гост Аутор

Черевићан RSS / 25.07.2008. u 12:53

г Jeremija

 

 

Ljušteći luk sa her Ginterom

 

 

 

Ginter Gras je čuveni pisac, nobelovac, dežurna savest i moralna institucija nemačke nacije. To znaju svi. Međutim, retko ko zna da je her Gras i odličan kuvar. Nisam to znao ni ja sve dok, pre desetak dana, nisam pozvan na večeru kod gospodina Grasa. 

 

ljusteciluk1.jpg

 

  

Moram priznati da me taj poziv, pisan njegovim prepoznatljivim stilom i na njegovoj čuvenoj mašini Oliveti, silno iznenadio.

 

 

Ja jesam napisao dve priče o podunavskim Švabama, jedna je čak i objavljena u Književnom listu, ali nije mi poznato da je prevedena na nemački ili bilo koji drugi strani jezik. S druge strane, malo je verovatno da Ginter Gras zna srpski. Jedino prihvatljivo objašnjenje bilo je da je svemogući gugl, slično kao kod telefonskih anketa, u datom trenutku izbacio moje ime. Dakle, bio sam slučajni uzorak, pozvan kako bi mediji mogli izvesiti da slavni nemački nobelovac okuplja pisce iz čitavog sveta. Uskoro će se pokazati da to moje prvo iznenađenje, nije bilo ni jedino, a bogami ni najveće. No,da krenemo redom.

 

 

Na vratima prelepe Grasove letnje rezidencije na Atlanskoj obali u Portugalu sačekao me livreisani batler. Po načinu kako je zvučno sastavio pete i oštro klimnuo glavom, zaključio sam da je Nemac starog kova. Uveden sam u prostranu biblioteku i poslužen aperitivom sa dosta leda. Iako sam došao samo deset minuta pre zakazanog vremena, bio sam prvi gost. Na moja pitanja, da nisam došao prerano i gde su ostali gosti, kratko i odsečeno mi je odgovoreno da sam došao na vreme i da sam ja jedini gost.

 

 Bio sam ubeđen da je večera kod Grasa nešto kao molitveni doručak kod Buša. Zato se i nisam posebno pripremao za tu večeru. Bio sam siguran da među stotinama zvanica iz čitave Evrope, niko neće ni primetiti jednog nazovipisca, kao što sam ja, iz jedne nazovidržave, kao što je Srbija.

 

 

- Zar to nije malo neobično? upitao sam, ali tek kad sam potegao dobar gutljaj i od iznenađenja uspeo da dođem do reči.

 

 

Umesto da mi odgovori batler se, u skaldu sa strogim odrebma strojevog pravila, okrenuo na-levo-krug i izašao.

 

 

Spuštalo se veče. U daljini se ljuljao modri Atlantik. Šum         talasa se mešao sa kricima galebova. Odjednom mi je postalo hladno. Timor mortis nastupio je kad sam se setio da Gras, u  knjizi Iverak, opisuje svoje večere i razgovore sa velikim piscima i filozofima, sve odreda pokojnicima iz prošlih vekova.

 

 

Niko ne zna šta se krije iza neprozirne koprene smrti.

 

 

Da li je moguće da sam i ja pokojnik, a da to i ne znam?

 

 

Mnogi pisci postali su slavni tek posle smrti.

 

 

Da nije tako i u mom slučaju?

 

 

Tri puta sam se prekrstio, ispio viski i sa ostatkom leda iz čaše protrljao čelo.

 

 

- Dobro je. Neka sam ja samo slavan, pa makar bio i mrtav, tešio sam sam sebe.

 

 

Batler se vratio. Preko ruke je nosio kariranu kecelju, a u ruci belu kuvarsku kapu.

 

 

- Gospodin očekuje da mu se pridružite u kuhinji, rekao je.

