šta zna dete šta je 100 kila

Polazak u sedmi razred.

Počela se pratiti moda.

Tada jos nisam izgledao kao idiot, ali uzimao sam zalet...

Odjednom, čudo u Srbadiji : levis 501. Famozni petstokec.

Te farmerke su bile čudesne jer su umesto rajsfešlusa imale dugmad, i to srebrnkaste boje, kao metak za vampire. Kod nas ih nije bilo u prodaji, već su nam donosili iz inostranstva.

Jednog dana, mama me je iznenadila. Vratila se sa puta, i donela mi petstokec. Divno su izgledale, nestvarno. Dugme se sijalo. Na etiketi pisalo 501.

Krenuh pogledom i prstima ka ostalim dugmadima, kad...rajsfešlus. Postao sam vlasnik petstokeca sa rajsfešlusom. Znao sam da nešto nije u redu, ali opet, otkud sam znao, možda Levis pravi i petstokec sa rajsfeslusom ?? Jebiga, u kapitalizmu je sve moguce. Svejedno, sledeći dan u školi zasijalo je moje dugme. Kao da se Supermen pojavio. Prvi petstokec u školi !! Svi su pipali materijal i dugme, da vide to američko čudo. A onda su poželeli da vide i ostalu dugmad.

gistro original.

Nisu ih našli. Naravno, krenulo je cerekanje i valjanje od smeha. Dobio sam i par udaraca iza uha od mangupa iz razreda.

Moje farmerke su bile jedne od prvih koje je izbacio srpski tekstilni gigant, grad Novi Pazar. Tada, još stidljivo, štancovali su lažnjake poznatih firmi. Danas njihovi lažnjaci bolje izgledaju od svih originala.

 U to doba sam upao u odeljensku šahovsku ekipu, sa jos 4 ortaka, Išlo me je, imao sam kliker. Dani su mi prolazili istovetno - škola, šah, drkanje, škola, šah, drkanje....Imao sam opsesivno kompulzivnu potrebu da drkam. Imao sam gomilu porno casopisa, donosila mi mama sa posla /radila u izdavačkoj kući, a kod nas u kući nije bilo tabua, bilo je normalno da u tim godinama čitam golišavo štivo /, uz časopis BRAVO. Tinejdžerski vodič kroz muziku.

U to vreme, kao da sam bio podvojena ličnost. Jedan Radovan bi po ceo dan slušao Ramones, Toy Dolls i Disciplinu Kičme, a drugi Radovan je slušao tinejdž bend Bros, koji su slušale sve devojčice ovoga sveta, pederi u najavi i ja. U BRAVO -u je bilo stalno intervjua sa njima, ali na nemačkom koji nisam znao /znao sam par reči, iz pornića - DAS IZ FANTASTIŠE, ŠPRIC MI, ZER GUT, ŠNEL ŠNEL, IH KAMEN.... / i u svakom broju po poster. Gigantski. Mojoj sreći nije bilo kraja. Čak mi je sestra od tetke donela iz Austrije original kasetu, koja je imala tekstove svih pesama...A voleo sam ih na neki čudan nacin. Kao što voliš brata, ili najboljeg prijatelja. A još sam se bio istripovao da ličim na basistu benda, Krejg Logana.

ovaj skroz desno. Krejg.

Nosio je neku polu - rokabili frizuru, tako da sam morao imati istu. Otišao sam do frizerskog salona, pokazao fotku Krejga, i rekao:"Ovako."U tom salonu sam se uvek šišao. Radila je neka pička, tada je imala oko 30 godina, ostvarenje mojih snova. Meso. Sisa, dupe, noga, čarapa...uh. Uvek na štiklama, i belom frizerskom mantilu. Bilion puta sam drkao misleći na nju. Ai šišala me neka druga, jebiga. Da je bila ova moja,, drkao bih ispod on keceljice koju ti okače oko vrata da ne budeš pun dlaka nakon šišanja. "Ne brini sine, u sigurnim si rukama."Ošišala me, očetkala, uzela lovu i ispratila me.

Bio sam naduven kao ćuran, ponosan. Noga pred nogu, ruke u džepove, i pravac Dorćol. Tada jos nisam znao da sam neurotičan. Kada sam došao kući, sestra se smejala, a tata mi pohvalio frizuru. Nije voleo te koje sam ranije nosio. / Jan Braun - braća Galager frizure.../ Onda sam otišao da operem kosu, i ustanovio da mi je na potiljku ostavila repove. Pa da, nije koristila mašinicu. U kurac. Sutradan mi je drugi frizer uzeo lovu za 35 sekundi mašinice. Ali sve za izgled, jebiga.

Krajem marta '88-e, nasa šahovska družina je otišla na Ekipno prvenstvo Srbije u sahu. Šah je pogubna igra za nerve i srce. Da sam tada znao da postoje sedativi, gutao bi ih kao bombone. Najgore je razmišljanje o potezu po 100 puta, a jebeni sat ti kljuca mozak TIK TAK TIK TAK TIK TAK U KURAC.... Još gore je kada odigram potez, a protivnik se nasmeje - znaci da sam ga popušio. Stalno sam bio pod stresom, možda je trebalo da drkam u klonji da se malo opustim, ali ne mogu u nepoznatom ambijentu...komformista sam, jebiga. Vodili su nas i da gledamo neki film o potencijalima Zeljezare, film sklepan za potencijalne kupce iz kapitalistickog sveta. Generalno - dosadno. Ali, tada sam napravio prvu grešku sto se tiče žena....Bila je neka slatka plavuša, sa poprilično napupelim grudima za svoje godine, koja me je jedne večeri pozvala u diskoteku...Nisam otišao. Debil. Naravno, sutradan se ljubila sa drugim. Ali bio sam retard...Jebiga, džaba mi da sad kukam. U Smederevu smo bili šest ili sedam dana, i postali šampioni Srbije. Čekalo nas je državno, u Puli. Medulin. Došavši kuci, konačno sam mogao na miru da drkam.

A onda je sledilo i blamiranje u školi. Nas petoricu je razredna izvela pred tablu, i hvalila nas pred odeljenjem. Pet debila. Džaba je pričala, niko u odeljenju nije ni primetio da falimo nedelju dana. Samo sam još više postao zanimljiv mangupima, da mi češce zuje uši od ćuski. A jedan mi je lupao čvrge za medalju. Redovno su me maltretirali, ali ne previše, jer sam bio sjajan fudbaler i zajebant...Oni su se družili van škole, pušili, cirkali, jurili ribe...Ja sam bio u nekom svom svetu. A nikada se nisam branio. Mislio sam da tako treba. Nisam bio svestan da se ponašam kao pička. Često su me neke devojčice iz odeljenja branile, ja bih samo stajao sa glupim kezom debila... Kako stvari funkcionišu, shvatio sam tek u srednjoj skoli....Prolaziše dani. Slušao sam svoju muziku, nabavio i video rekorder, čitao mnogo, drkao.

U maju smo krenuli u Pulu.