Imam čast i zadovoljstvo da ugostim blogokolegu i dobrog drugara nikveta, čoveka koji se svakodnevno sreće sa konkretnim i bitnim činjenicama života,više nego mnogi od nas.
Uživajte.
На тему руралности и урбаности … Има ли дефиниције? Односа? Сукоба, сарадње? Зоне дејства? Урборурометар још није направљен а ка'ће не знамо.
Развој насеља дао је замах напретку цивилизације. Руралност је опстанак, урбаност напредак. То су две ноге на којима људска врста хода кроз време, једна без друге не могу. Било која људска заједница од племена до империје која је својој руралности и урбаности ускладила корак - напредовала је. Обрнуто, сваки раскорак би заједницу убрзо погурао у заборав. Примера сијасет.
Историјски гледано проценат урбаног становништва увек и свуда био је једноцифрен. Ипак, и то мало културолошки је било довољно моћно да руралну већину лагано помера напред. Али последњих стотинак година клатно се померило тако драматично да су се проценти безмало заменили.
То никако није разлог да се руралност свеукупно игнорише и презре. Она постоји, то је део људског друштва у целини и појединачно свакога од нас. Моја опаска о цивилизацијској обавези равнотеже стоји и даље. У писменијем делу света и тај рурални једноцифрени постотак становништва и даље је итекако уважен и подржан. То је проверена цивилизацијска константа за опстанак и напредак.
То су два јасно одвојена културолошка ентитета, сваки са својим карактеристикама, са добрим и лошим момцима. И сваки у своме простору добро функционише. За исту ствар имају два различита погледа, два мерна система, као Целзијус и Фаренхајт. Печење прасета у дворишту је ок на селу, у граду није; или обрнуто – бетон по граду и на Златибору. При сусрету може бити сарадње и погодности за обе стране, а може бити и проблема – психологија паланке.
Мој пријатељ деценијама ради код Швајцарца који је домицилни пољопривредник. Довољно је поштован да га бирају за посланика. На заседања кантона иде обучен у народну ношњу и гојзерице, са говорнице бљује као Шешељ – док су у његовој металској фирми од 23 запослена све сами странци. Функционише човек лепо на оба колосека, такав му друштвени амбијент.
По том рурално-урбаном питању у односу на европске наша српска нација има историјски усуд; има тешку хипотеку. Средњевековна српска држава није се битно разликовала од остатка Европе па је у том оквиру ишао и развој градова. Природно би било да са тако и настави да није било трагичне вишевековне турске окупације. Освајач је хришћанском становништву забранио живот у граду, трговину, занате, оружје, транспорт… Урбани ударац уназад, вишевековни цивилизацијски и културолошки нокаут.
Седим са гостом Аустријанцем у кафићу подно параћинске цркве и пита ме уљудно из ког је века. Хех, из претпрошлог, 1898, арх.Илкић. А пре тога дрвена, вероватно? Не, није било никакве. ??? За турска вакта цркава по градовима Србије није било. То је било забрањено, ето вам манастира по вукојебинама. Тамо где је Турцима било сморно да крену у провод. Но и поред тога преостало нас је под Христом сасвим довољно да се државотворно повратимо, усправимо и узвратимо.
Тек тридесетих година деветнаестог века захваљујући књаз-Милошевим смицалицама против империје у опадању Србима је дозвољен живот у граду. После толико генерација ето радосног повратка граду, градским занимањима и животу. Наравно да тако дуга цивилизацијска пауза у урбаности једнога народа остави дубок траг. Обичан ковач поносио се потковицом док је швајцарски колега правио сатове. И са таквим закашњењем млада држава огромном енергијом грабила је да сустигне европске вредности и начин живота. Изгледа да је баш та стихијска, грчевита реторзија у смеру нагло пуштене урбаности наспрам дубоке инерције руралности (она нас је одржала) дала друштвено трење из кога су изнедрене сјајне али и трагичне коте српске историје. Трагова ето и до данас.
