Sećanje

On je ovo zaista rekao

znam da je rekao-nego rekoh, da to nije istina...to sto tvrdi.

natasa_tasic_10

On je rekao da nije bilo Jevreja, mi bismo zaboravili stradanje jer se o njemu nije smelo pisati, pričati, jednostavno to je bila tema za zaborav,

On je ovo zaista rekao. Tu su bili verski zastupnici, i pre svega preziveli iz Jasenovca.
Medju njima je bio i Cika Gojko,koji mi je ispricao sta su sve radili i sta je sve gledao. Dva dana sam drzala dete pored sebe od stresa. Ustanem nocu pa je gledam. Ne dao Bog nikome tk zlo da dozivi nikada na svetu. Nikada.

Наташа, да ли је истина да си се ти слизала са СНС-ом!?
Могуће да грешим, али негде сам натрчао да ћеш ти бити на изборној листи СНС-а?
Мислим, будуи на чијој год хоћеш листи, то је твоје право, но, само да знам.

magnus

Na Pagu se partija nad "tekučom grobnicom" pdvim stratištem u NDH

Da. Čuveno Zrće, san mladih i urbanih Srba i Srpkinja.

magnus

ja ne znam niti jedan spomenik žrtvama endehazije na području ndh gdje stoji da su žrtve žrtve zato đto su Srbi i zato đto su hriščani, niti stoji igdje da su ih pobili hrvati i cvijeće hrvatsko u bosni nego je sve sterilno pa su eto srpski seljaci pobiti ko građani i žrtve su fašizma , niđe se ne spomeinje " velikohrvatska državna ideja" niđe da su ih pobili "po zakonu" niđe krsta , nego im je onaj ološ od Bogdanovića natakarijo "prostorno U" na stalku nad prosutim crjevima i razbitim lubanjama . Niđe da su u jasenovcu pobijeni i pripadnoci Kraljevske vojske / srbi uglavnom / jerbo su hrvati otišli u Hrvatsku vojnicu. bar da stave tablu ovdje su fašisti mučki ubijali saradnike okupatora ,,, Na Pagu se partija nad "tekučom grobnicom" prvim stratištem u NDH . A sad su i svi spomenici žrtvama fašizma gdje su bila imena pominorani i ostala "apstraktna plastika" + nakeljena šahovnica ,

Осамдесетих сам се заинтересовала за стратишта из 2. светског рата, и европска, и она у НДХ, и пошто сам их паралелно посећивала током неколико година, није било могуће не приметити огромну разлику у обележјима, презентацији, доступној литератури и свему другом.

Ја такође нисам видела ниједно стратиште у НДХ где пише ко су биле жртве, већ је листом коришћен еуфемизам ”жртве фашизма”, а многа стратишта је тешко и пронаћи.

Ја конкретно знам да је забрањено послератно истраживање у Јасеновцу у коме је учествовао медицински антрополог Мирољуб Живановић кога сам упознала у Лондону и кога је једино интервјуисао, колико ја знам, Балкан Инфо, и то тек пре годину или две.

http://www.youtube.com/watch?v=mZ-aZFs5WWY&t=6656s
http://www.youtube.com/watch?v=RIoGLI8o-xw

Оно што је вероватно најгоре, 1М српских жртава у НДХ, деценијама нису персонализоване, нису имале лице, име и презиме, као што смо рецимо сви знали за Ану Франк, нити је геноцид у НДХ био предмет уметничких дела, књига, драма, филмова, музичких композиција. Изузеци су рецимо ”Голубњача”, песма ”Опело за седам стотина из цркве у Глини” (ЛИНК) и можда пар других.

Исправка: СРБОЉУБ Живановић

Голубњача

I njena sudbina, opštepoznata, govori o vremenu.
Tek da bude pomenuto.

Ја такође нисам видела ниједно стратиште у НДХ где пише ко су биле жртве, већ је листом коришћен еуфемизам ”жртве фашизма”, а многа стратишта је тешко и пронаћи.

Ја конкретно знам да је забрањено послератно истраживање у Јасеновцу у коме је учествовао медицински антрополог Мирољуб Живановић кога сам упознала у Лондону и кога је једино интервјуисао, колико ја знам, Балкан Инфо, и то тек пре годину или две.

