Jugoslavija, srpska stranputica

(zabluda, nesmotrenost ili neminovnost?) 

gost autor: gvozden 

"Jugoslavizam je ideologija bez svog ideologa; ideal koji je ........ ponikao iz intrige; utopija koja je potisla i onemogućila ideju; zakon koji je branjen bezakonjem. Jugoslavizam će u našoj istoriji biti sinonim diktatura, za koje je od prvog trenutka bio tesno vezan."

Jovan Dučić

Jugoslovenska ideja, u krugovima vlasti, se u Srbiji javila polovinom devetnaestog veka, i nije bila izvorno srpska.
Bivši ruski ministar spoljnih poslova, i blizak lični prijatelj iz mladosti ruskog cara Aleksandra prvog, koji je primio Karađorđeve izaslanike u Petrogradu, i od tada zainteresovan za srpsko pitanje, Poljak Adam Čartoriski, pripadnik visokog poljskog plemstva, se razišao sa ruskom politikom, otišao u emigraciju, tamo napravio veliku paradiplomatsku mrežu, i postao vatreni zagovornik antiruske politike.

Njegova politika je uvek, i dok je bio ruski ministar, bila proengleska.

Da bi sprečio uticaj Rusije na Balkanu, on je zamislio veliku državu, pod okriljem turskog carstva, koja će biti i antiruska i antiaustrijska, a to je, po njegovom mišljenju moglo da se ostvari samo pomoću Srbije, koja je u to vreme imala već značajan stepen autonomije potvrđen hatišerifima.
To se u izvesnoj meri slagalo i sa stavovima srpske politike koja je imala nekoliko ključnih pravaca: širenje nadležnosti države, bolje reći uticaja na druge prostore naseljene Srbima, povećanje stepena autonomije u odnosu na Tursku, i smanjenje ruskog uticaja na samu Srbiju.

To, a naročito geografsko širenje i odupiranje Rusiji, su se uklapala u zamisao Čartoriskog.
Još jedan detalj se uklapao u njegov plan.
U to vreme je srušena prva vlada Mihaila Obrenovića, rusofila, a na vlast su došli ustavobranitelji.
Knez Aleksandar Karađorđević je bio zvanični vladar, ali stvarnu vlast su imali ustavobranitelji, pre svih Ilija Garašanin, kao najumniji među njima, a i usled činjenice da su druge vođe, Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić, na zahtev Rusije morale da napuste Srbiju.

Kako Rusija nije blagonaklono gledala na smenu Obrenovića, to se ustavobraniteljska vlast smatrala antiruskom.

Čartoriski je smatrao da su to prave okolnosti za njegov plan i on, preko svoga agenta, Čeha, Franje Zaha, nastanjenog u Srbiji, sa bliskim ličnim vezama u vrhu srpske politike, kasnije postaje čak i načelnik generalštaba, lojalan i odan Srbiji, daje svoj predlog Iliji Garašaninu.
Predlog je sadržao ideju o stvaranju jugoslovenske države sa Srbijom kao centrom okupljanja.

Garašanin, koji je i sam imao slične poglede, prihvata taj plan, ali poznavajući prilike bolje od Čartoriskog, on ga u izvesnoj meri menja.
Shvata da je Srbija premala i preslaba za tako veliku ulogu koja joj je bila namenjena, da nije dobro po Srbiju da se direktno suprotstavi ruskim interesima, i od tog plana izrađuje čuveno Načertanije.
Ono ne sadrži ideju o stvaranju jugoslovenske države, već ideju o uspostavljanju i jačanju uticaja Srbije na prostore naseljene Srbima.
(Šta je podrazumevao pod Srbima i tad nije bilo definisano do kraja)
On iz teksta izbacuje termine Jugoslavije ubacuje srpske, ali to je ipak prva pojava nekakve jugoslovenske ideje u zvaničnoj srpskoj politici.

Kasnije, povratkom Mihaila na vlast, Garašanin čak uslovljava Mihaila, koji je ga zvao da učestvuje u vlasti, da prihvati njegovo Načertanije (naravno ne javno) za državnu politiku.

Mihailo prihvata, čak sa oduševljenjem, ali pošto se desilo to što se desilo, Mihailo gine, stvarnu vlast u Srbiji preuzima namesništvo (zapravo Blaznavac i Ristić) Garašanin biva skrajnut, i sudbina Načertanija, a njime i kakve takve Jugoslavije, zasnovane na ideji Čartoriskog i Načertanija biva zapečaćena.

