Bangladeš - Daka i neka druga mesta

april 2006.

Drugi deo bloga o Bangladešu, u kome opisujem Daku i par drugih mesta u Bangladešu, kao i način stanovanja i putovanja po zemlji.

Po obećanju, postavio sam i album fotografija iz Bangladeša. Možete ga naći na adresi:

Glavni grad Bangladeša je Daka. To je u pravom smislu te reči srce Bangladeša. U stvari, kao i u većini zemalja u razvoju, sve gravitira ka glavnom gradu.

Daka je poznata kao grad džamija i rikši. Pored toga, Daku odlikuju sjajne poslove aktivnosti, kulturni dogadjaju, mogućnosti za raznovrsno kvalitetno obrazovanje i politički epicentar svih zbivanja.

Osnovni podaci

Daku je osnovao mogulski namesnik Bengala 1608. godine. Grad je bio mogulska prestonica Bengala od 1608. do 1704. godinei centar trgovine britancima, francuzima i holandjanima. Pod britansku vlast potpao je 1765. godine. Obnovio je status glavnog grada Bengala 1905. godine, a nakon odlaska britanaca 1956. godine, proglašen je glavnim gradom Istočnog Pakistana. Daka je pretrpela ozbiljna razaranja tokom rata za nezavisnost Banghladeša 1971. godine.

Grad danas ima skoro 10 miliona stanovnika. Trenutno se prostire na 414 kvadratnih kilometara, ali ima plan širenja na 777. Podeljen je na stari i novi deo, a dogradjeni su i mnogi stambeni i industrijski blokovi.

Daka se nalazi u geografskom središtu zemlje, u velikoj delti Ganga i Bramaputre. Grad je unutar monsunske klimatske zone, sa godišnjom prosečnom temperaturom od 25 stepeni Celzijuca (nikada ispod 7, nikada iznad 38).

Kao i u većini mesta na orijentu, stari deo grada je zapušten i urbano haotičan. Medjutim, kako se ide ka obodu, posebno u nekim delovima, vidi se planska gradnja. Tako su na pravcu koji vodi kao aerodromu celi stambeni blokovi sasvim moderno uradjeni i uredjeni (pogotovo onaj u kome su vojna lica). Tu su i blokovi sa privatnim univerzitetima i mnogobrojne poslovne zgrade, prodajni i poslovni centri.

Uticaj islama ogleda se u preko 700 džamija i istorijskim mestima po celom gradu. Kažu da džamiju možete naći gde god da se okrenete.

Preko puta aerodroma nalazi se veliki centar za vernike koji odlaze na hadžiluk. To je ovde jedna od najvažnijih stravi. Hadžije u centru provode oko mesec dana, pripremajući se za sva iskušenja pokloničkog puta u Meki.

Region Dake je jedan od vodećih u svetu po proizvodnji pirinča i jute. Pored toga, aktivna je tekstilna i prehrambena industrija.

ZnamenitostiNacionalni spomenik

U znak sećanja na tri miliona žrtava borbe za oslobodjenje od Pakistana, a posebno u znak sećanja na oslobodilački rat koji je trajao od 26. marta do 16. decembra 1971. godine, u Savaru, na 35 kilometara zapadno od Dake, podignuti je Nacionalni spomenik. Osmislio ga je arhitekta Sajed Moinul Husain, a posvećen je neznanim palim junacima i žrtvama.

Kamen temeljac kompleksa postavljen je na prvu godišnjicu slobode - 16. decembra 1972. godine, a gradnja je trajala do juna 1978. godine.

Spomenički kompleks obuhvata 34 hektara. Centralni spomenik se uzdiže iz peska kao feniks i diže se 45 metara ka nebu. Time se simbolizuje hrabrost i stremljenja ljudi za slobodom. Spomenik se sastoji od 7 trouglastih elemenata - stilizovanih minareta, čime se podseća na isto toliko pokušaja da se dostigne nezavisnost. Ispred spomenika nalazi se 10 grobnica nenzanim žrtvama.

Do spomenika se dolazi lepo uredjenim stazama, preko dva mosta kojima se prelazi veštačko jezero. U okviru kompleksa, nalaze se i pozornica na otvorenom, džamija i kafeterija.

