белешке

Гост  Ms. Ivana.K.

Gig

    Idem sutra na poslovni put, a jos se nisam oporavila od onog prethodnog.

Guzve na aerodromu u ranu zoru radnim danom. Beskrajne povorke salesmen-a sa kofercicima punim poslovnih tajni. Lazno opusteni poslovni milje Kalifornije. Imitacije kolonijalne meksicke arhitekture. Duge voznje po praznim, golim brdima - ne znam sta ona imitiraju. Sastanci duzi od polarnih noci za koje sam mislila da su postojali samo u komunistickoj mitologiji. Mladi menadzer sa jakom cetvrtastom bradom koji je podigao noge na sto. Noge su bile u imitaciji kaubojskih cizama. Neopravdano pametni ljudi satima smisljaju kako ce neopravdano napraviti gomilu para. Oni vec jako dobro zaradjuju. Hotelska soba besprekorno prakticna, cista i ruzna me je uplasila. U kupatilu, u sirokom ogledalu gledala sam sebe dok se tusiram i sedim na solji, perem zube, i ucinilo mi se da je sve okay.

Bliske su mi bile ptice, i okean. I tri Ruskinje koje su radile u laboratoriji.

Jedna medju njima u slobodno vreme ima svoje pozoriste. Deci ruskih imigranata, i odraslima predstavlja poeziju i dramu ruskih klasika. Kostime, pomagala, sve natrpa u auto i vozi od jednog gig-a do drugog. To sam i ja mislila - pa da, ovo je samo gig.

Beleske

Svako putovanje mi dozira jednu ozbiljnu promenu. Moj stan izgleda drugacije, i uvek me podseti kako nisam ni blizu mog ideala iz detinjstva: da imam kuvara i spremacicu. As a bare minimum. Povratak kuci ne prija zato sto me podseti na to, inace je prihvatljivo vratiti se. Odlazak negde drugo je isto prihvatljiv, jedino sto sam neumerena. Oporavljam se od utisaka mesecima.

Renovacija Terminala 1 na Lester B. Pearson aerodromu u Torontu je moderna primena arhitektonskog luka. Sve sto se krivi na uzlaznoj putanji neizbezno impresionira ljude. Ili bar mene, jednu jedinu. I velicina se racuna. I cisto je. Sve se racuna.

Starbucks Coffee Company drzi monopol na aerodromima u Severnoj Americi. U obe zemlje koje su se zgodno rasirile po kontinentu, na svim aerodromima (od kojih sam videla tri poslednjih dana - reprezentativan primerak) Starbucks sluzi kafu, sendvice, slane bademe i sl. a sve po dogovoru koji je verovatno ukljucio mito, pretnje i druge standardne metode poslovanja.

Na relacijama unutar Severne Amerike putuju ljudi razlicitih boja, ali uglavnom vec aklimatizovani koju generaciju. Preko Atlantika je to mnogo vise izmesano, i veliki deo cine imigranti koji putuju svojim starim kucama, iz kojih su iz razlicitih razloga pobegli. Ima vise dece, i starih ljudi, cesto puta deca vriste, zato sto su bolesna, umorna, ili im roditelji o roditeljisanju znaju zilch. Ti avioni su veci, sedista ima vise a prostora manje, i cuju se razliciti jezici. Stjuardese su standardno zgodne, i piloti kompetentni, a na drugoj strani ceka Evropa, iz koje neki nastavljaju dalje na Istok.

Na Air Canada letovima, ispred svakog sedista a na pozadini onog ispred je mali ekran na kome svako za sebe bira izmedju siroke ponude filmova, serijala, muzike, sporta i td. Do mene je sedeo jedan veliki, krupan muskarac, i posto mu je ekran na sedistu ispred bio mali on je ukljucio svoj laptop sa impresivno velikim monitorom, srazmerno. Njegov izbor filma je bio ‘Eastern Promises’ a moj ‘August Rush’. Posto oci kao i sve u ljudima veruju da je disciplina za druge, tako su moje odlutale par puta na njegov monitor dok sam cekala da krene moj film. Prvi put mi je pogled pao na scenu u kojoj jedan tip sece grlo drugom tipu. Dosadasnje filmske scene klanja koje sam videla su bile u jednom potezu, glatkim, uvezbanim pokretom ubica na osnovu kojih sam zakljucila da se posao obavi dosta brzo. Cronenberg je pokazao kako se to radi - sporo testerisanje ostrim predmetom po grlu, dok krv vrca na sve strane, lice zaklanog izbeceno, i on se trese kao da je na elektricnoj stolici (sto sam isto videla u nekom filmu, ali ako ga Cronenberg nije radio ne znam da li da im verujem vise). Pobegose moje oci kukavicki nazad na moju polovinu, uzasnute, krive, zeljne da se pokaju i mole oprost, a u stomaku slani bademi Starbucks-a spremaju erupciju nazad istim putem kojim su i usli. Kao da to nije bilo dovoljno, opet su se oci malo zanele pa odlutale, par minuta kasnije, kad tamo nekom metalnom polugom kao palica za golf nekome se razbija lobanja, ali ovog puta su pobegle pre nego sto se zamah spustio i mozak eksplodirao, i kako nista nije izletelo sa ekrana na mog suseda i mene, pretpostavljam da je Cronenberg sve to obavio profesionalno i bez ikakve stete i povrede za okolinu. Posle toga disciplina ociju vise nije bila problem. I kad je trebalo one su odbijale da skrenu u levo.