Од њих и не очекујем ишта боље. Али од "нас" очекујем. Срамно је да ми немамо списак жртава ни из последњих сукоба. Заправо имамо али то је заправо лична иницијативе Саве Штрпца. А постоји списак који је објавило удружење али не Срба него Јевреја из Њујорка. Jasenovac.org или тако нешто. Једино што постоји и релативно је савесно урађено је списак жртава комунизма у Србији. А колико је мени познато, постоје записи сведока о збивањима и Другом светском рату у том подручју у архавама у Београду, ако неки СНС великан није одлучио то да рециклира. Изгледа да су јасни приоритети.

Што се тиче периода комунизма ја сам био на екскурзији у Јасеновцу али онако успут у осмом разреду. И колико се сећам нигде није речено да су ти мученици страдали само због погрешне нације и/или вере. О томе су причали другари који су дошли са тих подручја пре ратова деведесетих. Са становишта комунистичког интернационализма то прећуткивање је вероватно било ок.

gvozden1

Голубњача

I njena sudbina, opštepoznata, govori o vremenu.
Tek da bude pomenuto.

Nisam imao pojma da nisi pomenuo. Po komenarima nekih blogera deluje kako je nekad sve bilo idealno, da su se poštovale slobode, kultura i da se prema žrtvama odnosilo sa pijetetom.

Predstava „Golubnjača”, da podsetimo, trebalo je da se igra u beogradskom pozorištu „Boško Buha”. Posle odustajanja ovog pozorišta, predstava je premijerno izvedena 10. oktobra 1982. godine u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Skinuta je 13. decembra iste godine, posle reagovanja Gradskog komiteta Saveza komunista Novog Sada, koji je ocenio da drama „dovodi u sumnju tekovine NOB-a, socijalističke revolucije i dalje socijalističke samoupravne izgradnje našeg društva”..

"Golubnjača" je devet puta izvedena u sali sa tri stotine mesta, a protiv nje se izjasnilo 250.000 članova SK!

ČoUče. 250 000 nacoša je bilo protiv jedne predstave. Strašno što kaže Čarli. Prava je šteta što nisu otvoreni dosijei pa da vidimo koliko je potpisnika zabrane devedesetih prešlo u nacionaliste ekstremiste a koliko u kvazi demokratske liberale građanske otrijentacije.

Ne mogu da zaboravim momenat kada smo posle zasedanja Saveta pozorišta, na kome je doneta odluka o zabrani, seli u kola Mijač, Tatić, Radulović i ja. Plakali smo do Beograda... Kao da vam neko ubije nešto najmilije i najdraže

Политика
13.03.2008.
Jovan Radulović
„Golubnjača” je, uglavnom, u regularnim uslovima odživela svoj život. Beogradska čaršija mi to nikad nije oprostila. Ako me pitate ko su ti ljudi, najkraće bih mogao reći da su to bivši stidljivi komunisti, koji su zatim postali bučni nacionalisti, a danas su umereni mondijalisti.
Da li su ideološka vremena prošla?
Nisu prošla, u nekim stvarima su teža. Možete veoma lako zbog toga izgubiti hleb od koga živite, pa i glavu.

izgleda kako je ona Palanka neraskidivo povezana sa beogradskom navodnom građanskom, kosmopolitskom čaršijom koja mentalno još uvek živi u šinjelu sa petokrakom.

Где су били ваши мотиви кад сте се прихватили режије?
– Налазили су се у следећем: нити је наше детињство било тако идеално као што су причали, са летовањима и камповањима на мору, нити је прошлост из Другог светског рата била тако светла као што су нам рецитовали на концертима и прославама.
Дејан Мијач

Mijača i Makavejeva baš volim da slušam. Inače ovi bre Vojvođani sve kao fini, tolerantni a i Makavejev od njih nagrabusio

Dušan Makavajev stvorio svoje remek-delo “W. R. Misterije organizma”. Film je odmah neformalno zabranjen usled burne reakcije vojvođanskih komunista, „radnika, seljaka i poštene inteligencije“.