...............................................................

Ta ideja se javlja i među Slovenima pod bečkom krunom, naročito u vreme Velike istočne krize i kasnije okupacije Bosne i Hercegovine, sada dominantno u okupiranom području.

Ali i te ideje, kao i ideje u Srbiji su bile nedoviljno definisani pokušaji da se precizira šta zapravo Jugoslavija treba da bude, proširena Srbija, što je dominantno ideja Srba i srpskih organizacija među kojima je i Crna Ruka (Apis je pred streljanje uzviknuo, živela velika Srbija, živela Jugoslavija?) ili državna zajednica više naroda.

Zapravo, nije postojalo opšteprihvaćeno mišljenje da li se radi o tri (Srbi, Hrvati i Slovenci) zasebna naroda, ili su to toliko slični narodi da se ne može govoriti o tri različita.

Neke od tih ideja su uključivale i Bugare.

Ali te ideje, ideje pravljenja neke Jugoslavije, nema među srpskim političkim strankama, ni u srpskom narodu, za njih je postojanje Srbije bila činjenica oko koje nema dvoumljenja.

.....................................................................

Na velika vrata ideja Jugoslavije u zvaničnu srpsku politiku ulazi u decembru 1914, Niškom deklaracijom.

Iznenada, bez pripreme, bez zagovornika, bez ideologa, iz vedra neba.
Deklaracija je doneta u uslovima nimalo povoljnim za Srbiju.
Kolubarska bitka traje, "saveznici" ne žele da Srbiji daju zvanični status saveznice, a to znači da ne žele da prihvate nikakve obaveze prema njoj. Bugarska, Rumunija i Italija nisu odabrale strane, pa je izvesno bilo da će sile Antante pokušati da ih ustupcima privole da stanu na njihovu, a ustupci mogu da budu samo na štetu Srbije (što se i desilo) i u tim okolnostima Srbija izglasava deklaraciju u kojoj za svoj cilj postavlja "Jugoslaviju".

Objašnjenja tako megalomanskog cilja u tako nepovoljnim uslovima ima nekoliko

Jedan je, možda najverovatniji, taj da je Srbija odlučila, da pošto je već primorana na rat, da pred saveznike, a i sebi, postavi maksimalan cilj, i da posle rata pristane i na manje od toga, što bi opet bio uspeh.
U prilog tome objašnjenju ide i činjenica da je srpska vojska već bila odnela pobedu na Ceru, i da je u toku bilo napredovanje srpske vojske u kolubarskoj kontraofanzivi , koja je završena pobedom posle samo nekoliko dana.

Drugo moguće objašnjenje je pokušaj da se saveznici privole da jače podrže Srbiju tako što će im se ponuditi dobro rešenje.
Napraviće veliku državu na Balkanu koja će zameniti Austrougarsku, ali koja će, za razliku od Austrougarske, biti na njihovoj, a ne na nemačkoj strani.
To je, zapravo, bio osnov i Garašaninove politike da Francusku i Englesku privoli za ideju Jugoslavije.

Jedan od razloga je verovatno bio i taj da u meri u kojoj je to moguće, utiče na moral vojske Austrougarske, kod njenog slovenskog elemenata, izazivanje pojave pete kolone u AU.

Pre rata u tom delu carstva je bilo nezadovoljstva položajem tog, slovenskog, stanovništva.
Sad, kad im Srbija pruža priliku da se otrgnu od Beča i Budimpešte, izazvaće makar koliko toliko dezerterstva i kolebanja i možda prelaska na srpsku stranu.
Toga je bilo, a koliko je na to uticala Niška deklaracija nemoguće je utvrditi.

(Zanimljiva je priča o Dimitriju Konjoviću, bratu Petra Konjovića, pilotu austrougarske vojske, koji je namerno mašio kada je gađao italijanski brod na kom su se Srbi iz Medove prebacivali u Italiju .
Na tom brodu su bili ceo državni trezor, Miroslavljevo jevanđelje, patrijarh, i oko 400 ljudi.)
Nisu Nišku deklaraciju saveznici prihvatili kao dobro rešenje za njih, naprotiv.
Oni su teritoriju na koju je Srbija pretendovala predvideli za trgovinu sa Bugarima, Italijanima i Rumunima.
Rusija je i dodatno bila protiv, jer je, ispostavilo se ispravno, zaključila šta će se desiti sa Srbijom ako se upusti u zajednicu sa velikom kompaktnom masom katolika, ili kako su govorili ako se "utopi u katoličko more"

U toku rata se Srbija dosledno, i ispostaviće se pogrešno, držala tog proklamovanog cilja.