Lalbag tvrdjava

Ovu prilično dobro očuvanu gradjevinu na severnoj obali reke Buriganga podigao je 1678. godine Princ Mohamad Azam, sin mugalskog cara Aurangazeba. Tu se odigrala krvava bitka tokom prvog rata za nezavisnost 1857. godine. Izmedju onih zidina koje su preostale, održali su se grob Pari Bibi (kćerke Navab Šaista Kana), Lalbag džamija, sala za prijeme i hamam gorepomenutog Kana u kome je sada muzej.

Oko tvrdjave je stari grad Daka - lavirint skučenih a prometnih ulica punih malih lokalčića sa raznim prodavnicama ili zanatima.

Ahsan Manzil Museum

Na samoj obali Burigange je prelepa ljubičasta zgrada zvana Ahsan Manzil. Bila je privatna palata, dom Navaba Dake, i kao a takva svedok mnogih važnih dogadjaja iz istorije zemlje. Danas je u 31 sobi smešten jedan od muzeja koji prikazuje portrete, nameštaj i kućne predmete koje je koristio Navab.

Nacionalni muzej

Smešten u sedištu grada, muzej sadrži izbor zanimljivih kolekcija uključujući stare novčiće, knjige o umetnosti, skuplture i slike hindu, budističke i muslimanske ere, kao i postavku iz perioda sticanja nezavisnosti. Postoji još od 1913. godine. Ima dva sprata sa eksponatima. Osrednje je zanimljiv. Najupečatljiviji utisak mi je bila razlika izmedju raskošnih hindu i budističkih i skromnih islamskih eksponata. Vidi se odmah ko je više ulagao u umetnost.

Central Šahid Minar

Ovaj spomenik je simbol nacionalnog ponosa Bangladeša. Podignut je u znak sećanja na mučenike tokom značajnog pokreta za priznavanje Bangla jezika 1952. godine. Njima je posvećena svečanost koja se održava snakog 21. februara, tokom koje hiljade ljudi obilazi spomenik i ostavlja bukete cveća.

Zvezdana džamija

Vrlo lepa Zvezdana džamija arhitektonski je skoro savršeno izgradjena, sa pet kupola i stotinama malih i velikih zvezdi od keramike i belog cementa na spoljnim zidovima. Kada se gleda iz daljine, izgleda kao da sija iznad zemlje. Iznutra je takodje izuzetno lepo uredjena, sa podom u mozaiku i brojnim cvetnim motivima na zidovima.

Parlament

Jatiya Sangsad Bhaban (Parliament) izradjen je po nacrtu poznatog arhitekte Luisa Kana. Domaćini ga uvrštavaju u arhitektonska čuda ovog regiona i smatraju najlepšom zgradom parlamenta u Aziji. To je veliko, moderno zdanje, okruženo velikim, prostranim parkom. Gradnja je započeta još u vreme pakistanske okupacije, ali je zgrada završena u slobodnom Bangladešu. Može se posetiti uz cenu od 30 rupija za žene i 300 za muškarce (kakva diskriminacija). Oko Parlamenta (na pristojnoj udaljenosti koju kontroliše straža) okuplja se puno sveta i uživa u pogledu na ovu lepu zgradu. Posebno je to na severoistočnoj strani zgrade, gde je uredjeno lep prostor sa veštačkim jezerom koje imaju vodoskog obogaćen svetlosnim efektima i muzikom. Jezero po sredini preseca most koji sa jedne strane gleda pravo na zgradu Parlamenta, a sa druge vodi ka grobu nekadašnjeg predsednika države, čija supruga je upravo premijer Bangladeša. Ceo ovaj kompleks je izradjen u modernom stilu, a zelene površine su veoma ukusno uredjene i održavane čistim. Stoga i nije čudo što je to jedno od najomiljenijih mesta za šetnju.