Nisam imao pojma da nisi pomenuo

Ti bre klinac onda :)

Ma bila je to velika frka, na svim televizijama osuđuvan napad na bratstvo i jedinstvo, zenicu oka i te kumunističke baljezgarije.

Ti bre klinac onda :)

Čini mi se kako sam na blogu među seniorskom ekipom baš u toj kategoriji

Ma bila je to velika frka, na svim televizijama osuđuvan napad na bratstvo i jedinstvo, zenicu oka i te kumunističke baljezgarije.

Nije mi baš jasno jer neki tvrde kako se o zločinima pričalo slobodno i kako su kulturne slobode bile na zavidnom niovu. Kad ono i on i slučaj Krsmanović

Роман Тече крвава Дрина због своје тематике која обрађује злочине над Србима је 1983. године изазвао мноштво реаговања у јавности тадашње Југославије. Роман је назван „атак на братство и јединство“, а у Београду је основана је и комисија за „случај Крсмановић“.

За роман Тече крвава Дрина које је преведено на енглески језик је добио захвалницу од Симона Визентала и Маргарет Тачер

Opet mi nije jasno. Zašto je beogradska intelektualna čaršija tog doba (čitaj komunistička) bila za zataškavanje zločina ako je za svoje delo dobio zahvalnicu od jednog Simona Vizentala.
Iz intervjua Momira Krsmanovića

Urednici izdavačkih kuća su, zbog straha od represalija tadaš nje vlasti, to odbijali. ... Zahvaljujući mom direktoru, obratio sam se pismom radnicima da mi pomognu. Njih devet stotina je od plate odvojilo za štampanje mog prvog romana. Najhrabriji su bili u Štampariji gluvonijemih, primili mi rukopis i tri hiljade primjeraka našlo se medju čitaocima.

azgovarao sam sa Mitrom Minićem, narodnim herojem. Teško mu je palo kada sam rekao: "Da nije bilo četnika, ustaše iz Sarajeva, Olova i Vlasenice bi u periodu 1942. i 1944. godine poklale i poubijale sve Srbe u sarajevskoromanijskom i drinskom području". Heroj nije mogao da sakrije bijes i nakon moje konstatacije da na pomenutom prostoru nije bilo partizana u pomenutom vremenu. Prisustvovao sam sastanku u Beogradu, na kome su bivši partizanski ratnici, tada uticajni ljudi, trebali da osude moj roman. Pokojni Gojko Vukašinović, moj Rogatičanin, pripremio je izvještaj sekcije Dvadesete romanijske. Medjutim, javila se za riječ umna glava, pukovnik, kome sam ime zaboravio, i prozborio je ovako: "Drugovi, Staljin je trebao zbog "Tihog Dona" razapeti Šolohova, ali to nije učinio. U Krsmanovićevom romanu ima jedan lik koji podsjeća na Šolohovljevog Grigorija (aluzija na sjemećkog četničkog komandanta Neškovića). Ukoliko izreknemo osudu romana, tim činom ćemo uticati pozitivno na popularnost, knjiga će se više tražiti i čitati. Bolje da ćutimo i pustimo ovu priču kraju". Rasprava je stala. Hajka na mene počela je da jenjava. Moram napomenuti i jedan apsurd. U mojoj Rogatici takodje su formirali komisiju, čiji je zadatak bio osuda romana. U njenom sastavu bilo je sedam muslimana i dva Srbina.

Izdvajam 1984. godinu i neprijatan dogadjaj na Sokocu. Na ulici me sreo jedan od onih kojima je sve bilo dozvoljeno u ime partije i ratnih zasluga. Kaže: "Majku ti četničku, hoćeš li sada da te ubijem!?"

Što kažu pripadnici sekte 'divna zemlja bila'

Kad ono i on i slučaj Krsmanović

I Vunena Vremena, ali interesantna je i slučaj Crveni Kralj.
Ivan Ivanović, čovek iz duboke provincije, Kuršumlija, napiše knjigu o nekom imaginarnom fudbaleru, Zoku Kingu, nešto malo pecne Jugu, i naravno knjigu zabrane, njega izbace sa posla (radnički savet iz Kuršumlije tako odlučio :) a što je najvselije, lika iz knjige, tog Zoku Kinga, optužbe da je američki špijun.