...............................................................

Londonski ugovor je, makar njegovi detalji, za Srbiju bio tajna, ali druga ponuda, (bilo ih je zapravo dve, slične) upućena direktno Pašiću je Srbiji nudila ono što bi danas smatrali izuzetnim uspehom.

Par meseci posle Londonskog ugovora je Srbiji ponuđena teritorija koja bi se mirne duše mogla zvati velikom Srbijom:
Cela BiH , deo Dalmacije, severna Albanija, Srem, Bačka.

Otprilike Šešeljevo, Karlovac - Karlobag - Ogulin - Virovitica.

Ustupak koji je Srbija trebalo da učini je bilo Milutinovo "levo od Vardara" zapravo teritorija koju je Srbija odbranila od Bugarske u drugom balkanskim ratu, samo godinu dana ranije, trebalo je da bude ustupljena - Bugarskoj.

Pašić to bez razmišljanja odbija.

I pored toga što ne postoje nikakve garancije da bi se to i ostvarilo ( tad se nije razmišljalo o likvidaciji Austrougarske, rat je kasnije doveo do sasvim drugih političkih rešenja, pa nije sigurno da bi se u njih uklopila velika Srbija) velika greška je što taj predlog nije prihvaćen.

Pašić je, iako videvši da njegova politika nuđenja saveznicima velike države na Balkanu nije prihvaćena, odlučio da na njoj ipak radi i osniva svoju "marketinšku agenciju" koja će među saveznicima stvarati utisak da je slovenski živalj u Austrougarskoj za ujedinjenje sa Srbijom, što nije bilo tačno.
Tako nastaje Jugoslovenski odbor.

I pored toga što je odbor osnovan i finansiran od strane Srbije, što je formiran da bi bio sredstvo u rukama srpske vlade, on brzo zauzima sopstvene stavove, koji se često razilaze sa Pašićevim.
Pokušava da od propagandog tela srpske vlade postane zaseban politički subjekt.

To se intenzivira slomom srpske vojske, i napuštanjem Srbije.
Tvrdili su da su sad oni i srpska vlada ravnopravni, i jedni i drugi u emigraciji, ni jedni ni drugi nemaju vojsku (govorili su da je srpska vojska posle Albanije nepostojeća kao operativna vojna sila) i da treba da imaju isti status.

Pošto to niko drugi nije prihvatao kao predstavnike bilo koga ili bilo čega, i pošto su zauzeli politiku koja ne sledi Pašićeve zamisli, on s njima ulazi u sukob, i prekida kontakte.

Ali se stvari 1917. prelomne godine, menjaju.

Pojavljuje se ideja, na inicijativu Austrougarske, da Austrougarska pređe iz savezništva sa Nemačkom i na stranu Antante, a u nekim varijantama Srbija bi bila u Austrougarskoj.
Jedna opcija je bila da se napravi trojna umesto dvojne monarhije, da treći činilac bude slovensko područje u koje će ući i Srbija
U drugoj varijanti da Srbija ostane zasebna država, ali da njenu krunu ne nosi Karađorđević nego neki Habzburg,

Ili varijanta da Karađorđevićima ostane kruna "trećeg entiteta" ali da iznad kraljevske bude carska bečka kruna....

A u Rusiji je već izbila februarska revolucija, i mada je privremena vlada nastavila da vodi rat, ruski car Nikolaj, iskreno naklonjen Srbiji, je već bio abdicirao. Privremena vada je pokazivala otvorene antisrpske a probugarske stavove.
Ministar spoljnih poslova je postao čovek koga Pašić nije hteo da primi 1913. zbog njegovog antisrpstva.
Vodio je neku komisiju za utvrđivanje onoga šta se dešavalo u ratu između Srba i Bugara, i bio otvoreno na bugarskoj strani, čak su i studenti organizovali proteste da se on otera iz Srbije, (Miljukov se prezivao)

Pašić uviđa da je u pitanje došlo i postojanje same Srbije, a da je ostao bez saveznika na koga se može osloniti, i poziva Jugoslovenski odbor, Trumbića, na dogovor, da tako pokuša spas.