Restorani

Jedan od najboljih restorana u gradu je Samarkand. Smešten je u jednoj od sporednih ulica, ali je veoma lepo uredjen i atmosfera je sasvim prijatna. Ne samo po nazivu, već i po hrani ovo mesto nudi različite ukuse sa raskrsnice svetova. Hrana je na principu samousluge, a nudi se izbor od oko 15tak različitih jela, od tradicionalnih bengalskih, do čak šiš ćevapa i ražnjića od piletine (sa sve koskicama unutra, ali barem su vrlo ukusni). Prirodno, izbor kolača i voća je takodje dobar.

Stanovanje

Tradicionalni način stanovanja podrazumevao je bitisanje u malim kolibama od upletenih traka nastalih presovanjem bambusa, izradjenim na nevelikim uzvišenjima od nabijene zemlje. Modernija varijanta, koju još mozete videti svuda po zemlji pa i u Daki, radjena je od lima. Prirodno, ima i puno stambenih zgrada. Medjutim, one uglavnom izgledaju prilično neskladno i mračno, napravljenje sa što manje ulaganja da obezbede barem nekakve uslove za život. Zgrade su od betona i čelika, sa puno nekakvih rešetaka. Za prozore i vrata ne koriste drvo već metal. Valjda nema dovoljno drveta, a možda i teže opstaje u ovakvoj klimi.

Očigledno je da je u poslednje vreme upotreba cigle u velikoj ekspanziji. Duž puteva su bezbrojne ciglane koje neprestano peku ciglu na tradicionalan način, besomučno zagadjujući okolinu.

Ja sam imao priliku da posetim  jednu porodicu, tazbinu jednog našeg skautskog domaćina. Kako žive u staroj Daki, do ulaska u zgradu nas je vodio lavirint malih uličica prepunih uobičajene vreve i prljavštine. Takodje, ulazak u zgradu i penjanje stepenicama nije mnogo obećavao. Medjutim, stan je bio sasvim prikladno i ukusno uredjen. Zbog problema sa stambenim prostorom, u stanovima je po nekoliko generacija. Mada, svako ima svoju odvojenu sobu, očigledno je da se veliki deo dnevnog života odvija u velikoj zajednici. Ne znam kakvog su staleža bili domaćini, ali su izgledali kao obična naša porodica srednjeg ranga. Tako im je i stan bio skladno, ukusno i civilizovano uredjen, sa svim neophodnim potrepštinama.

Primetio sam da posebnu pažnju poklanjaju krevetima i stolicama za koje se trude da budu masivni, izradjeni od teškog drveta.

Naselja su nikla svuda po zemlji, što je i prirodno s obzirom na pregustu naseljenost. Pogotovo je prsten oko Dake sve širi i sve gušći. Kako su voda u ljudi na svakom koraku, čudan spoj je uspostavljen izmedju njih. Reke, kanali, jezerca i bare su na svakom koraku, izmedju kuća i koliba u kojima žive. U tim vodama se pere, umiva, kupa, hrani stoka, odlaže smeće, služe za navodnjavanje. Ove vode su obično tamno zelene boje, i ja se ne bih usudio da tu operem ni noge. Medjutim, ljudi u Bangladešu su primorani na takav život. Pretpostavljam da su sve ove vode povezane podzemnim vodama koje pomažu da se one pročiste i budu koliko - toliko upotrebljive za ljude i druga živa bića.

Kupovina

U siromašnoj zemlji, mnoge stvari su dostupne. Ipak, neke održavaju cenu koja je ista u svetu. U Bangladešu se može kupiti jeftina odeća i obuća. Ima zanimljivih modela inspirisanih lokalnim folklorom a mogu se naći i prihvatljivi moderni krojevi. Za nas koji nosimo odelo 54 a cipele preko 46 nije bilo baš mnogo izbora. Ja sam se raspitivao za naočare (mnogo jeftinije), svilu (da ponesem marame na poklon), dodatnu opremu za fotoaparate, knjige, čajeve. Izbor je veliki.

Najbolji način kupovine je u poslovno tržim centrima (kako vole da ih krste naši novopečeni bizmismeni). Ima veoma modernih centara, sa obiljem radnji razne vrste. Svi su izuzetno obezbedjeni. Na ulazu se svi kontrolišu, ukljucujuci i lični prtljag. Unutra, lokalni na sve strane, pravilno rasporedjeni po spratovima - da ne lutate. Nas su odveli u Bašundhara Šoping Mol, negde u centru, u blizini kancelarije premijera. Ima svega, kao na vašaru.