Поменута вишевековна присилна руралност српскога народа под османлијама имала је одјека и код Срба под суседним империјама. Сви су имали опцију живота у граду, урбаности и породичног напретка али то је имало своју цену: конфесионална конверзија. Код Турака то је било директно, код осталих индиректно. И мање болно; остајеш у Христу ипак.
Стоји чињеница да од 16.-19. века за најамбициозније и најспособније српске индивидуе није било шансе да се искажу јер урбаног амбијента - српских градова - није ни било. У то време смели Европљани из својих градова освајали су континенте а дрчни Србин са села морао је да заборави своје порекло, веру и језик да би у туђем граду нешто у животу постигао. Уместо искорака напред то је ударац за сваку нацију па ето и за српску. Са једне стране дакле константан одлив најбољих али са друге стране не треба заборавити на прилив. Током 19. века слободна Србија под Обреновићима постала је атрактивна, прави елдорадо за масу Бугара, Влаха, Грка, Цинцара… који су итекако допринели српској економији и државности.
После успешног опоравка од Турака други озбиљан ударац српској урбаности био је Први светски рат. Ратно разарање и демографска катастрофа на челу са хиљаду и триста каплара; више него довољно.
Између два рата уследио је зачуђујуће брз опоравак српских градова и привреде као темеља урбаности једног друштва. Хватао се корак и заостајање за просеком Европе се смањивало.
Други светски рат и окупација сами по себи нису нанели толико штете колико су отворили Пандорину кутију грађанског рата. Од наведених милион седамсто хиљада миноран је проценат жртава окупатора, цивилних и војних. Но то није био крај. Послератни процес темељног преуређења друштва од стране комуниста почео је бестијалном пљачком приватне имовине и наставио убијањем и прогоном власника. Број тих поратних, мирнодопских жртава који и после седам деценија срамотно остаје сакривен изгледа да је већи од учинка свих страних окупатора заједно. Управо ти људи, носиоци капитала и читаве привреде били су темељ грађанског друштва Србије. Побеђени су на начин који је уписан у сваки кривични законик још од Старога Рима под ставком - оружана пљачка. То је magnum crimen, биг-бенг моменат настанка комунистичког режима. Победници грађанског рата крваво су валоризовали победу. По социјалном пореклу тај збор сеоске фукаре и градског олоша предвођен пропалим студентима био је сушта супротност уништеном урбаном језгру Србије. Виолентна руралност победника није попустила ни до данас, на временској скали мењао се само плен и интензитет дејства. Уместо урбаног стварања у њиховој свести и даље преовлађује рурални инстинкт отимања.
Рурални губитници постали су урбани победници. Осим поменутог урбицида посебно задовољство причинила им је освета кулацима и уништење њима губитничког руралног амбијента из кога су потекли. Управо тај њихов злочин над селом иницирао је целокупни национални цивилизацијски застој. У западном свету посустајући рурал је правовремено подржан да опстане и развија се својим током али по урбаним начелима. Руралне оазе се негују и пазе. Oчуван је цивилизацијски ход на обе ноге, урбаној и руралној подједнако. Код нас је позитива руралности на селу препуштена спонтаном угинућу а негатива се прелила у градове да погази урбана начела и атрибуте. Резултат је очигледан, градови су нам се претворили у велика села и духовно и материјално. Српска урбаност поново тече у иностранство. Хоће ли овај ударац бити фаталан?
Све ово је много мање битно у 21.веку али никако није лоше знати одакле си дошао да би знао куда путујеш. Ово моје разглабање од Кулина бана је тек покушај да прочитам историју између редова. Само из добре дијагнозе може добра терапија.
Из овога угла посматрања стидљиво извирује још једно питање: није ли баш та вечна рурално-урбана тензија део српско-хрватског сукоба? Ево елемената. Природни ток село-град на потезу од Дубровника до Трста и надаље по унутрашњости К&К напајао се из православног залеђа. Успешним новокомпонованим грађанима све мање су пријале посете и везе са сировим рођацима из родног села. Уз константан ватикански поветарац није било тешко распирити одијум финих грађана против дивљих брђана - са познатим резултатима.
Хвала на пажњи и не замерите лаику друштвењаку на можда прејаким речима (па и ставовима) ако се где омакло.