Život za klik

Pre možda godinu ili dve dana napisala sam blog Porcelan, taj blog je istinita priča sa kojom smo živele nas četiri.

Bile smo jako male kad je počelo fizičko zlostavljanje, prebijanje i izgladnjivanje, nedostatak sna i svi propratni elementi. Prve batine smo sestra i ja dobile kada smo se bacile na stomak majke koja je tada bila u devetom mesecu trudnoće i pokušale da je odbranimo. Tada sam prvi put videla sestru onesvešćenu, a na zidu je ostao krvavi trag od moje glave.To je bilo kao po pravilu, udaranje glavom o zid. 

Mama je prevežena u bolnicu.  Sva sreća ta beba je preživela, a naš sada pokojni otac je kasnije dočekao srećan bebu (da komšilik nešto ne kaže). Par dana je bilo OK, a onda je krenulo opet. Smetalo je što beba plače, što nema ručka, što košulja nije ispeglana, apsolutno sve. Sa 7 godina sam naučila da peglam, kuvam, čistim ,perem veš na ruke, okopavam, sadim, ložim vatru. Sa sedam godina sam šila i išla u školu, koju smo sve tri završile sa odličnim uspehom, a od te sedme godine, znala sam da je mir bitan i da hodamo na prstima kada je otac tu da se ne iznervira.

Oko dvanaeste godine, batine su postale nepodnošljive za sve nas i često samo imale izgovore kako smo pale i igri i povredile se. U 13-toj sam prvi put posle razbijenih u pravom smislu glava i šutiranja pozvala policiju. Mama je vikala nemoj, biće još gori. 

Neka nas onda ubije, ne možemo ovako, rekla sam. Policija je došla,  zaključili su da je on dobar čovek, samo se malo iznervirao, jer naš otac je dosta šio za komšiluk, a za krvavi zid su rekli, prekrečite. Nemojte da se CIGANIŠETE.

Svaki put sam zvala od tog dana policiju, ali svaki put. Zid nismo prekrečili i otac se malo smirio, malo. Mir je jedini bio kada je radio i taj dan smo slavili, vikende smo mrzele i spas tražile u crkvi, gde smo je i našle.

Do moje osamnaeste je policija dolazila često, centar za socijalni rad je govorio da su to CIGANSKA posla, a familija da je stramota da se ostavi muž.

Živele smo u samom centru pakla, a onda smo jedne noći samo otišle, posle još jednog prebijanja i gađanja noževima i makazama, sa njima je najviše voleo da nas gađa. Teške krojačke makaze.

Od stipendije smo iznajmile stan i mama se razvela. Alimentaciju nikada nije plaćao,  centri za socijalni rad su i dalje govorili da se ne ciganišemo i da mama i on nađu zajednički jezik zbog nas. Hvala Bogu, nisu ga nikada našli, pa smo nas tri glave sačuvale, sa traumama da, ali smo ih sačuvale.

Sve smo mu ostavile, ali sve. Kao što sam u blogu Porcelan i rekla, pred kraj života, oboleo od raka, pozvao je i rekao je da mu je žao. 

Nikada nisam kliktala ni na jedan jedini novinski naslov koji omalovažava žrtve nasilja, razvlači ih i ponižava,  iznova i iznova. 

Da smo ranije, mnogo ranije pričali o svemu ovome, ne bismo se danas u medijim prepucavali i birali strane, jer žrtve nemaju stranu, one ostaju upravo to.

Žrtve.

Ne klikci, jer život nema cenu.