zemlje čiju kraljicu i simbole je Kanada do danas zadržala.

Fascinacija počinje kada se stvore uslovi za prevladavanje poznatog i utabanog, kada iznenađenje prethodi objašnjenju, ili kada se pojavi nešto u čemu se stereotipi do te mere preklapaju da postanu obesmišljeni, kakvi i treba da budu. U jednom od krajeva grada koji su poslednjih nekoliko godina doživeli ekspanziju do neprepoznatljivosti, na zapadnoj strani Kraljeve ulice (King Street West), gde se od nekadašnjih fabrika i skromnih, već pomalo trošnih kućica iz jednog drugog vremena napravio King West Village, kraj novogradnji, kondominijuma, umetničkih galerija, hotela koji su od rupa za pijanice i probisvete postali glavni hit u gradu, i dalje opstaje mesto koje posetioca odmah po ulasku prebacuje i u neki drugi svet, i u neko drugo vreme, a da nije lako odrediti ni koji je to svet ni koje je to vreme. Prethodna konstatacija mogla bi zvučati kao da je izvađena iz nekog udžbenika posvećenog postmodernizmu u arhitekturi i urbanizmu, ali ono što je od udžbenika bespovratno otima jeste prisustvo ljudi na tom mestu. Bez ljudi, na kraju krajeva, mesta ni ne postoje, postoji samo prostor. Mesto o kojem je reč zove se Frank Correnti Cigars.

Do male manufakture za pravljenje cigara nije lako doći prvi put. Sa ulice se gotovo i ne vidi. U njenoj blizini (King i Bathurst je raskrsnica odmah iza ćoška) mnogo je uočljivija i poznatija pivara Amsterdam, jedna od mikropivara Toronta sa bašticom u kojoj se može probati sveže pivo. Mora se prvo naći broj 606, zatim ući u dvorište koje izgleda nalik dvorištima, seoskim kao i gradskim, kakva se mogu videti i u raznim drugim delovima sveta, i onda u dubini dvorišta treba pratiti jedva uočljivi natpis i ići uskim stepenicama do neuglednih vrata. Kada se vrata otvore, zamiriše duvan, Havana, oseti se duh manufaktura 19. veka, prohibicije 20. veka, misterija koju može da stvori hram posvećen uživanju u duvanu u gradu u kojem je pušenje već svuda zabranjeno. Sa desne strane zastakljena prostorija za čuvanje već napravljenih cigara, dve kožne fotelje, levo radni sto gde se vrše obračuni i prave planovi, u dubini uskog i relativno mračnog hodnika glavna prostorija, u kojoj sedi desetak žena i, sa primernom dozom mira i koncentracije, rola cigare.

Od tih desetak žena reklo bi se da su gotovo sve sa Kube ili neke od okolnih karipskih zemalja gde se za cigare, o cigarama, i sa cigarama zna i ume, osim jedne koja je očito iz Istočne Azije, i koja je veštinu rolanja cigara očito naučila od neke od svojih latinskih komšinica koje su je nekako dovele ovamo. Ona je tu, baš kao i cela manufaktura Frank Correnti, da razbija predrasude. Duh prohibicije čini da mesto izgleda kao da mu je vlasnik neki italijanski mafijaš, a ne porodica trgovaca holandskog porekla koji se tim poslom na raznim stranama sveta bavi već generacijama. Bombastično ime Frank Correnti odnosi se na nekoga ko je nekad negde radio za holandsku porodicu Miller, ali manufaktura cigara, naravno, jednostavno se ne može zvati Miller, nego mora da se zove Correnti.

Mali tranzistor, takođe iz nekog prošlog vremena, stoji da bi upopunio iluziju Kube. Da nije tranzistora, jedinog svedočanstva elektronskog doba, manufaktura bi pri dnevnom svetlu izgledala kao iz 19. veka, ali ne onog 19. veka viktorijanskog koji Toronto poznaje i pokušava da sećanje na njega održi i neguje, nego nekog 19. veka koji se opire definiciji, poređenjima, nekog vremena koje lebdi u vazduhu prijatno aromatizovanom mirisom svežeg, sa Kube uvezenog duvana.

Na neki način, Frank Correnti Ltd. dodiruje sva ona tri spomenuta Toronta; od britanskog ima strogu fasadu kuće u kojoj je manufaktura, od hipermodernog ima okruženje poslovno-buržoaskog centra grada i namenu, da pravi cigare za biznismene čiji je ona statusni simbol neke vrste, a od etničkog ima to osećanje razmeštenosti u neko mesto koje su te žene koje prave cigare, a i sam vlasnik, napustili da bi uhleblje našli u gradu imigranata. Ipak, samo ih dodiruje, jer na tom mestu, u tom trenutku, pogotovo kada se prvi put nađete tamo, imate utisak da je ono suviše čudno čak i za grad koji upija planetarno čudno, Toronto.

Ovo mesto nije tajno, ali je toliko apartno da u njemu nikada nećete videti grupe posetilaca, gužvu. Najveće atrakcije uvek su one koje su toliko zanimljive, ali na svoj, poseban, način da nikada ne uspevaju da postanu javne atrakcije. To nepoznato u poznatom i jeste jedan od mnogobrojnih razloga što ljudi žive u gradovima.