Situacija za jugoslovenski odbor nije ništa bolja.
Svi njegovi višegodišnji pokušaji da nekako stekne status prihvaćenog subjekta propadaju.
U Londonu, Parizu, čak Rimu, u Petrovgradu već na početku, su bili ignorisani, i on konačno shvata da se saveznicima može približiti samo preko srpske vlade.

Nepovoljne okolnosti i za jedne i za druge su ih spojile na Krfu.

Neslaganja se javljaju i na Krfu, Pašić insistira na unitarizmu, odbor (Ante Trumbić) na federalizmu, ali to neslaganje prevazilaze tako što odluku o tome ostavljaju budućoj ustavotvornoj skupštini.

Iako je Krfska deklaracija dokument bez pravne snage (Jugoslovenski odbor nije imao nikakav legitimitet da pregovara u ime Slovenaca, Hrvata i Srba iz AU), iako je dogovorena u vreme kad nije bilo moguće znati da li će išta moći biti sprovedeno (ofanziva za proboj solunskog fronta je pokrenuta tek godinu dana posle donšenja deklaracije) ispostavilo se da je ona, prvi zajednički dokument srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, bila poslednji veliki čin posle koga će konačno nastati Jugoslavija.
Ne sa tim nazivom, ali to je forma.

..................................................................

Posle su stvari tekle tako da je postalo jasno da to ne može biti funkcionalna država u praksi.

A da li je morala da bude formirana?
Da li je Srbija imala drugi izbor?

Teze da je mogla vojskom da zaposedne granice koje bi obuhvatile teritorije naseljene većinom Srbima, i da te granice odbrani, treba odmah odbaciti.

Italija, mnogo veća, jača i značajnija od Srbije je zahtevala tako nešto za sebe, pozivajući se na potpisan Londonski ugovor, vojskom je zauzela značajne teritorije, ali nije uspela.
Morala je da se povuče, uz ogromnu ljutnju i bes, ali da se ipak povuče.
Naivno, pa čak i glupo bi bilo verovati da bi Srbiji uspelo ono što Italiji nije.

Amerika se umešala u rat, postala bitan, ako ne i najbitniji faktor, a ona nije bila potpisnica Londonskog ugovora, samim tim on je stavljen van snage.

Ako Londonski ugovor nije imao dovoljnu političku snagu, naivno je i spominjati snagu Krfske deklaracije.

Krfska deklaracija je ostvarena u smislu teritorije, ali to nikako nije zbog snage Srbije ili zbog važnosti Krfske deklaracije.
Samo se podudarilo da to što je na Krfu dogovoreno, i što je srpska vlada u Niškoj deklaraciji proklamovala, podudara sa interesima Engleske najpre.

Pošto nisu uspeli pokušaji da se Austrougarska odvoji od nemačke i prevede na svoju stranu, odlučeno je da se ona rasformira.
A Engleskoj još od vremena Istočnog pitanja, a i od ranije, bilo bitno da postoji neka država na Balkanu koja će biti prepreka ruskom uticaju, pa je posle osetnog slabljenja turskog carstva, Austrougarskoj omogućila da se proširi na Balkan, najpre okupacijom a onda i aneksijom Bosne.
Tako je Tursku zamenila Austrougarskom na toj funkciji.

Sada, pošto je otpala mogućnost da Austrougarsku i dalje zadrži u toj ulozi, eliminiše se AU, a tu se uspostavlja nestabilna država Jugoslavija, koju može da kontroliše, i koju može lako da likvidira ako se pokaže greškom.

...............................................................

Greška Srbije je ne to što je pristala na Jugoslaviju, nju možda nije mogla da izbegne, ali entuzijazam sa kojim je naročito Aleksandar ušao u tu Jugoslaviju, je neshvatljiva greška.

Jer

Stvari bi možda izgledale drugačije da je Srbija 1915. prihvatila ponudu koju je imala od saveznika.

Ta ponuda se sasvim lako mogla usaglasiti sa Italijom, jer su ponude Srbiji i ponude Italiji bile u dovoljnoj meri komplementarne da bi se kompromis mogao naći.
I onda Italija ne bi bila sama koja se odupire.
Antanta bi došla u poziciju da mora da krši ne jedan nego dva svoja potpisa, i da protiv sebe ima savez dve zemlje, svoje dojučerašnje saveznice, koje imaju realne osnove za svoje zahteve.