To bre tužilac tvrdio jbt.
Sedamdesetih, srećnih, slobodnih.

Тужилац је тврдио да је јунак романа, фудбалер Зока Кинг, амерички агент, па је књига забрањена одлуком суда, а писац је коначном пресудом ослобођен оптужбе за повреду угледа СФРЈ

gvozden1

To bre tužilac tvrdio jbt.
Sedamdesetih, srećnih, slobodnih.

Тужилац је тврдио да је јунак романа, фудбалер Зока Кинг, амерички агент, па је књига забрањена одлуком суда, а писац је коначном пресудом ослобођен оптужбе за повреду угледа СФРЈ

Evo nešto slično sam ukrao sa twitera.

Прича о поштењу америчких новинара и праведности Хашког суда:

Током рата у Босни, и то за време прохибиције на Палама, српски репортери су једне ноћи одвели америчког новинара Роја Гатмана у тада једину кафану где се могао наћи алкохол. Гатман им је плаћао виски целу ноћ и

распитивао се о рату, а српски репортери су покушавали да га занимају како би пијанка што дуже трајала. Пред зору, Гатман се осмелио да пита ко је силовао највише муслиманки. Српски писац и репортер Небојша Јеврић му је одговорио да то сви знају: да је највећи силоватељ

Грубан Малић, човек који је у Санџак дошао с једним пољским циркусом, да му је она ствар толика да мора да је веже у чвор да му се не би вукла по поду, и да се одскора прикључио српској војсци.
Рој Гатман је поверовао и записао то име, не претпостављајући да му Јеврић говори

о књижевном јунаку Грубану Малићу из Булатовићевог романа Херој на магарцу. Амерички новинар је у својим текстовима, не проверавајући идентитет Грубана Малића, причу зачинио још и тиме да је Малић био стражар у логору Омарска. Рој Гатман је за извештавање о рату у Босни и

српским злочинима добио Пулицерову награду, а под утицајем америчке јавности, судија Међународног суда у Хагу, Ричард Голдстоун, професор кривичног права са Харварда и експерт Уједињених нација, унео је име Грубана Малића на листу тражених српских ратних злочинаца. Иако је

ујдурма откривена 1995. године, због компликованих и спорих бирократских процедура, Грубан Малић је званично скинут са листе оптужених Срба тек 1998. године.

link

Najjače :)

експерт Уједињених нација, унео је име Грубана Малића на листу тражених српских ратних злочинаца.

I sad se ti nemoj oduševiti tipovima koji su ložili tog mamlaza američkog.

Pazi, lože ga celu noć, niko se ne smeje, trpaju budalu a oko njih rat.

Ko je šmeker, i u ratu je šmeker.

gvozden1

Najjače :)

експерт Уједињених нација, унео је име Грубана Малића на листу тражених српских ратних злочинаца.

I sad se ti nemoj oduševiti tipovima koji su ložili tog mamlaza američkog.

Pazi, lože ga celu noć, niko se ne smeje, trpaju budalu a oko njih rat.

Ko je šmeker, i u ratu je šmeker.

E, i ja bi glumeo za džaba viski.

Mislim, rat, uglavnom se pije neka brlja, i naletiš na budalu koja će da plati viski.Ne što je viski nešto posebno, nego što znaš da je u takvim uslovima "sigurno" piće, a bonus je da ložiš budalu.

To ko kad su naložili Ričarda Gira, da 2005. još piče snajperi po Sarajevu, pa jadničak nije mnogo izlazio iz hotela, za vreme snimanja filma Lov u Bosni.

shmoo

Неки су ово прочитали још онда када сам написао и сећају се, неки су прочитали али се можда не сећају, а неки нису прочитали...

Зато то понављам овде...