 

 

U kuhinji, za velikim radnim stolom, stoji krepak i snažan starac. Znam da je Ginter Gras u mladosti, pre nego je pokušao da postane vajar, bio klesar nadgrobnih spomenika. Vajar nije postao, postao je pisac. Njegova staračka krepost i snaga zasigurno ne potiče od pisanja, već od teškog klesarskog alata. Smrt, ne samo da je siguran posao, kako je kasnije pisao her Gras, već je sudeći po njegovom izgledu, i vrlo zdrav posao. Odeven je isto kao i ja, u kariranu kecelju, a na glavi mu bela kuvarska kapa. Međutim, njegova kecelja je u crno-crveno-žutim, a moja u crveno-plavo-belim bojama. Slučajnost ili simbolika? Ako je simbolika, nedostaju nam samo orlovi na grudima - njemu crni, a meni dvoglavi, pa da kao predstavnici svojih država istrčimo na teren ili uskočimo u ring i započnemo meč. On u levoj ruci drži ogroman kuhinjski nož. Uhvatio sam sebe na trenutak, ali samo na trenutak, gde pogledom biram veći nož od njegovog između više njih okačenih na zidu. Eh, ta srpska paranoja, dokle li će da me progoni?

 

 

- Danas ćemo, moliću lepo, da proradimo svinju. Tim rečima je započeo svoj prvi čas veliki majstor od koga sam učio kuvarski zanat. Bilo je to 1945.godine u zarobljeničkom logoru Oberpfalcu koji je držala 3. američka armija, bez pozdrava i formalnog upoznavanja počinje her Ginter i dodaje mi glavicu luka i kuhinjski nož.

 

 

I evo, gde nas dvojica, Ginter i ja, ljuštimo luk i razgovaramo.

 

 

- Kad god bi me, prvo deca, a kasnije unuci, pitali kako je bilo u ratu i prvim poratnim godinama, uvek sam odgovrao: «Bio sam gladan». Zbog te gladi, koja me je glodala iznutra, u logoru sam upisao kuvarski kurs za početnike. To je bio teorijski kurs, kakav je u zarobljeničkom logoru jedino i mogao biti. Od pribora i matrijala imali smo samo školsku tablu. Nama polaznicima kursa potocima je curila voda na usta, dok je naš učitelj uverljivo objašnjavao kako se spremaju kremenadle, šnicle, kotleti, krvavice, kobasice, čvarci i sve druge svinjske đakonije. On je bio Nemac iz jugoistočne Evrope, glavni kuvar kod grofovskih porodica i u najboljim hotelima od Sofije, preko Zagreba, Segedina, Budimpešte sve do Beča. Mislim da je jedno vreme bio i glavni kuvar u Orijent-ekspresu. Danas pripremam svinjski paprikaš na belom vinu, po receptu mog učitelja. Vama je to jelo, pretpostavljam poznato. Vi ste iz Srbije, zar ne gospodine...?

 

 

Rekoh mu svoje ime, da jesam iz Srbije i da mi je to jelo vrlo dobro poznato.

 

 

- Čim sam, koliko toliko, zadovoljio svoju primarnu glad, počinjala je moja druga glad. Glad za ženama. Nju sam u početku zadovoljavao desnom, a kad mi je rana na levom ramenu zacelila, uvek i samo levom rukom. Nisam perverzan, ja sam naime levak. Mnogo kasnije došle su i žene. O tome, naravno, nisam pričao svojoj deci i unucima, ali evo pričam Vama.

 

 

- O tome ste pisali i u svojoj poslednjoj knjizi, kažem tek toliko da bih pokazao da sam je pročitao.

 

 

- Treću glad, glad za umetnošću i stvaranjem, najteže je bilo zadovoljiti.

 

 

- Na sreću Vaših mnogobrojnih čitalaca i u tome ste uspeli.

 

 

- Jesam, i u tome sam uspeo. Ali znate li šta mi se onda desilo?

 

 

Nisam znao, pa sam ćutao.

 

 

- Javila se ponovo moja druga glad i to, zamislite, u ovim godinama. Suđeno mi je da čitavog života gladujem, na ovaj ili onaj način.

 

 

- Hm... her Gras, to je zaista malo nezgodno u Vašim godinama. Znate kako kaže naš pisac Meša Selimović, a kroz usta jednog od svojih junaka, «Bože, Bože... što mi snagu uze, a želju ostavi».

 

 

- Taj vaš pisac, ili njegov junak, očito nije čuo za vijagru, šeretski se nasmejao Ginter.

 

 

Iz razloga pristojnosti nisam pitao da li i u kojim količinama moj domaćin koristi vijagru, jer ja nisam novinar već njegov kolega pisac. Umesto toga, iskoristio sam priliku i svojim prvim pitanjem krenuo u kontranapad.

