Желим да ујутру изађем из стана без јасног циља, стапам се са свим валерима неба, свим облачићима, кумулусима, смогом, свим маглама, поветарцима и кошавама, кишама и снеговима, ако их више буде било. Да седим, у старом мантилу и жутом џемперу од кашмира, као београдски фолирант или прави, аутентични лежерно полумрачни тип у башти или за шанком неког кафића око Цветног трга. Да избришем себе из евиденције доступних и препустим се "живом непостојању", данима, да заборавим себе као омеђени ентитет и пређем у категорију "полупостојећих". Да на крају дана приметим, констатујем, како за свет нисам урадио ништа, али сам много учинио за себе, ако ме уопште има. Да ми не зна вече шта ми је радило јутро, а да се ујутро пробудим са ирелевантним подацима у личним документима, значајним само ако ме службено лице легитимише.
Дакле, желим да будем слободан, слободан, слободан!
Мероказ, Предраг Смиљковић, Дерета, 2008