Procedura i vladavina prava

centar

Od igrokaza zvanog PROCEDURA, našim predstavnicima vlasti je omiljen onaj deo koji se odnosi na „pribavljanje mišljenja“, „traženje izveštaja“, „dostavljanje podataka“. Da budemo iskreni, ni pravosuđe  nije imuno na ovo glupiranje. Setite se kako je naš tužilac „tražio od B92 snimak prebijanja novinara“, iako se taj snimak svakih sat vremena vrteo na svim televizijama. Ali, to je procedura.

Elem,u saopštenju sa današnje sednice Vlade stoji : „Ministarka za NIP Verica Kalanović informisala je članove Vlade da je Stambena komisija zatražila od Direkcije za imovinu spisak službenih stanova i da je dobila odgovor od Direkcije da će spisak dostaviti u najskorijem roku”. Ova divna rečenica pojašnjena je i izjavom Mr. Krkobabića koji je rekao: „"Vlada je dala zadatak republičkoj Direkciji za imovinu da pripremi preciznu evidenciju o stanju svih službenih stanova i poslovnog prostora. Oni će sa tim izveštajem izaći pred vladu i videćemo koliko ima službenih stanova i kako će imovina biti raspoređena.“

Ako makar malo pratite vesti, znate i sami da je posle frke sa bivšim ministrom Bubalom, zasedala pomenuta Stambena komisija koja je i sama „TRAŽILA IZVEŠTAJ“. Kao prosečni građanin ove države, mogu da zaključim ili da je ta Direkcija fantomsko telo, da se otela kontroli ili da naprosto ne postoji. Ako ipak ozbiljno shvatimo reči ministarke & potpredsednika, onda se možemo zapitati koliko uopšte ima tih stanova, kada Direkciji toliko treba da sastavi spisak ? Da li je taj broj 10, 50, 100, 500 ? Koliko god da ih ima, pretpostavljam da evidencija mora da postoji, a valjda u toj evidenciji (makar bila papirna) piše ko je, kada, kako i do kada bio u nekom stanu. Verovatno piše i kada je stan vratio, pa makar to vodila referentkinja Cica ili stručna saradnica Biba. Obzirom da i najzapuštenije institucije u Srbiji imaju kompjutere i istima se makar malo služe, pretpostavljam da se „izveštaj“ sa bukvalno svim podacima može dobiti u roku od jednog sata. Čak i da treba 24 sata, to je do sada moglo itekako da se „dostavi“, a bogami i da bude dostupno nama koji itekako imamo prava da znamo sve detalje. Kada bi u selo od 5.000 stanovnika doveli dve osobe i dali im „u zadatak“ da popišu stanovnike, kuće, štale, stoku, njive – potpuno sam siguran da bi to bilo urađeno za manje od 24 sata. Očigledno da Direkcija kuca po jedno slovo izveštaja svaki dan. Ako nije to, šta je onda u pitanju?

Procedure i vladavine prava se juče držao i ambasador Srbije u Holandiji, Radoslav Stojanović. On je rekao da će Srbija ponuditi pravnu pomoć Radovanu Karadžiću. Svaki pravnik zna da (besplatna) pravna pomoć mora biti osigurana u krivičnim postupcima za najteže zločine i da se sud o tome uvek stara. Međutim, u ovom slučaju optuženi em ima pravo da imenuje advokata, em sud može da odluči da mu nametne branioca (ili prijatelja suda), a pomenuta osoba može odluči da se brani sama, kao što je to radio Milošević, a sada radi Šešelj. Elem, ambasador Stojanović je uskočio i ponudio pravnu pomoć. Doduše, nije ni jasno zašto se Srbija nudi, ako je optuženi državljanin BiH. Verovatno će se jednog dana ponuditi i Bin Ladenu, „zbog pravičnog suđenja“.

U prilog tezi da oni koji predstavljaju Srbiju, pojma nemaju šta je vladavina prava, govori i deo izjave da će ambasador „zatražiti od Vlade Srbije da dostavi dokumentaciju neophodnu za suđenje ako Karadžić misli da Vlada Srbije može da doprinese njegovoj odbrani“. Mene zanima da li ambasador želi da pita Vladu da naprimer pomogne onim momcima koji su odsekli glavu momku u Karađorđevom parku ili da pomogne u odbrani neke od mnogobrojnih uhapšenih stečajnih/fudbalskih/drumskih mafija ili možda nekom serijskom ubici. Naravno da to nije isto, mnogo je gore. Radovan Karadžić je optužen za najteža krivična dela koja poznaje civilizovani svet. Srbija ne sme da dostavlja ništa „u njegovu odbranu“ već naprosto mora da dostavi dokumente koje bilo koja strana traži. Ako dostavlja dokumenta „za odbranu“, logično da će sakriti ono što traži Tužilaštvo. Dokumenti koje Srbija dostavlja ne smeju biti ni „filovani“ niti „iseckani“ tako da se ne vidi veza između Beograda i Pala. Prema PROCEDURI, svaki dokument prođe kroz tzv. Savet za saradnju sa Haškim tribunalom, pa sad vi procenite. Ako Srbija nema šta da krije, čemu onda stoga kontrola onoga što ide u Hag? Zbog državnih tajni ? Koje su to naše tajne o ratu? Koji je naš interes da pomažemo odbranu Karadžića? Poznanik iz „vlasti“ mi je danas objasnio da je ambasador to uradio jer je takva „procedura“.

Naravno, ambasador je rekao da su dva razloga za pomoć Karadžiću – zato što je uhapšen na teritoriji Srbije i zato da bi Srbija pomogla pravično suđenje. Ovo prvo je i svakom studentu prava smešno, a ovo drugo je u najmanju ruku bezobrazno, imajući u vidu kako se Srbija odnosi prema Tribunalu. Da li će Srbija možda pomoći time što će pronaći svedoke zločina, pomoći im da odu i svedoče ili najjednostavnije sprečiti njihovo zastrašivanje? Neće.To što je zastrašivanja bilo na Kosovu, nije nikakvo opravdanje da ga bude u Srbiji.

Na kraju balade, vi plaćate sve pomenuto u tekstu, pa vi vidite...