‘August Rush’ je bajka koja malo uzima od Dickensa, malo se uznela idealima i cudima, mogucim i nemogucim, i svacim drugim sto se univerzalno smatra lepim u ljudima, i oprala mi je oci lekovitim slikama. Uz pilote i ljubazne stjuardese, bila sam spremna da opet zavolim svoje bliznje, ukljucujuci suseda i Cronenberga.

  U Denveru sam gledala Amerikance i zakljucila da im je zajednicko samopouzdano drzanje. Drzava koja ubedi svoje stanovnistvo da je najbolja na svetu, i po nekom od onih neizbeznih fizickih principa spojenih sudova ili tako necega da su i oni najbolji na svetu, je…- hm, ne znam sta je.  U San Diego sam stigla oko 9 uvece, sto je bila ponoc u mom kraju, i ne znam sta se desilo mojoj energiji u medjuvremenu kad sam sve vreme samo sedela, ali bila sam mrt-va! Mora da sam ostavila nevidljiv trag u vazduhu - izduvni gasovi i moja energija su padali iznad Kolorada, Ilinoisa, i desetak drugih isparcelisanih administracija. U taksiju do hotela, kroz noc, taksista je imao navigacioni sistem da mu pokaze put a ja sam mislila kako je stvarno uzbudljivo da sam u nepoznatom gradu u kolima sa nepoznatom osobom, usred noci, i jedino sto me deli od neke nesrece je njegova dobra volja. Sva ljudska drustva se zasnivaju na principu da ljudi nece ciniti zlo jedni drugima. Princip nije los, ali ako je verovati Cronenbergu i mnogima pre njega, ukljucujuci istoriju, ljudska drustva se pre svega oslanjaju na ljudsku glupost, lakovernost i strah.  Hotelska soba nije na istom spratu kao prosli put ali je potpuno identicna kao i ona prethodna. Do poslednjeg detalja. Neko je negde napravio uzasnu gresku. Tu sam se srusila i pobegla u san.  

I dalje belezim, belezim, belezim 

Mnogobrojna brda San Dijega su u ovo doba godine zelena, zelena, zelena. Za par meseci ce biti sasuseno zuta i braon. Vegetacija, bar ta divlja, slobodna, ima vrlo kratak zivotni ciklus. U Torontu je taj ciklus isto kratak, samo drugaciji. Opstanak je surova rabota. Razumem zasto su mu se tako obradovali u 19-om veku - opstanak, evolucija, adaptacija - da’nuti od crkvene dogme je sigurno izgledalo kao dolazak novog doba, iako su se dzaba radovali, mada njima nikada nije bilo lose, toj dzentlmenskoj kasti, no radost je samo jedna od mnogih vrsta pijanstva kojima se prekracuje surova dogma i njeno nalicje zvano prezivljavanje. Recimo da su to mala primirja.

 Tako sam u primirju izmedju intenzivnih smisljanja kako da obezbedim ono sto se obezbediti mora da bi moja mala porodica opstala, gledala, gledala, gledala u divlje cvece rasuto po brdima, uz ivice autoputeva, i po drugim neocekivanim mestima, i radovala mu se.

   

Manikirani cvetni i palmini angazmani dominiraju, ali neobican je efekat kada dele prostor sa nepredvidivim divljim cvecem. Iako bi bez petljanja ljudi ovaj deo Kalifornije verovatno bio pustinja uz okean sa povremenim oazama, dizajnirane leje i drvoredi u ovo doba godine izgledaju preglasno nasminkani. Prolece je doba za nonkonformizam. U bilo koje doba godine kon i nonkon su na visokoj nozi netrpeljivosti, ali u prolece je to drugacije. Konformizmu je to dovoljno kratak period da ga otrpi, a nonkonformizmu je godisnji festival kad se okupa, zamirise i pokaze koliko ume da bude lep. Svima je jasno ko pobedjuje, ali nisu svima poznata pravila pa je tako i pitanje jasnoce dosta mutno.

Dok sam tako gledala, gledala, gledala iz automobila i u pozadini i ne narocito pazljivo slusala pricu o velikim planovima, ambicijama, dobrim zaradama, i uspehu, cudila sam se kako niko ne sedi po rascvetalim brdima. U engleskim i drugim evropskim i svetskim filmovima i dan-danas kad prikazu rascvetala brda neko kroz njih trci, valja se ili ako ih je dvoje obavezno se ljube ili imaju piknik na travi, ali ovde toga nema. Mozda nije dozvoljeno parkirati uz ivicu puta. Ko zna. Mada stoji da u Engleskoj i sire nemaju prazna brda u gradu.

