Za Dzonija

Vojska ti je, tako, jedan dosta čudan svet u kome važe isključivo zakoni fizike, odnosno mehanike. Sve se nastoji uskladiti u jednu moćnu, ogromnu mašinu, u kojoj si ti zna se već šta. Ali, kako svaki skup ima svoj podskup i kako u svakom žitu ima kukolja (i obratno), tako je i ovde. Tako i ovde imamo jednu vrstu undergrounda, a pod tim ja podrazumevam neke ljude kojima mozak još uvek nije pod embargom i koji baš ne trpe da im se paučina nakuplja na tom centralnom delu nervnog sistema. Ti ''neki ljudi'' meni ovde predstavljaju doslovno sve. Oni su ono što te tera da ustaneš u pet ujutro i izdržiš sav pakao koji sa sobom nosi dan, a o noći da ne govorim. Svi su oni svesni da mi tako savršeno možemo funkcionisati samo sada i ovde i nikad i nigde više. Ako ikada izađemo odavde i sretnemo se negde u normalnim okolnostima (ukoliko takve uopšte postoje), nećemo jedan drugom imati šta reći. Samo sada i ovde imamo zajednički cilj i to nas spaja tako čvrsto, da graniči gotovo sa fiziološkom ovisnošću.            

 Evo sada ležim na krevetu širine 50 cm, čitam nekakav strip o Nick Rideru i slušam ''Azru''. Pored mene leži mali Iggy koji se upravo probudio i neodoljivo podseća na Jim Morrisona iz poslednje faze stvaralaštva i života. Široj javnosti poznat je kao čovek koji je u snu izgovorio onu istorijsku rečenicu: ''Šta ti misliš, da si ti najlepša?'' Momentalno puši i bulji u plafon, te se istovremeno smeje tipu koji uporno viče: ''Ljudi, malo tiše, da čujemo vesti!''           

Sa moje desne strane nalazi se jedan fini gospodin koji je upravo obrijao glavu i želi čuti moje mišljenje o svom novom imageu. Na to mu ja odgovaram da je bolje biti i bez frizure, nego ovako, kao ja, sa glupom frizurom. Iggy sad dobija grčeve od smeha. Dotični gospodin zove se Dražen i bolesno je zaljubljen u Zagreb, u kome nekoć bijaše bivstvovao uz Fabijanu, koja tamo i dalje bivstvuje. Na pitanje nadređenog nam podoficira: ''Momak, imaš li šta za čitanje?'', odgovorio je: ''Čitaj mi sa usana''.             

Sa nama su još i Dejan, Miki, još jedan Dražen i Đorđe, koji sad složno viču ono ''Oooooooooo'' iz pesme ''Užas je moja furka''.            

Neku noć smo bili u bioskopu, gde smo, naravno, gledali jedan film. Koji film? ''Umri muški''. Nakon tog filma izašli smo iz bioskopa i pola sata niko ni reči nije progovorio. Onda je Iggy rekao: ''It's OK''. ''Dobro'' - rekao sam ja.           

 Možda bi sad bilo potrebno da se kaže par reči o Kninu, lepuškastom gradiću podno tvrđave iz 12-tog veka. Mali, simpatičan gradić, od desetak hiljada ljudi, uglavnom ludo hrabrih i preterano ponosnih; taj ponos neretko graniči sa drskošću i bezobrazlukom, što se mene baš nešto i ne doima naročito pozitivno. Sam grad, kao grad, ne nudi ništa posebno (osim raznoraznih posebnih jedinica). Jedino što bi bilo vredno pomena i pažnje, to su devojke, jako puno devojaka finog izgleda i ponašanja. I na kraju, Knin je rodni grad moje drage mame i ja se uvek vrlo čudno osećam kada prolazim pored jedne stare gimnazije u kojoj je ona završila školu.          

   I sada bi zaista bilo krajnje vreme da ovo pismo privedem kraju. Momci su bacili jedan, onako, malo zapanjujući pogled na ovo moje pismo, fascinirani njegovom dužinom, rukopisom, fondom reči, te strpljenjem kojim raspolažem.

-         ''Čoveče, pa ti si grafoman'' – rekao je Dražen.

-         ''Ako mu je to jedina manija, onda je savršen'' – kaže Iggy.

-         ''It must have been love'' – kaže Dejan.

-         ''Dobro'' – kažem ja.