 

 

- Her Garas, ne zamerite mojoj ljubopitljivosti, ali kako to da sam samo ja Vaš gost večeras?

 

 

- Moje nazovi prijatelje, pisce iz Nemačke i ostalih zemalja EU, nisam ni zvao. Ne bi došli. Zaprepastila ih je moja poslednja knjiga.

 

 

- Zaprepašteni su, jer ste otkrili da ste poslednju godinu Drugog svetskog rata proveli kao tenkista zloglasne 10. SS-pancir divizije «Frundsberg»?

 

AdolfiGinter1.jpg

 

- Ne, nikako. Nemačkim piscima ne smeta što sam pripadao toj čuvenoj jedinici. Oni znaju da su samo najsposobniji i najbolji sinovi nemačkog naroda mogli biti regrutaovani u SS jedinice. Doduše, možda su neki od mojih ispisnika ljubomorni. Većina je, ipak, zaprepaštena što sam ih lagao tolike godine. Tako kažu.

 

 

- Pa, zašto ste ćutali tolike godine? Verovatno ste se plašili da Vas Nobelov komitet, zbog takve biografije, zaobiđe?

 

 

- Uopšte nisam ćutao. Udarao sam u limeni doboš

 

udaraudobos1.jpg  i galamio  između redova u svim mojim delima. Ali gospoda pisci su lenji i sujetni,  ne čitaju knjige drugih pisaca, a čitaoci čitaju na plažama i u krevetima. Čim zadremaju, ne znaju ni gde su stali, ni šta su čitali.   Što se tiče onog komiteta iz Stokholma, taj nije zaobišao ni Ernesta, za koga kažu da je svojom rukom pobio 126 nemačkih zarobljenika, mojih ratnih drugova, pre nego što je oslobodio pariski Ric i u njegovom Malom baru popio svoj draj-martini. Zašto bi onda Nobelov komitet zaobilazio mene, tenkovskog strelca, kad se zna da su Staljinove orgulje odsvirale posmrtni marš mojoj jedinici, pre nego sam ja ispalio ijednu granatu. Uostalom, taj Nobel je izmislio i dinamit i bezdimni barut, kojim su punjeni i Ernestovi meci i moje granate.

 

 

- A kako ste bili sigurni da ću se ja, pisac iz Srbije, odazvati na Vaš poziv?

 

 

- Druga je stvar, sa vama, piscima iz Srbije. Poznato je da pisci iz Srbije hrle na svaki poziv u Evropu, ne pitajući kuda ih zovu. Među izdavačima u Nemačkoj već duže vreme kola jedan vic. U njemu se kaže, da kad bi neki nemački izdavač pozvao srpske pisce u Birkenau na tuširanje, svi bi odreda došli.

 

 

Dok se Ginter grohotom smejao, meni su udarile suze na oči. Verovatno od oljuštenog luka. Izgleda da je uviđajni domaćin to primetio, jer je nastavio u drugačijem stilu.

 

 

- Pozvao sam Vas, pre svega zato što cenim srpski narod. Vi Srbi ste veoma slični nama Nemcima.

 

 

Vise bih voleo da sam čuo da ceni ono što ja pišem, ali ipak i to što je rekao imponovalo mi je. Ispravio sam ramena i isturio ponosno grudi.

 

 

- A znate li u čemu smo slični? pitao je Ginter i na trenutak prestao sa ljuštenjem luka očekujući moj odgovor.

 

 

Naporno sam razmišljao. Moždane vijuge su mi glasno škripale. Nisam uspeo da nađem ni jednu zajedničku karakteristiku, pa sam ćutao i seckao svoju glavicu luka.

 

 

- Jedino ste vi Srbi i mi Nemci ratovali protiv čitavog sveta. Mi dva puta, a vi jednom.

 

 

- Da, ali ipak postoji razlika, vi ste čitav svet napadali, a mi ne. Svet je napao nas.

 

 

- Ta razlika je zanemarljiva. Jer, trebalo je biti i dovoljno vešt i ludo hrabar, pa zajebavati čitav svet toliko dugo i uporno sve dok  ne napadne, kao što ste to činili vi Srbi. Tu vam se mora odati priznanje.