Сећања из друге руке

Или: Приче које се не заборављају

Мој деда и његов рођени млађи брат (обојица дошли из Ниша као врло млади момци одмах после Првог светског рата) радили су као трговци и магацински радници између два светска рата у издавачком предузећу Геце Кона. Када се родио мој отац, 1926. године, деда је морао да иде на одслужење војног рока, па је стари Кон великодушно примио моју бабу и оца, тада бебу, у стан у партеру у својој кући у Добрачиној 30, код Чукур чесме. Договор је био да баба чисти и одржава зграду, а све време је Кон исплаћивао пуну дедину плату док је он носио униформу.

Баба је као дванаестогодишње сироче такође стигла у Београд из Титела непосредно после Великог рата. Њен отац, мој прадеда, оставио је кости негде у Галицији, на руском фронту, у униформи К унд К монархије, а мајка, моја прабаба, умрла је од шпанске грознице 1918. Седморо сирочади подељено је међу фамилијом по читавој Војводини, а баба је као најстарија упућена у Београд на кројачки занат.

Примила ју је и на занат и на стан Жана Грос која имала кројачки салон и уопште је није одвајала од својих ћерки. Бабу су у комшилуку звали погрдно "Чифуче" јер живи у јеврејској кући иако је Српкиња. Из те куће се баба и удала за мог деду 1925. и била опремљена као најрођенија. Оца су често као малог чувале ћерке Жане Грос као да су му биле рођене тетке...

Пред улазак Немаца у Београд 1941. године, стари Кон је заједно са мојим дедом и деда стрицем у једној великој ниши у зиду (не знам да ли је то било у књижари у Кнез Михајловој или у кући у Добрачиној) зазидао велики број књига за које су претпостављали да би их Немци уништили ако их се дочепају. Била је то чувена библиотека Каријатиде, Фројд, Маркс, Шпенглерова Пропаст запада и многе друге.

И данас размишљам какав је то човек био, стари Кон. Не верујем да није знао шта му се спрема када Немци освоје Београд. Сигурно је знао. И био је довољно имућан да и пре доласка Немаца напусти Југославију са фамилијом. А он је ипак бринуо како ће да сачува књиге за нека наредна поколења. Невероватан човек... Растао сам и био васпитаван у свом детињству на тој причи.

По ослобођењу Београда мој деда је неко време ћутао о тим сакривеним књигама надајући се повратку Конових из ропства. После неког времена је новим властима у ослобођеном Београду испричао за те књиге зазидане у зиду и из тог фонда књига отпочело је своју делатност послератно издавачко предузеће Просвета.

Немци су по уласку у Београд 1941. конфисковали сву имовину Конових, а његову издавачку кућу преименовали у издавачко предузеће Југоисток које је издавало публикације за њихове потребе за време окупације.

Убрзо су и ухапсили читаву породицу Геце Кона. У прво време држали су их затворене у некој врсти затвора у једној од зграда у Македонској улици, а моја баба им је носила храну и пресвлаку. Све док једног дана баби нису рекли да Конови нису више ту и да не долази. Претпостављам да су их депортовали у неки од концентрационих логора. Баба и деда ми рекоше да је од свих Конових, по њиховим каснијим распитивањима и сазнањима, рат преживео само један од зетова, Бата Херцог, који се на почетку рата затекао у Швајцарској и био је ван домашаја Немаца.

Ето, то су приче из мог детињства које никада нећу заборавити и којих се сећам, не само на овај данашњи дан. Често то причам и својим пријатељима и познаницима, али и деци у школи у којој радим када се помене холокауст.

Ово је први пут да сам те приче из мог детињства и записао негде...

Сутра ћу почети да копам по кутијама са старим фотографијама, па ако пронађем неку која би могла да вас занима, јављам се.

Могу да причам и о мом рођаку који се оженио на почетку рата Леом која је тада привремено добила име Гордана које је носила до краја рата и тако спасла живот...

Застрашујућа помисао... И ја понеки пут помислим, у неком дивном београдском априлском сунчаном дану када су баште кафића пуне људи, како је ето баш поред те баште хотела Москва за време Другог светског рата пролазило оно возило душегупка које је превозило и убијало људе на путу од Старог сајмишта до Топовских шупа. А у исто то време исто тако неки људи у тој башти испијали су своју кафу потпуно несвесни велике драме живота и смрти која се одвија на десетак метара од њих.

