Put putujee..

KAKO „OTISAK“ PRAVI OTISKE NA DUŠAMA PUTNIKA...

otvoreno pismo „Otisku“, a i „Lasti“, na odabiru ovako finog partnera

Potovao sam (a bolje da nisam!), noću, 1. na 2. juli (kolovoza) ove godine, autobusom prevoznika OTISAK, Split, na liniji: Split – Beograd.

Umirujući sebe, da valjda neće grom dva puta za redom u isto mesto, ipak sam ne bas sa malom zebnjom ušao u taj autobus... te večeri u Splitu... Nije važno bilo ni sto je autobus izgledao baš istrošeno, drndav, klimave stolice, ne rade mehanizmi za pomeranje i naginjanje naslona... što je klima neispravna (kad se uključi – oblači zimsku jaknu, a kad ne radi – skidaj sve sa sebe..)... Samo sam tešio sebe da se sigurno ne može ponoviti ona grozna nesreća sa istim ovim prevoznikom, na istoj ovoj liniji, kad se autobus pretvorio u buktinju i progutao i dva života – uh, daleko bilo, ne daj Bože!...

Ali „radosti putovanja OTISKOM“ počele su ubrzo po polasku...

Čulo se neko neprijatno lupanje negde odozdo... Kad se brzina smanji, lupanje je podnošljivo, kada se poveća, samo malo brže od konjske zaprege – lupanje je sve jače i jače! I tako nekako, sve polako „vrag odneo prišu!“ ili „ ko žurio, vrat slomio!“, dovukli smo se nekako oko ponoci do Knina. Tek tu kada smo konačno stali, videlo se da tamo odakle je dolazila lupnjava – sada kulja neki neprijatni dim!! Vozač je pokušavao nešto ali, kasnije se videlo, slaba vajda od toga... E, onda su tek počele prave „radosti“, da nam valjda noć ne bude baš monotona, a i valjda je vozaču trebala podrška da ostane budan za volanom... Naravno, putnici su sve započeli (uvek ti putnici – kako bi zivot vozača bio lepši bez putnika!), putnici su uvek krivi za sve!... Prvo su, prilično uznemireni, počeli izvoljevati tražeći da se zameni autobus ispravnim. Nije nego! A sta cemo sa dotrajalima, nećemo ih valjda bacati?!

Eh ti putnici, nikad zadovoljni što autobus bar ima i točkove sa napumpanim gumama! Nije im jasno da vozač, a naročito hostesa, koja je bas to i jasno naglasila, da oni samo zbog njih, tih (drskih!) putnika stavljaju uvek svoje glave u torbe kad krenu na ovakav put? Lako tim putnicima, ko ih tera da se voze, nemaju pametnija posla! Oni sad, pa ko zna kad, a hostesa to svaki put! Bas je ona to jasno rekla tim dosadnim putnicima, nek znaju, a ne da tu nesto izvoljevaju...pa nije ona zbog njih tu – oni su zato tu da bi ona zaradila svoju crkavicu, a ko i je kriv što nije obrnuto... Uh, kako su nekulturno i bučno zahtevni, kad bi bar ućutali!

Vozač je odlučio da se zabavlja i da iskoristi uzbudjenje putnika u svoju korist – da ga to drži sigurno budnim celu noć, kad već ne sme da vozi normalnom brzinom. Jer svaki put kad makar malo ubrza, dosadna i preteća lupa negde odozdo dozove ga pameti, razbistri mu um i on, čuvajući strogo bezbednost putnika izrazito sporom vožnjom, savesno vodi putnike kroz noć, a bogami i kroz veliki deo dana – ali to je već gratis, to kuča časti! (a ti dosadni putnici – pa sta bi još više hteli?!)

Kako je samo taj vozač bio dalekovid, i kako je imao na umu samo dobrobit (tih dosadnih!) putnika!?! To će se pokazati tek mnogo kasnije, kad se autobus najzad, jedva dovukao do Beograda, kasno popodne, umesto rano ujutru... kad je svima najzad postalo jasno koliko je taj put mogao biti dosadno zamoran da nije bilo vozača (a Bog mi, i hostese). Doslo nam je da iz prevelike zahvalnosti ljubimo tlo na koje smo se iskrcali...

Zabava je bila na vrhuncu naročito na kratkim zastancima polagane vožnje, kad su nekulturni putnici, kobojagi biranim rečima (e, nije nego!), insistirali da iskažu svoje negodovanje čto su primorani da tako sporo putuju... Zato vozač nije birao izraze da podgreje atmosferu, pa jos uz taj drndavi autobus, neispravnu klimu, lupu odozdo – eto divnih poticaja da dugo, sporo putovanje ravnim i dosadnim autoputem, nikome ne navuče san na oči.. a sto je dobro za vozača, neće smetati ni putnicima: pa šta bi oni – da spavaju blaženim snom a da vozač na silu drži širom otvorene oči?! E, nije – nego!

To što je bilo zastoja na putu zbog sudara drugih vozila, gužva na granici... pa baš zato je povišena atmosfera u autobusu tako dobro došla – da ne bude dosadno ni tim (bas do zla boga zahtevnim) putnicima, a ni vozaču, koji je, gledajući svoja posla, „dodavao ulje na vatru“ kako bi atmosfera u autobusu i ostala takva... zanimljiva... bez sna...

Eto, kažem ja: nije svako zlo za zlo, a i ko zna zašto je ovo dobro – stigli smo ipak svi na broju, a ljubazna hostesa i brižno ljubazan vozač, baš su se potrudili da nam ne bude dosadno... i da nas dosadan san ne omete u upijanju čari putovanja sa „Otiskom“... hvala im na tome, u ima svih putnika na liniji Split – Beograd...

Dalibor Kokic