Ludilo

But I could have told you, Vincent,
This world was never meant for one as beautiful as you

(Don McLean - Vincent)

Pišem ovih dana jedan tehnički rad o genetici i šizofreniji za neki stručni časopis, pa sam bio u situaciji da ponovo pregledam brojne radove na ovu temu. Od onih s početka XX veka (kad se šizofrenija zvala dementia praecox), do današnjih studija o pretraživanju celokupnog ljudskog genoma i pokušajima da se nadje gen za šizofreniju. Medjutim, neću ovde pisati o ovim tehničkim stvarima - one su pomalo dosadne i suvoparne. Ali, priča o tome kako neko, najčešće u mladosti, ‘'poludi'' je ona vrsta priče kakvu smo svi nekada negde čuli, ili smo bili njeni svedoci. I o tome je ovaj blog.

Scenario je skoro uvek isti: mlada osoba, izmedju 18 i 28 godina, počne neobično da se ponaša, da govori kako čuje čudne glasove ili da joj se nešto prividja, da veruje da je nešto u vezi s njom posebno, od posebnog značaja. Često su takve osobe uznemirene, mnoge postanu sumnjičeve, povlače se iz društva, neke prestanu da vode računa o svom izgledu ili higijeni, i deluju nam emotivno ‘'ravne'' ili ‘'plitke''.  Ova promena se često desi naglo, u kratkom vremenskom periodu, i obično ima šokantan uticaj na rodbinu i prijatelje.

Sećam se jednog školskog druga, običnog prosečnog učenika, koji se ničim posebno nije isticao, totalno neupadljiv je bio. Po završetku gimnazije, ljudi su se razišli svojim putevima, pa ni ja nisam imao priliku da ovog druga vidjam. Desi se, medjutim, da ga kasnije sretnem, slučajno, na ulici  - tada sam tek bio završio prvu godinu studija. U tom periodu od oko godinu dana, ovaj čovek se dramatično promenio. Govorio je brzo i nepovezano, povremeno šaputao i osvrtao se nervozno oko sebe. Raspitivao se za napredak mojih studija, pričao kako je iz ‘'najviših državnih vrhova ‘' dobio dozvolu i podršku da formira tim super stručnjaka koji će se baviti problemima planete, da već ima razradjenu studiju i plan rada, i da će se sve to organizovati u najvećoj tajnosti na nekom ostrvu na Jadranu. Odmah sam shvatio da se nešto čudno sa ovim čovekom desilo. Nisam mu, naravno, protivrečio, osim što sam napravio primedbu da sam ja tek student početnik i da nisam dovoljno stručan da se uključim u taj njegov tajni super-tim. Nekako smo se rastali, i više tog čoveka nikada nisam video. Znam da je u jednom trenutku, kasnije u životu, bio na kraće hospitalizovan, i to je sve.

Ponašanje tog mog druga je školski primer šizofrenije, ili ‘'mladalačkog ludila''.  Termin potiče od Grčkog σχίζειν (shizein - podeljenost)  i φρήν (fren - um) čime se ističe ‘'odvojenost od stvarnosti'' ovih osoba. (Strogo govoreći, ovu reč bi trebalo izgovarati kao ‘'скизофренија ‘', ili ''схизофрeнија'', ali to mi liči na nepotrebnu pedanteriju. Zašto onda ne bi insistirali da je ispravno reći kako smo na rok koncertu videli jednu скизику ili схизику?). Zbog izraza ‘'podeljenost ‘', koji se u korenu ove reči nalazi, laici obično misle da se kod šizofrenih ljudi radi o višestrukoj ličnosti, što nije tačno.

Ovo što se sa mojom drugom desilo, klasifikuje se kao poremećaj mišljenja (cognitive disorder) i time razlikuje od emotivnih poremećaja, kao što je depresija, na primer. Specifično, sledećih deset pokazatelja su tipični za šizofreniju: 

1.     Deluzije (verovanje u stvari koje nisu tačne)

2.     Halucinacije (čuju se i vide stvari koje ne postoje)

3.     Neorganizovano mišljenje

4.     Uznemirenost

5.     Neorganizovan govor (česte digresije ili konfuzija)

6.     Upadljivo neorganizovano ili katatonično ponašanje

7.     Nedostatak motiva ili inicijative

8.     Povlačenje iz društva

9.     Apatija

10.  Izostanak emotivne reakcije

Razume se, ovde se radi o gradaciji, ili o stepenu ovih manifestacija - svi mi ponekad imamo nerealna verovanja, ali malo ko od nas je istinski opsednut bizarnim mislima i uverenjem da je Napoleon, da upotrebim stari i prevazidjeni kliše. Inače, ako bi bez gradiranja uzeli ove gore manifestacije,  prvi kandidat za ovu vrstu dijagnoze bi bio Isus Hristos lično; drugi će naći svoje primere. Na nesreću, ovde je sloboda interpretacije prepuštena mašti onoga ko ocenjuje intenzitet simptoma i na osnovu toga proglasi nekoga ‘'ludim'' ili ne. Dovoljno je setiti se da su mentalne institucije u doba Staljina bile pune pacijenata koji su patili od ‘'socijalne šizofrenije‘', tj., nisu se slagali sa Sovjetskom vlašću. Pošto, kao što znamo, 99% narodnih masa oduševljeno podržava Staljinovu vlast, onda se jasno nameće zaključak da njeni protivnici moraju biti ludi.

