Гост аутор: nikvet pn
Тамо деведесетих, тек што сам отворио приватну амбуланту дошао ми је старији симпатичан пар са четворо паса мешанаца. Само је она говорила, витка жишка, он ситан блед са подочњацима смешкао се и ћутао. На крају терапије објаснио сам даљи поступак и исхрану покушавајући да и њега увучем, деловао ми је стабилније. Она је пресекла: Португалац, зове се Хелио, српски нула. Много је болестан од свашта, пије двадесет и четири таблете на дан. Испратио сам их, руковао се меко као баба. У наредних неколико сусрета испричала је да су се одавно нашли у Немачкој на раду, фризерка и електричар, немају деце; још коју годину до пензије решили да проведу у Србији, после ће већ видети.
Живели су у кући са двориштем премалим за превише паса. Велика разлика од њене родитељске куће у Кривом Виру. Но нажалост по смрти родитеља то је све прилично пропало. Она није показивала вољу да се тамо врати нити да обнови; њему је било свеједно.
Криви Вир је бајковито планинско село у Јужном Кучају, на извору Тимока подно Ртња. Огромно зелено пространство, некад препуно народа. Јако и богато сточарско село довољно је било моћно да против краљ-Милана Обреновића подигне чувену Тимочку буну.
Уредно су долазили док Драгица није почела псе да доводи сама. Где ти је Португалац, је ли здрав? Ма да, Хелио је добро него... одметнуо се у хајдуке.
Умрла је нека њена рођака у селу у дубокој старости, и они су дошли на сахрану. У Кривом Виру иначе умире се у врло великим годинама. Сеоско гробље је поврх села добар километар и кусур. Поворка се лагано пела по предивном пролећном дану; пространство планине и моћни Ртањ лагано се отварали пред њима. Једног момента Хелио се ухватио за груди: Хелио умре овде! Сви брижно на њега а он каже: Не данас! Кад Бог позове! Нису га баш разумели али добро. После сахране и трпезе Хелио је отишао у таштину полусрушену кућу накрај села изнад врела Тимока и свечано изјавио: Хелио овде остане! Не иде у град! Драгица га је одвраћала, убеђивала, молила, кумила, наређивала; ма ништа, он је тако решио. Најзад одвезла се са рођацима назад у Параћин а он остао да спава у руини. Ујутру је побацао све таблете и прихватио се алата. Њени рођаци су му доносили храну и радознало пратили пустињака који се разрадио као момак. Ретко се упомоћ понудили. Драгица је долазила да среди и скува али никаква убеђивања да сиђе у град нису помогла.
За пар месеци реновирања кућа, помоћне зграде, шљивар, башта - све је засијало. Својим рукама је урадио, човек од сто заната. Купио је пар коза и прасиће па ме око тога позвао. Драгица ми је све успут испричала али опет сам се врло изненадио кад смо стигли. Једва сам га препознао. Уместо бледоликог жутаћа са подочњацима гробару пред лопатом дочекао нас је насмејан румен стамени чикица без врата, чврстога руковања. После кратког послића у штали сели смо и питао сам га која је то чаробна таблета њега препородила? - Таблета? Ево моји таблета! Па на сто редом - прво ракија, па онда парадајз, краставци, тиквице, ротквице, лук све росно из баште, млад сир козји, млеко, коприве... И на крају - порто. Из његовог краја. - Али мој ДрагИца ми највеци таблета!
Организовали су се лепо, он уопште није силазио у град а она би покоји дан недељно провела у селу. Псе су лети држали горе, зими доле. Прасиће утовљене у добре свиње продавао је а козе размножио. Од млека је правио сир. Испрва бели док се није упустио у качкаваљ. Оспособио је стару пушницу да га одими. Онда је и месо ту сушио, врло успешно. Једне зиме пред мене је сав поносан изнео некакве дебеле кобасице необичног изгледа, заборавио сам име. Црвено-беле од крупних коцкица меса и сланине пикантно зачињене - То у мој португал село праве. Стварно добре. Уз сјајан козји качкаваљ и порто поред огњишта и ватре у снегом затрпаном Кривом Виру незабораван угођај.
- Много ми лепо у Србија. Србија лепси од Немацка и лепси од мој Португал. Мој Драгица мене пази а и ја њега. Имам здравле и све сто ми дуса оце. Хелио срецан цовек. Немам риба и немам кестен, сиротински леба у Португал, али боземој, набавим помало.