Bila bi u poziciji da jednoj državi, Srbiji, silom nameće teritorije koje ova ne želi, što je nelogična situacija.

U svakom slučaju to bi bila sasvim drugačija pozicija od one u kojoj samo jednog saveznika odbacuješ, a drugom, navodno, ispunjavaš njegove zahteve.
Pašić je Krfsku deklaraciju shvatao kao odraz trenutka i okolnosti, a ne nešto što mora biti sprovedeno u delo.
Toga je bio svestan i Trumbić pa je i on radio na alternativnim rešenjima.
I Pašić i vlada su bili spremni i na druge scenarije, ali se Aleksandar potpuno posvetio Jugoslaviji.

Sve što je njemu bilo važno je da se spreči bilo kakva rasprava o uređenju, da li će biti republikansko ili monarhističko, pošto je i to, raspravu i odluku oko budućeg uređenja, predviđao dogovor u Ženevi sa " jugoslovenskim odborom"

Dalje, posle tog dogovora, posle Ženevske deklaracije, koja je bila nepovoljna po Srbiju, toliko nepovoljna da ju je srpska vlada odbila, nastupio je period u kom nije bilo nikakvih kontakata sa "državom SHS", i kad je bilo prihvaćeno stanje da je sve to propalo.

Ali je onda bezizlaznost situacije naterala "Narodno vijeće SHS" da požure u Beograd, da se odreknu svih rezultata pregovora u Ženevi, da prihvate sve uslove srpske vlade, samo da se ujedine sa Srbijom.

Realno je, dakle, pretpostaviti da je bilo moguće izboriti se za neki drugi oblik države, nekakav da njen srpski karakter bude naglašeniji.

Francusku je sigurno bilo moguće pridobiti za takvu opciju, verovatno i Ameriku, Engleska je bila jasno protiv, ali nije ona bila jedina koja je odlučivala.
Da je bilo moguće i neko drugo rešenje govori i činjenica da je priznavanje nove države išlo sporo.
Prvo priznanje je bilo norveško tek u januaru 1919, američko u februaru, francusko i englesko dosta kasnije, i pored agilnosti vlade SHS na priznanjima.
To, oklevanja sa priznanjima na kojima je SHS insistirala, govori da nije postojalo gotovo rešenje, koje je samo saopšteno Srbiji, što se može čuti, jer su najvažniji faktori čekali sa priznanjem, očigledno kalkulišući i sa nekim drugim opcijama, čekajući Parisku mirovnu konferenciju ili neke druge međunarodne ugovore.

Dakle, neko drugo rešenje je bilo verovatno moguće ostvariti.

A najtragičnije je što to, neko drugo rešenje, nije ni pokušano, naprotiv, radilo se direktno protiv svojih, srpskih, interesa, a za tuđe, neprijateljske, hrvatske.

Da nije bilo Aleksandrove neshvatljive posvećenosti, i u slučaju neminovnosti da Srbija u nju uđe, Jugoslavija je Srbima mogla biti predstavljena kao nužnost, a ne želja Srbije.
U takvoj situaciji, u kojoj bi se Jugoslavija Srbima predstavila kao nametnta nužnost , a ne pobeda srpske politike, srpska javnost i srpske stranke bi imale drugačiji, oprezniji odnos prema Hrvatima, i ne bi se desilo da hrvatske stranke vode hrvatsku nacionalnu politiku, a srpske jugoslovensku, i to još pomažući Hrvatima u njihovom poslu.

Sledeća greška, ili možda i prva, Srbije je bila osnivanje Jugoslovenskog odbora.

Samim njegovim osnivanjem ga je u izvesnoj meri legitimizovala kao predstavnika naroda dela AU, i tako taj deo monarhije u nekoj meri učinila zasebnim entitetom.
Ono što Beč i Budimpešta nikako nisu dozvoljavali dok je postojala AU, da to područje bude tretirano kao zaseban entitet, već su ga uvek držali podeljenog između sebe, Srbija je odmah uradila.
Da toga nije bilo, sasvim moguća situacija bi bila da bi se teritorija koju je predstavljao Jugoslovenski odbor, kasnije Narodno Vijeće SHS, posle rata našla u poziciji neorganizovane, nedefinisane teritorije, poražene, i sad već bivše države, koja nema nikakve predstavnike, nikakvu organizaciju i nikakvu vlast.