Pored ovoga, ljudi sa šizofrenijom imaju izmenjene i neke elektrofiziološke parametre- treptaj oka (startle reflex), promene kod moždanih talasa u EEG testovima, količinu potrošnje kiseonika u nekim delovima mozga, itd.

Tokom prve polovine XX veka preovladjivalo je verovanje da je šizofrenija posledica nekog potresnog dogadjaja, ili komplikacija u trudnoći, ili nedostatak roditeljske brige - ukratko, da je uzrokovana nečim u okolini. Prema širim istraživanjima, od šizofrenije oboli oko 1% stanovništva, i ona je podjednako zastupljena u svim kulturama, rasama, ekonomskim klasama i geografskim odredištima, a, veruje se, i istorijskim razdobljima.

Medjutim, od 50-ih godina XX veka, na osnovu istraživanja porodičnih pedigrea, identičnih i neidentičnih blizanaca i usvojene dece, ustanovljeno je da šizofrenija ima genetsku komponentu, tj. da je nasledna. Drugim rečima, ako je neko u vašoj bližoj ili daljoj porodici imao, ili ima, šizofreniju, onda je veći rizik da ćete je i vi dobiti ili imati. Konkretno

          Rizik da se dobije sizofrenija:

• Generalna populacija: 1%
• Ako brat ili sestra imaju šizofreniju: 8%
• Ako jedan roditelj ima šizofreniju: 12%
• Ako blizanac (ne identicni) ima šizofreniju: 14%
• Ako oba roditelja imaju šizofreniju: 39%
• Ako identičan blizanac ima šizofreniju: 47%

Aha, znači nije okolina ‘'kriva'', nego su geni u pitanju. Ovo otkriće je pokrenulo lavinu istraživanja u genetici. Počeo je lov na gen za šizofreniju, i sezona lova i danas, posle pola veka, nesmanjenom žestinom traje. Ispituju se porodična stabla, blizanci, geografski udaljene populacije (koje se nisu mnogo genetski mešale), usvojenici. Ispituje se struktura moždanog tkiva, i ekspresija gena u njima. Svako novo otkriće se zvučno najavljuje u stručnim časopisima i javnim medijima: otkriven gen za šizofreniju na hromozomu 1, obznanjivano je javnosti. Pa je nadjen i na hromozomu 2, i na 5-ici i 6-isci, na hromozomu 18, i hromozomu 22. Danas postoji lista od oko 14 gena koji su potencijalni kandidati da budu taj gen - gen za šizofreniju.

Ovo ‘'genetsko‘' mišljenje ima u sebi fundamentalnu manjkavost. Naime, uspostavljanje neuronskih veza u kompleksnom organu kao što je mozak, formiranje viših funkcija svesti kao sto su verovanja, apstraktno mišljenje, simbolizacija, koncepti istine, i slično, je ekstremno složen niz procesa koji se dogadjaju u periodu od oko par početnih decenija u životu čoveka. Imajući ovo u vidu, teško je poverovati da bi jedan jedini gen mogao biti odgovoran za stabilnost i ispravno funkcionisanje ovakvog sistema. Pre će biti da, ako smo na pravom putu, veliki broj gena reguliše formiranje viših funkcija svesti i održanje njene stabilnosti. Mutacija na samo jednom genu jednostavno ne može biti dovoljna kao objašnjenje uzroka šizofrenije.

Danas preovladjuje verovanje da je u ovaj proces uključena aktivnost više gena, možda neki od ovih 14 sa spiska i možda još neki neotkriveni, kao i uticaj okoline, fiziološki uticaji tokom trudnoće, itd. Istini za volju, pre par meseci je završena najobimnija studija šizofrenije, na koju je potrošeno mnogo desetina miliona dolara, oko 15 godina rada, i u kojoj je obuhvaćeno blizu 5000 pacijenata. Rezultati ove studije nisu pronašli ni jedan gen koji bi bio povezan sa šizofrenijom - savetujem da se pogleda uvodni komentar  Schizophrenia Candidate Genes: Are We Really Coming Up Blank?.

