Aco, jel više voliš tatu ili mamu?

Stara priča... On je radio u inostranstvu, ona je ostala kod kuće i gajila decu. Dečaka i devojčicu. Devojčica se oca nije ni sećala. A ona ko ona, želela je više od kore hleba, od danas za sutra, od sebe, od njega. I želela je da se bori za to. On je rekao: žena je da sedi kući i čuva decu, zar nije dovoljno ovo što zaradim? Nije bilo, ali, treba to objasniti: nove ringle, šerpe, klime, dečije hirove, police i stoljnjake, krečenja i nove zavese, i da kuća izgleda kao neke. I ona je počela da radi tajno, pomalo. Dečak je želeo bicikl, devojčica

je bila još suviše mala, ili prosto nezainteresovana, da bi znala, bilo šta, i šta želi. I majka je radila, i dečak ko dečak, znao je da to ne valja (oca se već lepo sećao i bio njegov sin), ali kad bi krenuo u grad znao je da na majku može da računa. Voleo je oca, ali od majke je dobijao novac, i zaštitu, i ručak. Devojčica je volela oca kao i svaka devojčica koja ne živi sa njim. Bio joj je prava mitska figura kao što to roditelj negde daleko već postaje, i često je u durenju pretila majci kako će otac doći i izbiti je. Mada uglavnom, majka joj je bila dobra ali bila je tu, i ljubav prava, iskrena, mogla je biti razvijena samo prema ocu, jer nije bio tu, i bio je heroj. Majka je i sama želela da otac, ta svetla figura, bude deci što je bio i njoj. I majka je oca hvalila. I deca su ga volela.

A onda, jedog dana, otac je saznao za tajne poslove, i da ona ide po kućama, i zarađuje. I otac se naljutio... Ona je znala da nema nazad, i pokušala je, sve je pokušala, da ga ubedi da nije strašno,  da je danas takav svet, da niko to neće shvatiti loše, da žene rade, i da oni sada, uz sve ono što on šalje, da oni sada baš dobro stoje: evo Radovanovići, komšije, još nisu krečili a ti se (on se) sećaš kad je to bilo poslednji put, one godine kad je došao sa novim pak-tregerom na kolima... I govorila mu je kako na godinu može da se vrati i da se ovde već lepo može živeti sa dve plate, i podići krediti, i deca spremati za studije, lagano. Međutim, ovoga puta on je insistirao, strašno. Ona je pokušavala da ga umilostivi ali nazad nije bilo, rešila je da pokuša sve, ali ni za korak da ne uzmakne, jer, zaista im može biti lepo, i deca imati budućnost. I ona reče: da se raziđemo. On mrko klimnu glavom u slušlicu, ali pometen običajima i strahom, da ne pukne bruka, zamoli je da ostane dok ne nađe deci kakvu novu majku, da se vidi ko je koga tu ostavio, i zašto. I ona pristade, kako to biva, zbog dece. Međutim, od njega više ni para nije stizala, i samo pobune u kući, i samo uvrede. Malena ćerka koja ga ne pamti, i zna ga sa video-kaseta, podizala je telefonsku slušalicu i čula pokude na majku, i kako je otac voli, i sve će za nju učiniti samo kad se vrati. A para nije stizala... Sin se držao podalje od svega. Figura oca u sećanju je bledela i taj je lik upoređivao sa drugim očevima, i više nije znao je li i njegov tako ozbiljan, i jak, i muškarac, i muž. I kući je svraćao retko, da jede, da prespava. Majci na oči nije smeo izlaziti, jer, video bi, po novcu na stolu ostavljenom, da ona i dalje radi, ali da odonud para ne pristiže.

A onda sve izađe i na sud. Majka je rekla kratko: ja više ne mogu ovako, šta god da učinim njemu ne valja, i tvrdoglav je toliko i tako da bi nas pre sahranio nego došao, i da budemo porodica, i da guramo nekud napred. I sudija pita: a sa kim će deca? Mala Lika je bila sigurna u oca, i da će on dogodine doći, i pre će sa familijom njegovom nego sa majkom živeti, jer, šta je živa majka pored heroja u telefonu?! Mali Aca je istrčao iz sudnice, pa iz zgrade, i čula se škripa kočnica, i zamače iza ugla, pa ga i sad traže. Majka želi samo da zna da je dobro, a svi ostali samo žele da ga pitaju: Aco, jel više voliš oca ili mater?

Na Acin odgovor još se čeka...

Uloge ove porodične drame:

On - Vojislav
Ona - Toma
Aca - Aleksandar
mala Lika - Lidija