 

 

- Očekivao sam od Vas, gospodine Gras, da kao pisac kažete da je sličnost naša dva naroda u tome što imamo velike pisce. Nemci Getea, Šilera, Mana i Vas, a mi Srbi..., i dok sam razmišljao koga, pored sebe, da stavim u srpski književnički tim, Ginter je nastavio:

 

 

- O tome ne mogu da sudim, čitao sam nešto malo Krležu, a i to je bilo odavno.

 

 

Činilo mi se zaludnim da objašnjavam kako Krleža nije Srbin, pa sam ćuteći nastavio da seckam luk.

 

 

- Vi ste, kažete, čitali moju poslednju knjigu. Kako Vam se čini? Može li se u njoj naći nešto posebno?

 

 

To sam pitanje čekao. Grasova poslednja knjiga, po mom skromnom mišljenju, samo je pokušaj ostarelog barda da još jednom zablista. Neuspeo pokušaj, svakako. Naravno, ne bi bilo korektno da mu to kažem otvoreno i grubo. Čuveni je pisac, nobelovac, dosta je stariji od mene, a i u ruci mu je ogroman kuhinjski nož.

 

 

- Izdvojio  bih svakako onaj deo, gde opisujete kako ste svojim narednicima pišali u čaj. Verujem da ste tim činom mnoge u Nemačkoj zaprepastili. Takva nedisciplina jednog regruta u Vermahtu, nije zbeležena još od vremena vojnika Švejka.

 

 

Ovog puta ja prekidam ljuštenje luka, gledam ga u oči i očekujem reakciju. Zastao je, podigao pogled i gledao me nekoliko trenutaka. Nisam bio siguran kako će reagovati.

 

 

- Vidim, shvatili ste. Sreća da ste pisac, a ne kritičar, rekao je i kiselo se nasmejao.

 

  

Paprikaš je bio izuzetan. Uz večeru smo neobavezno ćaskali i pijuckali dobro rashlađeni rajnski rizling.

 

 

Prateći me kroz prostrani vrt do kapije, her Ginter me uhvatio za ruku i u poverenju šapatom pitao:

 

 

- A da li ste vi učestvovali u ratu?

 

 

- Jesam. U više njih, uključujući i onaj protiv čitavog sveta. Nažalost, u svima smo poraženi.

 

 

- Pisali ste o tome?

 

 

- Ne. Sačekaću da prvo dobijem Nobelovu nagradu.

 

 

- Očito da brzo učite, mladiću, nasmejao se her Ginter.

 

 

- Da i ja Vas nešto pitam, onako u poverenju?

 

 

- Samo izvolite.

 

 

- Imam osećaj da u poslednjoj knjizi niste otkrili sve tajne iz Vašeg života. Hoćete li pisati još, sve onako skidajući velove sećanja, kao pokoricu luka?

 

 

- Svakako. Najveću tajnu čuvam za moje poslednje delo. Vama ću je prvom otkriti. Ja naime, nisam pišao u čaj samo onoj dvojici narednika, već i jednom oberšturmfireru, šapnu je her Ginter, a odmah zatim prasnuo u gromoglasan smeh.

 

 Dok sam ulazio u taksi, Ginterov smeh je odjekivao i dalje kroz toplu portugalsku noć.



Komentari (26)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

bik_koji_sedi bik_koji_sedi 13:17 25.07.2008

:)

госн Јеремија,
дајте брзо ово преправити

Oni znaju da su samo najsposobniji i najbolji sinovi nemačkog naroda mogli biti regrutaovani u SS jedinice

да се на време избегне дискусија о суочавању немачког народа са прошлошћу...

Ако се немачки нобеловац изјасни о овако нечему, могао би се неки наш писац излајати па рећи:

"Они знају да само најспособнији и најбољи синови српског народа могли бити регрутовани у Шкорпионе"

ошто између шкорпиона и горепоменутих јединица разлика постоји само у броју регрутованих војника и времену кад су "дејствовали по непријатељу"

И сем тога, није баш ни тачно, јер се гамад из дивизија "Ханџар" и "Кама" не могу баш сматрати најбољим синовима немачког народа, пошто су, јел`те, "домаћи", балкански шљам...

