Време власти I

(уместо критике)

"Ономе чему се не зна почетак, не зна се ни крај; а без краја, сваки је почетак лишен смисла.

Приповест о времену власти нема стварни почетак. Нико не зна тачно када и с ким је започело време власти. Можда кажњавањем човека који је пробао плод са забрањеног дрвета познања Добра и Зла; можда човековим правом да господари "над рибама у мору, над птицама небеским и над свим животињама које се по земљи мичу"; можда са вером у бога, а можда са одрицањем од бога. Ако је отац, по снази и праву, први човек власти онда је то и мати, са моћима која једино она има. Не зна се има првог човека који је имао власт али је у Књизи постајања именован први убица. Ако је завист према брату била узрок човековог убиства, онда је завист према моћи господњој могла пробудити човекову жељу да господари људима. Потчињавање и потчињеност су појаве истог људског језгра, којима само услови одређују значење и смер. Сви људи могу владати и бити потчињени. Ако је потчињавање испољена агресивност, потчињеност је притајена агресивност која чека на освету. Између владалаца и поданика, на мржњи и страху, успоставља се заједница.

Власт није историјска појава; она је сушто опредмећење историје. Власт се подједнако и жели и трпи. Онај ко влада приправан је да потчињава; потчињени има само један нагон: да и он некога потчини. Зато деспотија и тиранија имају жешћу подршку људске већине од сваке друге владавине.

А човек није потчињен једино кад је сам; али сам човек није човек. Да би смо били целовити људи, морамо бити спремни да потчињавамо и бити спремни да трпимо своје господаре. Ван ове условљености човек престаје да буде историјско биће. Тежња за ослобођењем од власти, то је тежња за иступањем из историје. Оно се догађа али кратко траје.

Поуздано се зна да је власт одувек једина моћ која расте употребом, због чега људи и теже да је освоје и упорно је чувају кад је стекну. То је занат који се најлакше научи и никад не заборавља. Вештини владања памет не смета , али јој није неопходна; власти је неопходна воља да потчињава. Ако се користи у добре сврхе, чега је било у људској прошлости, носилац власти посмртно се награђује славом. Али слава Периклових поданика никад није достигла славу Тиберијевих следбеника. Власт може бити прљав или крвав посао, а може бити, што је најчешће, и прљав и крвав. Ако није ни једно ни друго, што се ретко догађало, и не заслужује пажњу историчара и писаца

А моје време власти ту пажњу заслужује јер је то било време када су људи на власти веровали да почиње срећна будућност човечанства. Власт су освојили они који су до тада били потчињени. Док је нису освојили најтврђе су веровали у њену праведност, а кад су је приграбили, поверовали су да она даје право на све и да се њоме може све."