П.С. -

Meni i dalje nije jasno zašto tamo posle rata nije napravljen muzej, i zašto "Staro sajmište" danas izgleda - tako kako izgleda.

A ovamo se busamo u grudi antifašističke i oslobodilačke.

verovao ili ne, nije Srbija kriva - mi hoćemo ali nam ne daju naši stariji partneri iz EU, mislim, ne UK, nego neki partneri koji su u to doba bili sa druge strane.

стално гледамо манипулације нечим што би требало да поштујемо - невине жртве.

И онда када видим такве бестидне покушаје простачког политикантског манипулисања мртвим људима... Ма не осећам се ни бесно, него тужно и постиђено.

ЛИНК

Slava im!

Meni i dalje nije jasno zašto tamo posle rata nije napravljen muzej, i zašto "Staro sajmište" danas izgleda - tako kako izgleda.

A ovamo se busamo u grudi antifašističke i oslobodilačke.

verovao ili ne, nije Srbija kriva - mi hoćemo ali nam ne daju naši stariji partneri iz EU, mislim, ne UK, nego neki partneri koji su u to doba bili sa druge strane.

Stara mantra, nismo mi krivi već neki drugi koji nam uređuju našu rođenu kuću.

highshalfbooze

Meni i dalje nije jasno zašto tamo posle rata nije napravljen muzej, i zašto "Staro sajmište" danas izgleda - tako kako izgleda.

A ovamo se busamo u grudi antifašističke i oslobodilačke.

verovao ili ne, nije Srbija kriva - mi hoćemo ali nam ne daju naši stariji partneri iz EU, mislim, ne UK, nego neki partneri koji su u to doba bili sa druge strane.

Stara mantra, nismo mi krivi već neki drugi koji nam uređuju našu rođenu kuću.

То је тада на том блогу написао човек који је по националности Јеврејин, са двојним држављанством Србије и Израела.

Izvini što sam zaboravio da kažem da je tvoja priča fenomenalna.
Bila bi šteta da je ne razradiš i zabeležiš.

highshalfbooze

Izvini što sam zaboravio da kažem da je tvoja priča fenomenalna.
Bila bi šteta da je ne razradiš i zabeležiš.

Хвала.

(Одавно сам схватио да су најбоље приче, усмене/писане, оне које се заснивају на стварним догађајима и личностима... Осим у епској фантастици, морам то да додам да се Алселон и моја жена не увреде.)

Лењ сам ја за писање у том смислу који помињеш.

За писање је потребан дисциплинован човек спреман на осамљивање.

Не поседујем те особине.

(И помирио сам се одавно с тим, то јест са самим собом таквим какав јесам, у неким стварима попут ове. :) )

postoji opasnost da većina nije razumela ovaj deo nastupa ...
On se, skoro sigurno, upravo ruga inherentnom, neverovatno raširenom rasizmu zapada.
On ovim delom nastupa upravo kaže isto što i ti

I meni deluje tako.
Nego je naravno lakše svima da se prave kako je eto on strašni rasista koji misli kako je "pozitivno što su nacisti pobili stotine hiljada Roma".
Ja njegovu izjavu tumačim kako kritiku društva što se stradanje Roma od nacista ne pominje i nikoga ne zanima.

bene_geserit

postoji opasnost da većina nije razumela ovaj deo nastupa ...
On se, skoro sigurno, upravo ruga inherentnom, neverovatno raširenom rasizmu zapada.
On ovim delom nastupa upravo kaže isto što i ti

I meni deluje tako.
Nego je naravno lakše svima da se prave kako je eto on strašni rasista koji misli kako je "pozitivno što su nacisti pobili stotine hiljada Roma".
Ja njegovu izjavu tumačim kako kritiku društva što se stradanje Roma od nacista ne pominje i nikoga ne zanima.

Evo, da se slozim! Pomenuta etno socijalna zajednica liku treba biti zahvalna! Jos se nije culo, cak ni u rasistickim vicevima, da su Srbi bili zrtve genocida. Ali, pomak je napravljen:receno je glasno, makar i na ovakav nacin, ali receno je, da nisu samo i jedino Jevreji stradali u drugom svetskom ratu.