Prirodno, ova opcija je najskuplja. Pristupačnije su cene na pijacama, gde je i roba adekvatno manje moderna. No, i tu se svašta može naći.

Sonargaon

Sonargaon u najboljem spaja dva kvaliteta Bangladeša koja treba osetiti. Najpre, sa svih strana je okružen rekama. Bangladeš je zemlja reka koje donose posebnu prirodnu lepotu. Sa druge strane, Bangladeš ima ostatke raznih kultura. U Sonargaonu možete videti i lepotu prirode okruženu rekama i značajne arheološke i kulturne spomenike.

Sonargaon je nevelika oblast na putu koji od Dake vodi ka Čitagongu. Cela oblast je u stvari vrlo lepo prirodno očuvano mesto puno zelenila. Nalazi se na 24 kilometra od glavnog grada. Za ovaj put će vam trebati barem 45 minuta, jer je najpre potrebno da se nekako izkobeljate iz gradske guzve, da bi zatim mogli da malo brže napredujete prilično solidnim putem (mada su i na njemu uobičajene prepreke u vidu nepažljivih vozača kamiona i rikši i nemarnih pešaka. Skretanje sa puta je u selu Tribardi, na Mograpura skveru (tako piše u vodiču, mada nigde nećete videti tablu sa potrebnim informacijama). Kada ovde skrenete levo, najznačajniji objekti u kompleksu su vam na nešto manje od dva kilometra uzanog asfaltnog puta.

Kažu da naziv potiče od starog naziva mesta koje je bilo Savarnagram, što u prevodu znači 'zlatni grad'. U prastara vremena, promet zlatom je bila glavna privredna grana ovde. U okolini su se nalazili rudnici ovog plemenitog metala. Čak su se u mulju reke Burigange mogle naći čestice zlata.

Sonargaon ima veliki značaj za istoriju Bengala. Nekada je bio sa svih strana okružen rekama: Bramaputrom sa severa, Arial Ka i Megnom sa istoka i Sitalakiom sa jugozapada. To ga je činilo pogodnim za izgradju lako branljivog utvrdjenja, pa su mnogi vladari Bengala koristili Sonargaon kao svoj glavni grad.

Prvi je svoju prestonicu ovde uspostavio šah Fahrudin Mubarak, još 1338. godine. Do Sonargaona je od Sinda dolazio Veliki teretni put, koji je izgradio Šer šah, vladar Delhija u 16. veku. Grad nije bio samo administrativno sedište, već je bio i značajno mesto u razvoju kulture, umetnosti, nauke i religije. Posećivali su ga mnogi značajni ljudi, a bile su uspostavljene i posebne trgovinske veze sa Indijom, Malakom, Sumatrom i Javom. Ovde je davno proizvodjen nadaleko čuveni muslin. Nažalost, u 17. veku prestonica je premeštena u Džahangir Nagar (današnja Daka), i od onda značaj Sonargoana slabi te i grad polako nazaduje i urušava se.

Centralni deo kompleksa je Muzej narodne umetnosti i rukotvorina. Deo ovog muzeja je u staroj zgradi koja je ovde najbolje očuvana, mada je daleko od sjaja i lepote kakvu možete naći u Indiji. Šteta, a vidi se da je bila izuzetno lepa gradjevina. U blizini je i nova zgrada, u kojoj su takodje lepi primerci narodne umetnosti.

Muzejom upravlja posebna fondacija koja ima ambicione planove da ovde izgradi "mini Bangladeš". Za to imaju na raspolaganju oko 50 hektara zemlje, prošarane raznim vodotokovima. Jezerce koje je uz muzej je veoma lepo i mnogo domaćih gostiju ovde uživa u prirodnom miru.

