Beograd - Ikonic vs. Gligorov

Цезарова се не пориче

Када је римски император Јулије Цезар приликом склапања једног од своја четири брака наишао на проблем, морао је да ангажује најбоље римске правнике. Наиме, испоставило се да је у много ближем крвном сродству са будућом супругом него што то строги римски закони дозвољавају. Правници не би били то што јесу да нису нашли “исправно” решење. Пошто је Цезар био и краљ Египта, констатовали су да у том случају није обавезна примена римског права и тако омогућили великом Цезару да легално склопи брак.
Можда ова историјска анегдота и није потпуно тачна, али је вековима служила као пример да покаже како право и није тако неприкосновено, већ да његови тумачи увек могу пронаћи адекватно решење, нарочито да буде по вољи владара или оних у чијим рукама је власт. Тако све до данашњих дана. Ни наша даља и ближа прошлост, а богами и садашњост, не оскудевају у правним вратоломијама колико год и лаику изгледале неисправне и неправедне.
Најновију буру у јавности, још више у политичким круговима, изазвала је одлука в. д. градоначелника Београда Зорана Алимпића да конститутивну седницу новог сазива градског парламента закаже тек за 14. јули, скоро пред сам крај двомесечног законског рока у којем треба да се окончају све радње везане за формирање новоизабране скупштине и њених органа. Поред позивања на закон, Алимпић је као важан аргумент за тако далек рок навео актуелне преговоре о републичкој влади од којих ће, како каже, зависити и формирање власти на локалном нивоу.
Већ овај “аргумент” у први план ставља политичке разлоге испред правних, јер је Алимпић пренебрегао формирану већинску коалицију на градском нивоу између радикала, „народњака” и партија окупљених око социјалиста. Генерални секретар СРС Александар Вучић тврди да му је током разговора Алимпић рекао да није уверен да СРС, ДСС-НС и СПС-ПУПС-ЈС имају већину у Скупштини града.
Странке које су потписале коалициони споразум о формирању власти у Београду оцениле су овакво Алимпићево понашање као самовољу и опструкцију изборне воље Београђана, због чега су најавили протесте и предузимање свих демократских и законом дозвољених мера како би в. д. градоначелника променио своју одлуку.
Ароганција Алимпића није изазвала негативна реаговања само његових политичких противника, већ и појединих истомишљеника и људи доскора блиских ДС-у који оправдавају најављене протесте нове већине. Председник СДУ Жарко Кораћ оценио је оправданим захтеве да се што пре закаже седница Скупштине Београда, а њихове најављене протесте сматра легитимним: “Убрзо по формирању скупштинске већине требало би да се сазове и градски парламент. Знам шта се жели заказивањем седнице за 14. јул, у политици нема много фер-плеја. Међутим, човек треба да дела у складу са својим моралним начелима...” Тако цела постизборна ситуација у престоници помало почиње да подсећа на период 1996/97. када су грађани изашли на улице.
На нови захтев 58 одборника новоформиране већине да промени датум одржавања конститутивне седнице, Алимпић је дао нешто мекшу изјаву да “за сада неће променити одлуку”, али уз опаску да “притисак може само да помогне да померим седницу за касније”.
Не би се рекло да је ствар и са правне стране чиста ма колико неки истицали да је Алимпићева одлука законита. Правне одредбе које се односе на постизборна правила за локалне самоуправе у толикој мери су нејасне и неодређене да их је Алимпић протумачио онако како њему и његовој странци највише одговара, а то је да одуговлачи. Посебну забуну је унела реченица из члана 56. Закона о локалним изборима, у којој се наводи да “конститутивну седницу скупштине сазива председник скупштине из претходног сазива у року од 15 дана од дана објављивања резултата избора”. Копља су се “поломила” на речи “сазивање” коју је Алимпић, вероватно уз помоћ његових правних тумача, схватио као “заказивање” а не и “одржавање” седнице. То му за право дају и неки угледни правници попут Зорана Ивошевића, бившег судије Врховног суда и професора Правног факултета Универзитета Унион у Београду, који наводи да је такво тумачење у правној пракси.
На подробније тумачење како се дошло до датума 14. јул мало се ко усудио, мада би и ту имало доста тога да се каже на рачун Алимпића и његових тумача. НИН је добио тумачење од еминентног стручњака за уставно право, нарочито кад су у питању изборни и постизборни акти.
Али да кренемо од нечега што је старије од нововременске правне праксе. У речнику Матице српске, на страни 610. стоји: сазвати – глагол свршени: позивањем скупити, сабрати већи број људи, позвати на скуп, заказати, одредити (састанак, седницу). Дакле, речник каже да то значи да у року од 15 дана скупља, окупља, сабира на састанак већи број људи. И никако мимо тог рока.
