пиктуралношћу магловитог присета

         или.....сасвим је природан искорак из наше тренутне визуелне сензације

уз звуке Погорелић-евог извођења (инсерта) Концерта за клавир и оркестар бр. 2 у f молу ,опус 21, Фредерика Шопена (запис за Dojče gramofon из 1983.), опуштеност у викенд стилу лигештулске заваљености на баштенској тераси, помаже ми да осетим притајени дaх самозадовољства као контрапунктa недорека данашњице и то у ево предвечерњем викенд тренутку док дан тоне ка мраку, а Сунце на дневном заласку потврђује примат смислу живота.

чудо једно, како старећи, присети ми почесто попримају визуелизацију што ми уистину пружа задовољство јер колико је пријатније гледати младе ликове оних одавно проређених из живота него их се са пијететом присећати приликом посете гробним им местима .код нас у Черевићу култ предака се (углавном) одржава ,склони смо да их умишљамо као и нас, од крви и меса, с'тим што међу њима беше их другачијих (од оних просечних) недругачијих.

ево ,рецимо Милена, чија кућа и прозор собе у којој је живела ми је свакодневно, када сам у Селу, на очигледу ,преко сокака, исобе ми девојачке +Маме , уличне. Присећају је се и данас потомци из трговачке породице Стефановић кашљуцаву ,јектичаву тинејџерку, са уплетеним курјуком, како се шета уз дунавску балу ,склону писањем песама, у друштву симпатије (која је прерастала у међусобну љубав им) из истог сокака школарца Јована мало старијег тада гимназисту у Варадину а исто тако склоног поезији са чак 1863. у нсадском часопису Даница објављеном песмом Не бој ми се....умео је он и да засвира предвечерњу серенаду тамбурицом (сачувану до данас у завичајном сеоском музеју) под оним прозором (који ја гледам) .то њихово дружење било је исувише обома угодно да би потрајало ( што кажу код нас у Селу) јер Милена умире болесна 1865. сахрањена је, ома десно, на падини код уласка на доњу капију гробља нам сеоског ( данас до невидела, флором, обраслог споменикa око гроба). Јован пак дубоко рањен духовно понет музом песничком у поводу написа строфу по којој оста у српској књижевности препознат за вазда - од имена твог Милено сазид'о сам спомен мио у рањеној страсти својој Миленком се покрстио.

Читаоци зналци препознају да је реч о песнику Јовану Грчићу Миленку за којег Јован Скерлић написа - Грчић је песник који није имао времена да се развије, али у својим простим песмама показао је извесне лепе песничке особине, тако ретке код песника његова доба: живо осећање природе, осетљивост, искреност и интимност, као и известан смисао за лепоту у обичном животу . М.Кашанин пак у оцени Дела сматра - да је Грчић један од оснивача наше модерне прозе) .међутим, и Песник туберкулозан од ране младости, умире 1875. и сахрањен је у порти Беочинског манастира ,у којем је био смештен за лечење након повратка са бечких студија медицине 1873. где је у науци тражио лека својој бољки.......а не поред Милене.

данас у Селу нема споменика Песнику , али има улицу ,а на фасади куће у њој у којој је рођен и живео има плоча која на њега потсећа, док је у поводу 120 г. смрти му, установљена годишња књижевна награда Фрушкогорски славуј - Јован Грчић Миленко, која се додељује у Черевићу уз свечани збор наших познатих песника.
Песник Раша Перић у Поводу написа - Господе ако је дело васкрсло Сина твог, Јована Песмопевца бар нек' васкрсне реч.

на Милениној кући наравно никаквог обележја нема, јер Песник остаће помињан кроз време захваљујући свом песништву (и прози), а Она, захваљујући његовом симпатисању је , али и све проређенијим присетима данашњих Черевићана ....