O verujem da ja nisam bila jedina kojoj je pogled na cvece i zelena brda prijao, i mozda nisam bila ni jedina koja je htela da izadje iz kola i sedne medj’ cvetove. Ali nisam, nisu ni drugi, i tako su ta nabujala brda ostajala prazna, nedodirnuta, nesvesna prisustva ljudi sve dok jednog dana neko ne odluci da se isplati da bas tuda prodje novi autoput, za njim ce stici i novogradnje, pa leje sa drugacijim cvecem od koga ce se ocekivati ozbiljan performans, i divlje cvece nece nista od toga primetiti jer ce, kao i uvek od pocetka sveta, gledati svoja posla i nici negde drugo.

Zatvorenih ociju

Setajuci po aerodromima vidi se sta su evolucija i drustvo postigli radeci svako za sebe, a na istom materijalu. Od ljudi koji na aerodromima rade do onih koji putuju u razlicitim klasama i po aerodromima neretko provedu bar isto toliko vremena cekajuci, svako u svom radnom danu. Debeli ljudi su cesci medju zaposlenima na aerodromima nego medju putnicima. Visokih kao i niskih ima u obe grupe, skupih cipela i tasni iskljucivo medju putnicima, i piloti su retko kada zene. Ja jos nisam videla nijednu, ali ja ne putujem cesto. Ne mogu vise da se setim gde sam to procitala, ne znam ni da li je tacno, ali se zato price cesto setim: kad je prva zena astronaut poletala u svemir, njena majka, gledajuci ponosno sa tribina Cape Canaveral-a, je izjavila: “Thank you, Gloria Steinem!” Naravno, prva Amerikanka ne znaci da je i zaista prva zena u svemiru - mislim da su (i) to Rusi uradili prvi - ali Rusi nemaju ovakvu zgodnu pricu. No, ja pilote volim sve da su i od kartona napravljeni. I Gloria Steinem mi je vrlo simpaticna.

U cekaonici ispred nase kapije mi je u vidno polje stalno ulazio jedan muskarac, vitak, u skupom odelu, u godinama kad mid-life crisis sluzi iskljucivo za demonstraciju velicine bankovnog racuna (ako je izgovor za tako sta ikada potreban), elektronski prikljucen na network kome je pricao znalacki i autoritativno, nestrpljiv da krene i stigne, kao sto svako od Hrista pa na ovamo racuna da je Cezar uradio, i da je svet bas na njega cekao, iako cinjenica da je Cezar ubrzo potom i zavrsio karijeru svima promice, i tako mi je pogled pao na njegove cipele. Tasseled loafers, kako se ovde zovu, su one muske cipele sa resicama. Mozda to nije bilo pravo mesto za to, ali setila sam se odjednom da posedujem pravi pravcati ubilacki instinkt. Ima jos nekoliko stilova cipela nad kojima istinski pozelim da mogu kroz svet da hodam zatvorenih ociju. Dobro je bilo sedeti ispod velikog luka na aerodromu da bih to o sebi naucila. Sto se tice enormno debelih - sta ja znam, to nije neka visoka nauka. Visak vremena i jeftina a losa hrana su 1 + 2 = 3 za ljudsku vrstu. Valjda sa tim evolucija nije racunala. Pretpostavljam ni drustvo. Ali od to dvoje ona prva me manje zbunjuje.

Na povratku, cekajuci u redu za pasosku kontrolu, ispred mene je jedan mladi muskarac, plav, pristojnog izgleda, pruzio uniformisanoj sluzbenici svoj crveni pasos. Ona je pasos dobro zagledala, ubacila pod masinu koja proverava svetsko stanje u pasosima, i pustila ga da prodje. Nakon toga mu se pridruzio jedan crnokosi muskarac, malo nizi, zilaviji, sa pasosem iste boje u rukama, i nije bilo neke price medju njima, ali nacin na koji su im misici i kosti odahnuli me je podsetio da je svakodnevni zivot pun rizika za neke ljude. Ubice, recimo. U tom trenutku, na Terminalu 1, ih je sigurno bilo bar nekoliko. Ubice redovno koriste usluge avio kompanija, ako je verovati filmovima. Odakle god dolazili - ubice, poslovni ljudi, mame, tate, bake i sitna deca, prevaranti svih mogucih vrsta, i medju njima bigamisti, prostitutke, naucnici, vatrogasci, zdravi kao i bolesni… - svega je toga bilo na aerodromu u tom trenutku. Gusta gomila u tesnom grlu, svi jedni drugima na dohvat. Da li je to zaista bilo neophodno? Ne znam, ali pozurila sam da izadjem napolje, u susret svezem vazduhu.