Marianao - Hialeah

Foto: Mira Zdjelar

Jednog vrelog i prašnjavog tropskog popodneva moj kubanski poznanik (recimo da se zove Hugo, imena ponekad pomažu da priča lakše teče) i ja prolazili smo kolima kroz Marianao, čija je 114. ulica, glavna saobraćajnica koja zapadni deo Havane povezuje sa aerodromom, još uvek bila sveže okrečena za Samit nesvrstanih, tog u svetu zaboravljenog i marginalizovanog pokreta koji još uvek zauzima vrlo važno mesto u kubanskoj spoljnoj politici. 114. ulica podsećala je na pozorišne kulise. Pošto su tuda prolazile gotovo sve delegacije Samita, sve oronule kuće u njoj sveže su okrečene u živopisne boje - zelene, žute, plave, sve zamislive. Naravno, čim se sa glavne ulice skrene, decenijama stari i ofucani, nekada beli malter, odvaljuje se sa onoga što je ostalo od zidova. I tu, ipak, ljudi stanuju.

Prednost tropske klime jeste što se može živeti bukvalno na otvorenom. Dovoljni su krov i oronula fasada da sakriju od pogleda sa ulice i pruže kakvu-takvu zaštitu. Tople vode ionako niko nema, grejanje nije potrebno, za rashlađivanje služi ulica. Hugo me je vozio nazad kući sa aerodroma, ali me je zamolio da "obavi jedan poslić" u Marianau, i ja, naravno, nisam odbio, željan da vidim deo grada koji bi mi inače bio prilično nedostupan. Skrenuli smo sa 114. u splet uličica sa kućama sagrađenim u prvoj polovini 20. veka. Marianao je bio kraj u kojem su živeli pripadnici niže srednje klase, zanatlije, prodavci u gradskim radnjama, žene koje su radile po kućama, itd. Naravno, posle revolucije sve se to smešalo, ali kraj je i dalje zadržao nešto od identiteta jednostavnog, ali na neki način prijatnog, skromnog gradskog naselja.

Poslić koji je Hugo obavljao bila je kupovina autentičnih (naravno!) cigara ukradenih iz jedne od vodećih gradskih manufaktura, pošto su ga neki prijatelji stranci zamolili za jeftine Cohibe. Njegov prijatelj, odnosno poslovni partner, odnosno i jedno i drugo, držao je te visokokvalitetne cigare u novinskim fišecima iz kojih su virili propagandni tekstovi jednog od partijskih glasila, Juventud Rebelde ili Granma, svejedno. Hugo i ortak ušli su u kuću da izvrše primopredaju robe i dogovore se o detaljima, a ja sam razgledao - deca koja igraju bejzbol, odrasli koji igraju domine, poneko se vraća iz kupovine sa skromnim kesama u kojima je skromna roba, cisterna sa vodom se zaustavlja da poneki od stanara koji nemaju tekuće vode natoče, i sve to dok sunce prži.

Nekoliko minuta kasnije u kolima Cohiba duvan već je prijatno mirisao sa zadnjeg sedišta, a mi smo se vozili prema gradu. Prolazili smo pored jedne kuće koja mi je izgledala kao sve druge kuće. Hugo mi je pokazao na nju i ispričao kako se seća da su se tu neki ljudi skupljali kad je bio mlad, pošto je jedan od ukućana prebegao u Miami. Tu su se zapravo održavali protestni skupovi koje je organizovao lokalni Komitet za zaštitu revolucije (CDR), pisali grafiti, ostavljale fekalije pred ulazom, kuća gađala trulim voćem, jajima, i svim onim proizvodima kojih je na Kubi još i bilo pre Specijalnog perioda. Pričao mi je kako je to bio običaj da bi se zaplašili oni koji ostaju, da bi im se pokazalo šta čeka njihove porodice ako se oni otisnu na more da bi pokušali da preplove do Floride.

Onda mi je Hugo pričao o svojoj rodbini sa juga Floride. Nedavno mu je u poseti bio rođak koji je otišao pre dvadesetak godina. Radio je 14 sati dnevno, onda se povredio na poslu, pao sa skele, ostao blago invalidan, sada živi od kombinacije socijalne pomoći i nekih "poslića" (nisam pitao), ima preko sto kila, nosi trenerke i patike, i dolazi na Kubu jednom u tri godine. Ima kuću severno od aerodroma, u Marianau Miamija zvanom Hialeah, koja se protrese svaki put kad je nadleti avion. Pored kuće i kola stekao je i neki novi identitet, samo kada počne da razmišlja o njemu, ima potrebu da te misli zalije rumom. Hugo ima još rodbine na Floridi. Priče su slične, u njima se ne spominju ni South Beach ni Coconut Grove, čak ni Calle Ocho, kubanska četvrt za turiste i promociju predrevolucionarnog i metarevolucionalnog kubanstva blizu centra Miamija, već Hialeah i druga prigradska naselja. Oni koji ni u Havani nisu živeli u Siboneyu ili Miramaru sada isto tako ne žive u SoBeu ili Groveu. Problem je samo što tu priču zaborave svi kada se odlučuju da idu.

Pitao sam Huga je li on ikad mislio da se iseli. On mi je rekao da verovatno nema Kubanca koji o tome nije mislio, ali da on nikada nije bio dovoljno odlučan a, istini za volju, ni dovoljno zainteresovan. On voli svoju zemlju i svoj grad, tu se oseća sigurno, imao je dovoljno sreće i pameti da organizuje život tako da mu bude dovoljno udoban, sa vlašću nikada nije imao problema jer za nju direktno ili indirektno radi i ne protivi joj se, zna skrivene plaže kao što je jedna u zalivu Camarioca bolje nego što bi ikada mogao poznavati Florida Keys, zna ceo grad i ceo grad zna njega, ima svog mesara, ženu od koje kupuje mleko, dilera cigara, život nije loš. Osim toga, kada se odlučivalo ko će iz njegove porodice ići napolje, njegov brat bio je stariji i zagriženiji, a neko je morao da ostane sa majkom. Veće kubanske porodice trude se da ostave bar jedno dete da se brine o roditeljima.

Mnogo zemalja može da priča svoje priče o pečalbi, ali malo je gradova u kojima skoro svaka kuća, kao ove koje gledamo dok prolazimo kroz Marianao, krije u sebi tajnu emigracije. Osim toga, zbog kubanske kolektivne fiksacije na Miami, malo je zemalja kod kojih postoji takav paralelni glavni grad u senci. Miami je slika Havane u ogledalu, dva grada koja u sebi sadrže dve Kube, Hialeah je izmaštani i izmešteni Marianao. Ono što se u tom paralelizmu često zaboravlja jeste da, baš kao što ljudi u Marianau sanjaju Hialeahu, tako i Hijalejćani sanjaju Marianao, onakav kakav jeste, kakav im se u zamagljenom pamćenju čini da je bio, i onakav kakav bi želeli da bude. Kada se probude iz svojih snova, stanovnici Hialeahe zaključaju svoje polumontažne kuće pod hipotekom, sednu u svoje automobile kupljene na otplatu i idu zagušenim autoputevima na svoj četrnaestosatni posao baštovana, a njihovi sunarodnjaci obilaze Marianao sa po jednom kantom u svakoj ruci tražeći vodu za piće. I jedni i drugi su Kubanci.