Slično stanje je i bilo na tom prostoru.
Italija je vojskom zauzimala ono što je smatrala da je njeno po ugovoru, i preko toga, "zeleni kadar", ostaci poražene vojske pretvoreni u pljačkaške bande su vršljali teritorijom i pljačkali, a "država" nije imala načina da bilo šta uradi.

Narodi sa te teritorije bi bili prinuđeni da čekaju šta će se o njihovoj sudbini dogovoriti sile koje su pobedile državu za koju su ratovali.

Oni, Hrvati i Slovenci, nisu mogli ništa da traže, njih niko ništa nije pitao, niti bi se iko osvrtao na njihove eventualne zahteve.

Pokušali su čak i da američku vojsku pozovu da im ona uspostavi državu, tražili da u operacijama ne učestvuju srpska i italijanska vojska, ali su ti pokušaji smatrani neozbiljnim, i odbijeni uz preporuku da se obrate Srbiji.

Srbija im je priskočila u pomoć, i svojom vojskom im rešila te probleme.

A koliko im je gorelo pod nogama vidi se po tome što je Narodno Vijeće, tj "država SHS" ovlastila izaslanike da tako veliku stvar, pravljenje države, definitivno okončaju jednim činom.

Taj čin je zapravo izmena izjava, pozdrav izaslanika i otpozdrav kralja, ne postoji ništa više, nikakav ugovor niti bilo kakav sličan dokument.
Narodno vijeće ništa nije ratifikovalo, već je samo posle par dana objavilo da prestaje sa radom žureći da se otarase svih problema.

Oni ni za šta nisu imali vremena, niti bilo kakvog izbora, Srbija je to znala i nije iskoristila.

Tih dana je vreme ubrzano radilo za Srbe a protiv Hrvata, skoro svakodnevno su narodna veća, skupštine, pripajali svoje teritorije direktno Srbiji, (24 novembra Srem, 25 ostali delovi današnje Vojvodine, 27 Banja Luka, 29 Crna Gora,....)
Narodno veće Splita je postavilo ultimatum državi SHS, zapravo Zagrebu, da odmah prihvati sve i da se ujedini sa Srbijom, ili će ono to učiniti samostalno poput ostalih.

Politički mudro je bilo ostaviti ih u tom položaju, i insistirati na srpskim nacionalnim i državnim interesima, a ne na jugoslovenskim.
I umesto da ih ostavi na vatri, Aleksandar ih prima, i već 1. decembra pravi s njima Jugoslaviju.

Morao je makar da odlaže, a to je sigurno mogao.
To može da zvuči možda i surovo, ali u politici je to poželjno postupanje.

Jer upravo to je Srbima poručivao veliki političar, i važan, jedan od najvažnijih ljudi sveta tog vremena, francuski premijer Žorž Klemanso:

"Srbi moraju da nauče da ne treba da pokazuju pesnicu pred velikim, a popustljivost pred malima, nego obrnuto".

Tad su Srbi bili veliki a Hrvati mali, i trebalo im je pokazati pesnicu.
Njihov jedini kanal preko koga su mogli uopšte da na bilo kom nivou komuniciraju sa silama pobednicama je bila Srbija.

I Srbija im je na žalost i na svoju štetu taj kanal omogućila.

................................................................

Šta god da je u pitanju, zabluda, nesmotrenost, ili neminovnost Jugoslavija je za Srbiju bila stranputica.
Zabluda je, a to je nesporno, bilo isuviše na srpskoj strani u toku trajanja prve Jugoslavije, a u toku druge i čiste osvete države prema srpskoj naciji.

Za kraj, govor Klemansoa na završetku Versajske konferencije

"Prilikom zaključenja ove naše mirovne konferencije, ja moram da izrazim svoje veliko žaljenje što je s političke pozornice sveta nestalo jedno veliko istorijsko ime, a to je Srbija."

...................................................................

Ali
Srbija se vratila na političku pozornicu sveta.
Izgubila je ceo vek, ogromnu cenu platila, ali je, valjda, naučila lekciju, da Srbi mogu biti svoji na svome samo srpskoj državi.