Pored muzeja, ovde možete posetiti i Panam Nagar (stare zgrade sa obe strane omanjeg puta), Panam most (radjen u najboljem maniru Mogulske arhitekture), Zgradu trezora, Neelkuhti palatu, Goaldi džamiju (najlepši simbol grada), nekadašnju rezidencijalnu oblast Kasnagar Digi, grobove Gijasudin Azam šaha, Monašah darviša, Muhamed Jusufa šaha, Šeik Mahamuda, Bibi Mariuma i pet čuvenih svetaca, Hazigandž i Sonakanda tvrdjave, Langal Band - sveto mesto Sanatani hindu religije i druge zanimljive istorijske i kulturne spomenike. Prepuno zanimljivosti mada, moram da priznam, mnogo lošije održavano nego što sam očekivao, nego što to ovo mesto zaslužuje i nego što je potencijal za ozbiljan turistički interes.

Za potpuni obilazak potrebno vam je možda i više od jednog dana. Nažalost, ja to nisam imao. Medjutim, kako je jedan od vodiča imao rodbinu u okolini, imao sam priliku i da odem do reke Megne, i to do mesta gde se od nje odvaja jedan rukavac. Kolika voda! I to je samo jedna od velikih reka Bangladeša. U taj rukavac sa severnih delova zemlje u balama se dovozi babmus. Babmusova stabla se uvezuju u te bale prečnika oko 2 metra, a onda ih ljudi sedeći na njima usmeravaju putem koji traje nekoliko dana po raznim rekama sve do ne stigne dovde. Bambus se tu sortira i pretovara u kamione, koji onda sa tovarom koji je mnogo viši i dvostruko duži od njih samih nastavljaju do krajnjih kupaca. Veoma zanimljivo.

Moučak

Moučak je malo mesto na putu koji od Dake vodi ka severozapadu. Za nekih 40-tak kilometara, koliko ga deli od glavnog grada, treba planirati barem sat vremena, zbog gustog saobraćaja. Ono po čemu se izdvaja i zbog čega ga pominjem je to što se u njemu nalazi Nacionalni skautski centar za obuku. Skauti Bangladeša grade ovaj centar od sredine šezdesetih godina. Danas je to sasvim uredjen i opremljen centar koje nudi uslove za seminare, sastanke, konferencije, pa i logorovanje i skautske smotre. Pored sala za rad, moderne trpezarije i nekoliko objekata za smeštaj (uključujući i sasvim komforne dvokrevetne sobe sa kupatilom i klima uredjajima), Centar u svom posedu ima i ekonomiju na kojoj se pre svega izgaja pirinač a zatim i drugo povrće.

Prevoz

U Bangladešu ima 11 aerodroma, od kojih su medjunarodni oni u Daki, Čitagongu i Silhetu. Nacionalna kompanija je Biman, a nedavno su se pojavile i male privatne kompanije koje opslužuju domace linije. Prevoz avionom nije skup, ali je ipak tri puta skuplji od železničke karte prvog razreda.

Glavne luke su Čitagong i Mongla. Zbog obilja vodotokova (8.372 tokom monsunskog perioda i 5.200 kilometara u sušnom periodu), rečni saobraćaj je veoma razvijen (mada je prilično spor). Da ne govorim o tradiciji korišćenja ove vrste prevoza. Najzavimljivija iskustva su koristiti "raketu" (parobrod sličan onom na Misisipiju) koja od Dake vodi do jugoistočnih delova zemlje.

Po većim gradovima mogu se koristriti taksiji (žuti sa ili crni bez klime) ili domaća varijanta tuk - tuka zvana mišuk (motorizovana rikša). Još uvek se mogu naći i rikše na pedale, mada nisu baš preporučljive zbog sporosti i uobičajenog nepoznavanja engleskog jezika "rikša vale". Kada sam, pripremajući se za put, pročitao ovaj podatak, pomislio sam da bi meni bilo vrlo neprijatno da sedim dok neko izgibe okrećući pedale zbog mene - koliko god mu moj novac značio. Medjutim, ono što sam video na ulicama je promenilo moje mišljenje. Dok sam u Indiji video najviše 10% rikši na ljudski pogon (i to uglavnom u manjim gradovima), ovde je obratno - 90% njih još uvek ide na pedale. Stoga je sasvim prirodno da ih koristite. Prirodno, cenkanje je uobičajena pojava.