Ima, razume se, anti-psihijatrijskih tumačenja koja tvrde da je celokupno genetsko objašnjenje šizofrenije iluzija, i da se šizofrenija javlja kao posledica poremećaja društva. Nedavno se pojavila knjiga baš takvog naslova - The Gene Illusion. Ovo tumačenje, ipak, ne može da objasni zašto se onda šizofrenija javlja u svim društvenim uredjenjima i ljudskim kulturama, i na svim meridijanima. Da li je moguće da postoji nešto inherentno u ljudskoj zajednici kao takvoj što uzrokuje pojavu šizofrenije kod 1% ljudi? Ili, da citiram mudrog čoveka Lewontina, sve se najzad svodi na pitanje da li je pojedinac problem sa kojim treba da se nosi društvo, ili je društvo problem sa kojim treba da se nosi pojedinac?

Nedavno sam čitao jedan esej Samjuela Džonsona u kome on zastupa tada popularno mišljenje da je društvo to koje ustanovljuje kriterijume normalnosti, i da, dakle, društvo ne može biti nenormalno - samo pojedinac to može biti. Posle Francuske Revolucije je, medjutim, počelo da se formira misljenja da i društvo kao celina može da poludi. U vreme kad je Džonson pisao svoj esej, Vilijam Blejk je imao 20 godina i bio smatran za devijantnog pojedinca, suviše bliskog ludilu, da bi bio uziman za ozbiljno. Blejkov biograf pominje da je neke večeri Blejk imao gosta i, pošto im je ponestalo piva, Blejk, umesto da pošalje slugu kojeg nije imao, sam izadje do obližnje krčme da pivo nabavi. Vraćajući se iz krčme, Blejk sretne usput jednog Kraljevskog Akademika, koga je par dana ranije upoznao na nekom prijemu. Akadamik odbije da se rukuje sa Blejkom kad je video da Blejk sam nosi pivo, umesto da to radi sluga. Akademik je postupio normalno, upravo onako kako mu negov odgoj i kriterijumi normalnosti društva u kome je živeo nalažu. Medjutim, slutim da bi danas odgovor na pitanje Ko je od ove dvojice istinski neurotik? bio sasvim drugačiji.

Posle skoro nezamislivih užasa kroz koje smo prošli u XX veku, stigli smo do stanja manično-depresivne psihoze u kojoj oscilujemo - od očajanja da cela naša civilizacija  srlja u propast, do euforije da će sa dolaskom Doba Akvariusa sve, iz nekog kosmičkog razloga, biti super. Kad nas predstavnici super-sila uveravaju da niko neće aktivirati nuklearno oružje jer bi to bilo bezumlje u kome nema dobitnika, to nam je slaba uteha. Mi više ne verujemo da društva u sebi poseduju makar toliko zrno normalnosti. Samo pojedinac može da bude normalan, pa i to postigne po skupoj ceni i bespomoćan je u svom okruženju.

Čitajući Blejka, čovek brzo uvidi da društvo nije, osim unutar veoma uskih okvira, uopšte kompetentno da sudi o tome da li je pojedinac normalan ili nije. Ono nema nikakve kriterijume da odluči ko je ispod, a ko iznad njegovih standarda. Medju onima koji su ‘'društveno uspešni ‘', dakle iznad standarda, ima mnogo onih koji jednostavno prihvataju vladajuće norme - bile one poštene, ili kriminalne, korumpirane, rasističke, i slično - i unutar tih normi grade svoj društveni uspeh. Oni ne pokušavaju ništa u društvu da promene - oni samo uspešno parazitiraju, jer to je normalno i oni se normalno ponašaju.

S druge strane, društveni škartovi, ‘'ludaci'' kao što je bio Van Gog imaju drugačiju viziju realnosti. Možda nebo pod zvezdama realno ne izgleda onako kako ga je Van Gog naslikao, možda je to samo halucinacija jednog ludaka,

ali mene ne zanima da gledam realne zvezde - kad me to bude zanimalo uzeću teleskop. Mene zanima da doživim, makar delimično, kako izgleda odraz zvezdanog neba u očajnoj ljudskoj duši, a to samo izuzetna svest kakvu je imao Van Gog može da mi pokaže.

Šizofreniju ne treba romantizovati, jer nisu svi ljudi koje je ona zahvatila isti kao Džon Neš u filmu ‘'Beautiful Mind''. Mnogi od njih se teško i mukotrpno nose sa svojim demonima, a mnogi nezamislivo stradaju. Pre par godina je jedna žena osudjena na doživotni pritvor u mentalnoj instituciji jer je u trenucima rastrojenosti ubila svoje četvoro dece kupajući ih u kadi. Šizofrenija rasteže granice ljudske svesti i u pozitivnim i u negativnim pravcima. I otvara nam vrata ljudske svesti kroz koja mnogi od nas, srećom, nikada neće kročiti.