Током година стадо је нарасло на педесетак коза које је сваког јутра изводио на пашу по околним брдима. Сељаци су му били захвални што им чисти урасле шљиваре и баште. Очистио је и врело Тимока од ђубрета; сијао је добротом гдегод.
Ускоро су им стигле и немачке пензије. То се није приметило као што обично бива код наших гастоса. Купили су понеку ситницу и мало бољи ауто, скромно колико им је требало. Лепо их је било видети.
Једнога врелог летњег дана позван сам за болесну свињу. Спремио сам се, дошао али још од капије видео да му нешто није добро. У штали је побледео и клонуо; брзо сам га изнео и умио. Шта је Хелио, где боли? - Стомак, доруцковао пецурка... Поврати, брзо! - Не мозе... Утрпам га у кола и нагазим преко Честобродице за Параћин у Хитну. Целим путем га нешто пропитујем да остане свестан. Онесвешћен седећи да поврати угушиће се; врло тврда ситуација. Стигнем, унесем га у Хитну на кревет, сестра тражи име и презиме - дај бре доктора аман - име и презиме па добијете доктора - пиши К-а-в-а-к-о Х-е-л-и-о, доктора брже, човек умире - Шта!? Страни држављанин? То овде не може него правац у Ћуприју! Тада сам јој тако треснуо песницом о астал да је докторка излетела као чеп из боце. Једва сам јој у трку добацио: тровање печуркама. Уто је улетела и његова Драгица онако енергична и језична; мени свануло. Препустио сам их судбини.
Преживео је. Онако румен и темељит већ прекосутра козе је на пашу извео. Моји козиица лепотиица...! И опет брао печурке.
Једног лета позвао ме је он, зачудо, углавном је звала она. Спремио сам шта треба и отишао. На капији чекало ме изненађење. Умрлица. Сав згужван Хелио бацио ми се у загрљај и ридао. Мој Драгица отисо... Изасо да просета, казем немој сад много вруцина и само пао, мој Драгиица... Срце ми се стегло.
Прошло је неко време. Видно је остарио Хелио али опет му срце заигра око коза и посла.
Незнам шта цу. Сам овде висе не мозе без мој Драгица. Много теско. Сацекам да му дам годину па да идем. А где да идем? Незнам. У Португал не могу, нецу. Били смо одавно кад је Португал досо у Европу, отворили фирма хидраулика и радили. Али брат ми није дао мој паре од наследства. Кредит притисо и бизнис пропао. Као да це Хелио све да поједе, неце, Хелио деца нема, за негови деца Хелио све остави. Вратили се у Немацку јос неколико године па у Србију. У мој Португал ето не могу, боли дуса. А тек овде... Да идем у Ангола?
Ту се испрва изненадим, па помислим, да, језик, култура, колонијална сила... Полако. Да размислим. Португалских колонија по свету ихај. Азију (Тимор, Макао) неће, каже лоша му храна тамо; добро. Африка? Ангола, Мозамбик? Хм, врућина, политички нестабилно а и пуно вакцина за Африку треба. Боље ти је можда Кап Верде, има и риба и планина. Или Бразил? Ипак иди ти Хелио у амбасаду па питај, свакако боље знају од мене.
После нешто времена ето га, смешка се, здрав, чврст, румен.
Био Хелио у Београд у амбасада. Иде у Бразил. Ево дам година за мој Драгица и после иде. Сви козица сам продао. Сви имовина сам им оставио и потписао (њеној фамилији са осмехом игуане) само мој Лепа (мешанка немачког овчара) да цувају, и ти доктор да је пазис. Теби сам донео сира. Идем у мало место на море, Баија де Салвадор, има и планина. Прво црква да ме прими за мало време док не види Хелио како це.
Tу смо се растали. Направио сам му мејл адресу па се јавио како је лепо стигао и како се снашао. Дописивали смо се после о празницима. Његову Лепу су како-тако чували док није у добрим годинама отишла; нисам имао срца да му то јавим. Саставио је опет свој живот некако али његова Драгица и кривовирска слобода по планини с козама остале су му непрежаљене. Његов димљени козји качкаваљ чувао сам као благо, са годинама све бољи. Тек понекад помало сам га рендао у пармезан и уживао. Како га је нестало уто је некако и мејлова из Бразила престало.
Кажу да наше душе после смрти лутају. Може бити, ко би то знао. Ако је то истина за његову душу сигуран сам где је.