Иначе, лепо је читати Ваше текстове, поздрав.
jeremija92 jeremija92 14:28 25.07.2008

Re: :)

margos
...ali dobro, starac, uz to domaćin, Nobelovac... oprašta mu se...

margos je shvatila. :)))

Bolje bi bilo da je her Gras rekao: "..najbolji sinovi trećeg rajha", ali godine su to, starci podetinje, ... dešava se.)
bik_koji_sedi bik_koji_sedi 14:45 25.07.2008

Re: :)

хехе, "опрашта му се"... :)

како где, ако га на зуб узму особе нежнијега пола обучене у RGB(0,0,0) , јаој си га њему... :)
margos margos 14:48 25.07.2008

Re: :)

обучене у RGB(0,0,0)

Ko su dotične dame? Ili osobe, ako sam pogrešila u polu...?
bik_koji_sedi bik_koji_sedi 14:59 25.07.2008

Re: :)

:)

RGB(0,0,0)

кад сте у тотално тамној просторији, без имало светла, и не упалите ниједну од 3 лампе ( црвену, зелену и плаву), добићете коју боју ?
margos margos 15:02 25.07.2008

Re: :)

Hvala, hvala:)))
Valjda će mu oprostiti zbog druge gladi za ženskinjama.
radojicic92 radojicic92 18:48 25.07.2008

Re: :)

bik_koji_sedi
:)

RGB(0,0,0)

кад сте у тотално тамној просторији, без имало светла, и не упалите ниједну од 3 лампе ( црвену, зелену и плаву), добићете коју боју ?


pa nikakvu, nema boje
bik_koji_sedi bik_koji_sedi 20:14 25.07.2008

Re: :)

radojicic92
bik_koji_sedi
:)

RGB(0,0,0)

кад сте у тотално тамној просторији, без имало светла, и не упалите ниједну од 3 лампе ( црвену, зелену и плаву), добићете коју боју ?

pa nikakvu, nema boje


биће да је црна боја, само се у мраку не види :)
ivana23 ivana23 13:35 25.07.2008

Gras i luk

Ajnur Ibran Ajnur Ibran 14:18 25.07.2008

Re: Gras i luk

G. Jeremija, zavidim Vam.
jeremija92 jeremija92 15:04 25.07.2008

Re: Gras i luk

kao i uvek, ivana23, prava ilustracija, na pravom mestu i u pravo vreme.
Oni iz Foneta, mogli bi mnogo naučiti od tebe.
pozz.

A je li taj luk srebrenac?
jeremija92 jeremija92 15:06 25.07.2008

Re: Gras i luk

Ajnur Ibran
G. Jeremija, zavidim Vam.

Profesore, hvala, ali da ipak to nije previše. :))
margos margos 14:13 25.07.2008

....

Prijao mi je ovaj vaš razgovor... eh, samo onaj vic mu baš nije trebao... ali dobro, starac, uz to domaćin, Nobelovac... oprašta mu se, kao i Tebi ono merkanje noža.... nekako ste 1:1.
jeremija92 jeremija92 15:07 25.07.2008

Re: ....

margos
Prijao mi je ovaj vaš razgovor... eh, samo onaj vic mu baš nije trebao... ali dobro, starac, uz to domaćin, Nobelovac... oprašta mu se, kao i Tebi ono merkanje noža.... nekako ste 1:1.

Razgovor je i meni prijao, a tek paprikaš! :))
Jelica Greganović Jelica Greganović 18:23 25.07.2008

Ovaj vic

stvarno ne razumem

Među izdavačima u Nemačkoj već duže vreme kola jedan vic. U njemu se kaže, da kad bi neki nemački izdavač pozvao srpske pisce u Birkenau na tuširanje, svi bi odreda došli.

jeremija92 jeremija92 20:08 25.07.2008

Re: Ovaj vic

Vic je očito crne provincijencije, čim aludira na Birkenau, kasnije nazvan Aušvic, i tuširanje ciklonom B.
Nadam se da svojom "kreativnom" slobodom nisam nikoga povredio.
Uostalom, taj vic je ispričao, her Ginter, a ne ja. :)))

G-đo Jelice, drago mi je da čitate moje gostujuće postove na blogu g. Čera.
pozz.
mariopan mariopan 23:09 26.07.2008

Re: Ovaj vic

Samo da mahnem i pozdravim g.Cerevicana i Jeremiju..
Dopala mi se prica, mada je potka ratna i teska..ovako ispricano..najlakse se pije.
jeremija92 jeremija92 23:51 26.07.2008

Re: Ovaj vic

A ja se pitam gde ste Vi g-đo mariopan. Nema Vas, pa pomislih da se niste štogod naljutili?