А да би се до фамозног рока дошло (14. јул) искоришћен је члан 87. Закона о локалној самоуправи у коме се каже да “...ако се после спроведених избора не конституише скупштина у складу са овим законом у року од два месеца од објављивања резултата избора, влада именује привремени орган...”. Рекло би се да је то у реду, али није. Реч је о одредбама Закона о локалној самоуправи и налази се у делу који је насловљен: “Односи органа Републике, територијалне аутономије и органа јединица локалне самоуправе”. Оне се користе у случају распуштања Скупштине града, тј. када се не спроведу избори или скупштина не конституише у року од два месеца. Или, можда, Алимпић видовњачки предвиђа да до конституисања неће доћи. У том случају седницу је могао да закаже и за последњи минут овог рока па да фарса буде као у ТВ серији “Бела лађа” и неко повиче: “Господо, време је истекло, морамо на нове изборе.”
У коришћењу правне аналогије много је прикладнији члан 34. овог Закона, из главе која говори о органима јединица локалне самоуправе, а не о њиховом распуштању. У том члану се каже:
“Седницу скупштине општине сазива председник скупштине, по потреби, а најмање једном у три месеца.
Председник скупштине је дужан да седницу на захтев председника општине, општинског већа или једне трећине одборника, закаже у року од седам дана од дана подношења захтева, тако да дан одржавања седнице буде најкасније у року од 15 дана од дана подношења захтева.
Ако председник не закаже седницу у року из става 2. овог члана, седницу може заказати подносилац захтева, а председава одборник кога одреди подносилац захтева...”
Ако идемо даље, ту одредбу има и члан 14. Закона о главном граду, који уређује положај Београда. Пошто већ има захтев 58 нових одборника, Алимпић ће морати да сазове седницу у року од седам дана, тако да се одржи у року од 15 дана.
Слично је и у важећем Пословнику Скупштине града, где се каже “да прву седницу скупштине сазива председник скупштине из претходног сазива у року од 20 дана од дана избора одборника”.
НИН-ов консултант каже да Алимпић није ишао, како то правници кажу, цонтра леге (против закона) јер још није конституисана новоизабрана скупштина, али иде претер леге (заобилази закон), што је незаконит облик примене права. Да ли је то само дискреционо овлашћење сазивача конститутивне седнице градске скупштине које спада у домен “вештине могућег”, како каже професор Ивошевић, или је ту требало применити наведено системско тумачење, на које указује НИН-ов консултант. Тако би се остварили и други видови правног тумачења као што је сходна примена права, или циљно тумачење – зар циљ није да се скупштина што пре конституише и спроведе воља бирача.
Овакве нејасноће требало би да решава Уставни суд, али не и у овом случају јер се ради о појединачном правном акту за који је надлежно Министарство за локалну самоуправу, које води Алимпићев страначки колега Милан Марковић. Он се о насталом проблему није оглашавао, мада би му то била обавеза.
Ако занемаримо период деведесетих година прошлог века и Милошевићеву владавину, ни блиска прошлост није била лишена сличних, више политичких него правних маневара. Било је то и 2003. године кад је в. д. председника Србије Наташа Мићић рок од 60 дана схватила као период за “размишљање” о доношењу одлуке о расписивању председничких избора, а не и њихово обавезно расписивање. Одлучио је Уставни суд и обавезао је да поштује закон и распише изборе.
Недоумица је било и приликом избора Зорана Алимпића на место в. д. градоначелника, после смрти градоначелника Ненада Богдановића крајем прошле године. Иако је требало да се обаве нови, непосредни избори за градоначелника, дошло је до натегнуте правне конструкције. Из Демократске странке су тврдили да је Ненад Богдановић био њихов члан и да њима припада његов мандат, па су на Скупштини града изабрали градоначелника, уз помоћ одборника Демократске странке Србије, из својих редова.
Проблем је очигледно у самим законима. Иако правна наука каже да норма мора да буде јасна, логична и реална, код нас су закони и даље непрецизни и недоречени. То је случај и са чланом 56. Закона о локалним изборима. Уосталом, у Скупштини Србије, приликом његовог доношења, нико се није бунио и уложио амандман да би га поправио. Рекло би се да то свима одговара. Да сутра буду у позицији да закон тумаче према властитим интересима. Правни тумачи су ту да помогну, као и у Цезарово време.

