Zašto misije na Mars nisu i zašto jesu uspešne

Mars Express

Već prvi pokušaj da se dosegne Mars završio se na samom početku. Bio je to sovjetski Marsnik 1. Poleteo je 10. oktobra 1960, dostigao visinu od 120 kilometara i onda se vratio nazad na planetu u glamuroznom sjaju plamena. Četiri dana kasnije poleteo je Marsnik 2, ali i on se vratio na Zemlju. Sputnjik 22 je poleteo 24. oktobra 1962. i završio misiju istog dana uz gromoglasnu eksploziju. Mars 1, takođe sovjetski, uzleteo je 1. novembra 1962. i sve je bilo OK do 21. marta sledeće godine kada je zbog pogrešno orijentisane antene s letelicom izgubljen kontakt. Sa letelicom Zond 2 (SSSR) sve je takođe bilo u redu i ona je uspešno proletela pored Marsa avgusta 1965. na svega 1500 km i jedino što je pre toga s njom bio izgubljen kontakt tako da, što se nauke tiče, nije morala ni da leti.

Iz novijeg doba u istoriji neuspeha zabeležen je britanski pokušaj sa lenderom Beagle 2. Lendar je bio prikačen na Mars Express Evropske svemirske agencije, od koga se uspešno odvojio, krenuo ka Marsovoj površini i zatim nestao baz traga, do dana današnjeg. Bilo je to 2003. Mars Express inače i danas obleće planetu i šalje na Zemlju divne snimke i druge podatke.

A deset godina pre toga Nasin Mars Observer (1993) se nalazio samo tri dana daleko od ulaska u orbitu oko Marsa kada je zanemeo. Kasnije su Nasini stručnjaci zaključili da je iz tanka za gorivo počeo da ističe gas usled čega je letelica počela sumanuto da se obrće na šta je reagovao kompjuterski program tako što je uključio zaštitni mod rada čime je prekinuta komunikacija sa Zemljom, zauvek.

Konačno, zašto su misije na Mars neuspešne? Pa, nije lako spustiti neku letelicu na drugu planetu, makar ona bila i susedna. Možda će to jednog dana biti rutinski posao, možda će svemirski brodovi krstariti vasionom poput Enterprajza iz Zvezdanih straza, ali danas su svemirske letelice na nivou feničanskih brodova koji su pre više hiljada godina plovili morima. Danas se to radi ovako. Raketa nosač odnese u svemir letelicu, a to je zapravo metalna kutija sa motorčićima, krcata raznim instrumentima, i pusti je da po inerciji leti ka zamišljenoj tački u prostoru, tamo gde su proračauni pokazali da će za sedam meseci stići crvenkasta tačka koju zovemo Mars. Usput se po potrebi uključuju motori na letelici zbog korekcije putanje. I ako sve bude u redu letelica i Mars će se sresti za nekih sedam meseci. Ali to je lakši deo posla. Teži je uvesti letelicu u orbitu oko planete i spustiti je dole, ali nežno i meko i to baš na pravo mesto, a ne na neku liticu s koje će se ona samo skotrljati. Potrebno je mnogo iskustva i znanja da se sa ovim metalnim kutijama postogne uspeh. A kad toga nema onda mnogo zavisi od sreće. E pa nekad sreća izostane. Sovjetski Mars 3 je u svoje vreme bio na ivici naučne fantastike, pravo čudo tehnologije. Uspešno je stigao do Marsa 2. decembra 1971, ušao u orbitu oko njega i onda otpustio lender koji se meko spustio na planetu. Bilo je to prvo meko spuštanje jedne letelice na Mars.

Ali ovde priča tek počinje. Lender je nosio rover, robotizovano vozilo čiji zadatak je bio da prošeta po okolini i istraži je. Uspostavljena je veza sa lenderom i on je počeo da šalje podatke na Zemlju. Bio je to zaista sjajan uspeh, ali je trajao svega 20 sekundi jer je naišla jedna od najžešćih Marsovih peščanih oluja ikada zabeležena i šta je dalje s lenderom i roverom bilo ostala je tajna jer je veza s njima nepovratno izgubljena.

Još jednom: sedam meseci letelica je putovala do Marsa, ušla u orbitu oko njega, odvojila lender koji je ušao u Marsovu atmosferu, meko se spustio i ceo taj ogroman tehnološki uspeh okončalo je loše vreme na Marsu.

U istoriji neuspeha Marsovih misija postoji i posebno poglavlje sa ljudskim greškama. Sigurno najčuvenija je vezana za Nasin Mars Climate Orbiter. To je bila sjajna letelica, namenjena proučavanju Marsove klime i meteorologije. Misija je bila pažljivo isplanirana do najsitnijih detalja. Lansirana je decembra 1998. i stigla do Marsa septembra sledeće godine kada je kontrola leta, po planu, tačno u sekundu na letelici uključila motore kako bi je uvela u orbitu oko planete. Letelica je poslušno reagovala, uronila u Marsovu atmosferu - i bila spržena jer se spustila se čitavih 100 km niže nego što je smela. A spustila se toliko samo zato što je tim koji je upravljao Orbiterom koristio stare engleske mere (inči, funte, stope itd.) umesto metričkih, koje inače Nasa koristi. Posle je jedan od Nasinih administratora, dr Edvard Viler, objasnio novinarima: „Pa vidite, ljudi ponekad prave greške". Letelica je, ne računajuči raketu nosač, koštala 327,6 miliona dolara.

Zašto su misije na Mars uspešne

Najveći broj neuspelih misija na Mars dogodio se u ranom stadijumu astronautike, onda kada se malo znalo, a tehnologija bila u povoju. U novije doba, zahvaljujući skupljenom znanju, nagomilanom iskustvu i novoj tehnologiji misije su sve uspešnije i danas više nije iznenađenje kada cela misija protekne kako je planirano, pa čak i bolje od toga. To je recimo slučaj sa Marsovim roverima, Spirit i Opportuniy, zatim sa Mars Global Surveyorom koji je daleko premašio planirani radni vek, i umesto pet oko Marsa je leteo deset godina (do 2006.), itd. ima i drugih primera.

Ali ipak, naraslo znanje i razvoj tehnologije nisu pravo objašnjenje za uspehe današnjih misija. Postoji mnogo dublje. Ono se tiče nekih moćnih osobina čoveka, a to su tvrdoglava upornost i sposobnost učenja na greškama. To i nagonska ljubopitljivost da se otkrije druga obala. Bez tih osobina danas bi čovek još uvek živeo u čoporu i skupljao plodove. I svakako ne bi bilo nikakvih misija na Mars.