Drago mi je da ste nam mahnuli, pa makar to bilo ovako u prolazu.:))
Черевићан Черевићан 09:47 27.07.2008

иодмене

гђо mariopan замаха фала.узвраћен!
mariopan mariopan 10:13 27.07.2008

Re: Ovaj vic

jeremija92
A ja se pitam gde ste Vi g-đo mariopan. Nema Vas, pa pomislih da se niste štogod naljutili?

Drago mi je da ste nam mahnuli, pa makar to bilo ovako u prolazu.:))

Mene brisali sa bloga nekom tehnickom greskom nisam mogla da se ulogujem kada sam usla na FM...i tako sam vas samo citala a nisam mogla da vam se javim...a to nije lepo, udjem u tudju kucu (blog) pa ni "dobar dan" da ne kazem domacinima ;-)
Nije u prolazu )
Redovna sam kod g Cerevicana, zna se zasto, prija mi zivotna radost koju donose njegove price....a onda i gosti koji nam na neobican nacin ispricaju pricu...))
Tu sam ja redovno cak i ako samo mahnem.
pozzz ))))
jeremija92 jeremija92 10:58 27.07.2008

Re: Ovaj vic

Vidimo mi, nema nam Vas.
A glede mog razgovora sa Herr Gunterom, i sam sam očekivao da će teme biti lake, letnje, opuštajuće...
Međutim, ispalo je kako je ispalo. :))
jest da smo slični Nemcima, što kaže moj domaćin, ali u ta tri rata uvek smo bili na suprotnim stranama.
margos margos 13:39 27.07.2008

Re: Ovaj vic

i sam sam očekivao da će teme biti lake, letnje, opuštajuće...

Pa teška vam 'rana bila... nije trebalo svinjetinu da spremate.
Da ste pripremali nekakav brodet... hobotnice... plodove mora... nešto lagano... dinjice s pršutom....

Gosn Jeremija, izgleda da stomak određuje šta je teško a šta lako....
jeremija92 jeremija92 15:22 27.07.2008

Re: Ovaj vic

Moj domaćin, inače večito gladan i računajući da mu je gost iz srbije još gladniji, odabrao je jelovnik.
A što kažeš, ne može se uz svinjski paprikaš, razgovarati o poeziji.:))

Ima ona anegdota o Paji Vujisiću. Odrastao u siromaštvu, ne znam da li su posleratni domovi u pitanju, ali večito gladan u detinjstvu, gde god je išao na snimanje, uvek je nosio sa sobokm pun ranac konzervi i dvopeka.
Opsesije su ponekad tragovi trauma iz detinjstva.
margos margos 23:05 27.07.2008

Re: Ovaj vic

Bila je neka priča o Rusu koji je pobegao iz gulaga... i ne znam kojim sve hladnim i vrelim stazama i bogazama, na ivici iscrpljenosti, došao do nekog prihvatilišta. Budući da je bio u izuzetno lošem stanju, davali su mu samo čaj i supu... a potom i malo dvopeka. Od svakog obroka, pola je gurao pod jastuk. Džaba ubeđivanja da treba sve da pojede i da ima dovoljno dvopeka, on je uporno polovinu gurao u jastučnicu, da mu ne pronađu - za nedaj Bože.

PS inače kad smo kod supe - malopre mi zagorela supa, i to klot, bez išta:)))
dragan_varagic dragan_varagic 08:20 28.07.2008

20 godina neviđanja

Pozdrav Cece, nismo se sigurno videli oko 20 godina. Sasvim slučajno sam pronašao tvoj blog na b92, i kao i uvek - lepo se zabavljaš.

Kako nisam uspeo da dohvatim kako da te lično kontaktiram, prošetaj se malo na www.draganvaragic.com, i tamo imaš kontakt formular... Pa da se vidimo kada se come-backuješ sa moreta.

Šifra: yu7aku
Черевићан Черевићан 10:15 28.07.2008

пардонирам за трол

зар има већ толико драги Драгане , да се невидесмо, баш љуља време неконтролисано.обрадовао си ме јавком, пишемо се по указаном ми упутству ,поздрав

Arhiva