http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=38370

Слободан Иконић

Demokratski Beograd

Nisu u pravu Vučić, Koštunica, Ljilja Smajlović, Branko Milanović, drugi komentatori lista „Politika“ i oni koji pozivaju na proteste zbog odluke da se konstitutivna sednica gradske skupštine održi tek 14. jula. Evo zašto.
Svi oni tvrde da ne postoji razlika između demokratske i aritmetičke većine. Oni, dakle, tvrde da je procedura sve i da ishod do koga se njenom primenom dođe nije važan. U tom slučaju, oni bi morali da tvrde da je odluka o sazivanju skupštine Beograda kršenje neke procedure, nekog propisa. Prirodno bi bilo da tu svoju tvrdnju ne dokazuju na ulicama Beograda, već na nekom meritornom mestu. Da li je to sud ili neka druga instanca, to bi valjalo utvrditi. Ulica sigurno nije.
Oni međutim ne tvrde da je prekršena neka procedura, propis ili pravilo, već tvrde da bi bilo „demokratski“ da se konstitutivna sednica održi čim se uspostavi koalicija koja ima većinu. I, što je važnije, a sledi iz prethodnog, da je „nedemokratski“ da se drugi služe proceduralnim sredstvima da održavanje sednice odlože iz političkih razloga, dakle trudeći se da tu većinu pokvare i uspostave novu.
Ako to nije nedemokratski proceduralno, a procedura je sve, odakle sad odjednom pozivanje na „demokratičnost“ ishoda te procedure? Ovde nije reč tek o nedoslednosti i o licemerju, već o grešci, o pogrešnom argumentisanju. Naime, poštovanje procedure jeste nužan uslov demokratičnosti (može se postaviti pitanje je li sama procedura demokratična, po sadržaju a ne po primeni, ali to ovde ostavljam po strani). Pa ako se tvrdi da je ne samo nužno već i dovoljno poštovati je, recimo, na republičkom nivou, onda je jasno da je sasvim demokratski poštovati je i u gradu Beogradu, bez obzira na to koje će to političke posledice proizvesti.
Da bi se to videlo, uzmimo sledeći primer. Na republičkom se nivou teži sastavljanju vladajuće koalicije koja će imati 126 ili više poslanika u skuštini, i koja neće ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju bez obzira na to što je većina na izborima i većina poslanika u skupštini za ratifikaciju. Ukoliko se obezbedi većina za vladu, smatra se da je nevažno što se neće poštovati i volja većine o ratifikaciji sporazuma sa Evropskom unijom. Ako je tako, onda je nejasno otkuda prigovori na pokušaje da se proceduralnim sredstvima dobije na vremenu da se utiče na promenu sadašnje većine u Beogradu.
Posebno su neprijatna poređenja koliko je koji od srpskih političara „demokratičan“ u ponašanju. Tako se, recimo, za Nikolića i Mirčića kaže da su se poneli demokratično jer su čestitali pobednicima, a Tadić nije jer je rekao da će se svim demokratskim sredstvima suprotstaviti najavljenoj većini u Beogradu i „nacionalnoj koaliciji“ koja bi da sastavi republičku vladu. S obzirom na sve ono što su radikali i narodnjaci izjavljivali (ostavimo po strani sve ostalo) pre izbora – o izdajnicima, državnim neprijateljima, o nevinosti onih koji ubijaju za nacionalnu stvar i, što je sigurno najneprijatnije, posebno zato što to izgleda nikome ne smeta, o Judama – neverovatno je da Smajlovićka, Milanović i drugi komentatori „Politike“ smatraju da se to sve može izbrisati čestitkama na pobedi, a ništa ne može da opere nekoga ko hoće da se demokratskim sredstvima, i to onima koje upravo oni smatraju i nužnim i dovoljnim, suprotstavi preuzimanju vlasti na gradskom i republičkom nivou.
Mi koji mislimo da je demokratska procedura nužan ali ne i dovoljan uslov za demokratičnost nemamo problema ni sa poštovanjem procedure, a ni sa pozivanjem na demokratska sredstva osporavanja vlasti, na ulicama ili u javnosti, koja bi mogla da se uspostavi u Beogradu i u Srbiji, a koja ne bi bila u skladu sa voljom glasača.

http://www.blic.co.yu/blog_article.php?id=154