DVA SVETLA NA KRAJU TUNELA (2/2)

Šta treba da bude neka bude, ja sam svinja od čoveka, a svinje jedu ljude... Šta treba da bude neka bude...  Čuo se uživo glas koji je pevušio odnekud iz prostorije koja je najviše ličila na dobro uređen obor, ili možda čak na dnevnu sobu sa uglom za svinje. Iz druge prostorije dopirao je i zvuk radio aparata. Čule su se i svinje. Smrdelo je na krv, izmet i leševe. Četiri debele svinje su, iza sklepane ograde, kidale leš koji je čovek iz traktora istovario pred njih.

            Šta treba da bude neka bude, ja sam svinja od čoveka, a svinje jedu ljude... Šta treba da bude neka bude... Biciklista je dolazio sebi i shvatao redom: da mu je u ustima krpa koja ima ukus krvi, da nema odeću, da su mu ruke vezane iza leđa i oko stuba.

            Šta treba da bude neka bude, ja sam svinja od čoveka, a svinje jedu ljude... Šta treba da bude neka bude... Pesmica se nastavljala uvek istim redom, ali je glas bio sve uvežbaniji. Da nije u situaciji u kojoj je, biciklista bi rekao divan glas, umiljat, gotovo anđeoski.

            I onda je sve zamrlo. Svinje su prestale da mljackaju smrdljivi leš, pevanje je nestalo, radio aparat je izgubio napajanje. Jedna sijalica je škiljila negde napolju, naziralo se kroz prozor.

            Tišina je potrajala koji tren, a onda je ponovo zabrundao traktor. Buka se udaljavala.

            Biciklista je odlučno ustao u nameri da se oslobodi i počeo je bezidejno da mrda uvezanim rukama, osećajući bolna usecanja žice koja ga je držala uz stub.

            Bespomoćno je vrteo rukama oko stuba i svaki put kada bi mu se učinilo da je razlabavio vez na rukama, nepodnošljiv bol usecanja metala u meso terao ga je da pravi pauze i gubi vreme.

            U agoniji bola, u ovom smrdljivom, od boga zaboravljenom uglu sveta, počinjao je prvo da umišlja zvuk traktora.

            Vrata su se otvorila i ruka je ubacila svu njegovu opremu, prosuvši sadržaj torbe nenamerno po podu. Sve je bilo tu osim bicikla. Vozač traktora je nestao. Svinje su ustale da jedu. Pored njihovog mljackanja čula se i muzika s radija.

            Čovek s ranama na rukama je nastavio da se bori za svoj život. Ovoga puta nije gubio snagu na besciljna cimanja tamo-vamo, nego je na silu, polako gulio kožu i meso sa svojih dlanova, izvlačeći šake kroz uzane procepe. Svaki put kada bi opet zasekao kožu ili mišić grizao je krpu u ustima iz sve snage, ne bi li prebrodio pokušaj. Na kraju je pregrizao krpu i zamalo nije progutao jedan deo. Konačno je oslobodio ruke. Pljunuo je ostatke tkanine i potrčao prema vratima. Izašao je na trem, pogledao svoje stvari, pogledao napolje… Nigde ni traga od vozača traktora.

            Otrčao je u noć.

            Posle nekoliko najdužih koraka u životu, bio je izvan prokletog dvorišta, ali mimo puta i na nizbrdici. Trčao je, padao i ustajao, kotrljao se i kočio po šumskoj stelji na ovoj kosini koja mu je postajala omiljena kosina u životu, iako od mraka nije mogao da razazna njenu istinsku lepotu. Adrenalin mu je davao neočekivanu brzinu. Odlučio da produži nizbrdo, kako bi nastavio da se udaljava od svog tamničara. Posle jedne mrtve krivine, pred nagim biciklistom ukazao se pravac, koji je vodio k podnožju ovog đavoljeg brda. Krošnje su ga nadvisile s leve i desne strane, praveći listopadni tunel. U dnu te prirodne cevi prvo se pojavilo jedno svetlo, a za njim i zvuk automobilskog motora. Nedugo zatim se svetlo razdvojilo. Znao je da ono dolazi iz smera suprotnog njegovom bekstvu. Iskočio je na put mašući. Vozač automobila je lagano usporavao, ali kada se približio dovoljno da su svetla postala zaslepljujuća, naglo je dodao gas i udario nesrećnika, odbacivši ga ispred sebe, na desnu stranu puta. Nije stao, ali je isključio svetla. Slomljenog vrata, budući leš i hrana za svinje disao je još koji tren, dovoljno da se zapita da li je trebalo da ponese nešto od svojih stvari s gomile.