Rikšama se sve prevozi, od ljudi to robe. Ima ih raznih vrsta. Osnovni model liči na naše čeze. Iza vozačevog sedišta je prostor za dve osobe, mada sam vidjao i cele četvoročlane porodice kako su se smestile u jednu rikšu. Sastavni deo je i mali krov koji je obično sklopljen i razvlači se u slučaju kiše (prava kabriolet limuzina). Ima ih i sa prikolicom. Ove su višenamenske - mogu se koristiti za prevoz i robe i ljudi. Prosto je neverovatno šta se sve može prevesti ovim naizgled krhkim vozilima i kako tim naizgled slabašnim i neuhranjenim ljudima uspeva da ih pokreću. Motori, cevi, ogrev, voće - sve šta stane. I koliko god stane! A ako se jednostavno dodaju klupice, eto prilike za prevoz ljudi. Postoje i teretne rikše, koje imaju dva malo solidnija točka i platformu veličine oko 1 x 2,5 metara. Njima prevoze malo teže stvari, tako da obično dvojici tegljača nije ni malo lako. A zbog sporosti ove rikše umnogome otežavaju saobraćaj ostalim učesnicima.

Posebno je zanimljiv način na koji deca idu u školu i kući iz nje. Možda je to običaj samo u odredjenim školama u centru Dake, ali decu voze u "školskim" rikšama, u kojima u kanatama veličine 1 x 1,5 metara, u specifičnom kavezu (valjda da deca ne ispadnu ili ne pobegnu) bude i preko desetoro dece.

Generalno, saobraćaj je više nego haotičan. U vožnji skoro da nema pravila. Svako se uključuje i staje gde god i kako god mu padne na pamet. I svi neprestano trube, upozoravajući na želju da skrenu ili obidju. Svakih desetak minuta vam se čini da upadate u situaciju iz koje je nemoguće izvući se. Čak i ako ste agresivan i luckast vozač, ne pomišljajte da se upustite u tu avanturu u Bangladešu.

Inače, litar benzina košta 30 taka (0,35 evra) a kubni metar gasa 8,5 taka (0,1 evro). Većina vozila ide na gas. To se može videti po mnogim natpisima na autobusima. Mnogo je zdravije, a pored toga gas je jeftiniji jer ga imaju i ne moraju da ga uvoze.

Autobusi očigledno idu nekim svojim pravcima. Oni medjugradski su malo bolji, dok su prigradski u kakvom-god-se-može stanju. Borba za ulazak je surova na svakom stajalištu, bez obzira da li se radi u stanici ili bus jednostavno zastane u gužvi. Često ćete videti i kako na krovu autobusa sedi gomila putnika kojima je tu bilo jedino moguće mesto.

Po zemlji se može veoma jeftino putovati autobusima. No, pored prenatrpanosti autobusa i tradicionalne gužve na putevima, poseban problem su vozači koji su medju najludjim u svetu - što se potvrdjuje čestim vestima o tragičnim nesrećama.

Mnogo je ugodnije i udobnije putovati vozovima, pogotovo onima koji idu glavnim pravcima (i to prvom klasom). Medjutim, i tu ima problema jer preko nekih reka nema mostova pa se prelazi trajektima i zato što izmedju istočnog i zapadnog dela zemlje postoji razlika u širini koloseka.

Posebna priča su kamioni. Oni veliki za prevoz tereta (a ovde se nešto stalno prevozi sa kraja na kraj zemlje) su veličine naših starih 'džemsova'. Medjutim, nekako su viši, glomazniji. Izuzetno su savitljivi, i pravo je čudo kako iz nekih pustara i rupetina uspevaju da se izvuku više nego pretovareni. Uvijaju se kao plesačica trbušnog plesa. A na putu su kao munje - voze tako (pre)opterećeni obično oko 80 kilometara na sat. Stoga im se svi sklanjaju sa puta. Posebno je zanimljiv način na koji su ukrašeni. Obično su žuti, sa mnogim ornamentima, tako da deluju veoma živopisno. Kabina je na neki način 'oklopljena', verovatno da bi pružila koliko god moguću zaštitu od sunca i vrućine.