чорба од чичка

тек када се пред неким мојим саставом читалац запита шта то писац није хтео да каже знаћу да сам успео ( г. С.Радоњић)

буди ме узнемирена пруга светлости размакнутих шалукатри. у мислима заостатак сна где сортирам и требим текстове за књигу у настајању. речит сам и о ситницама умем надуго да приповедам јер и ја, као и свако од Вас, вуче са собом приче које време обликује па на крају дођу на исто стварне и измишљене и само се треба присетити савета, негде прочитаног, да писатељу није потребна машта него само сећање.
велим пишем, а уствари не пишем ,боље рећи спајам се у мислима са туђим прочитаним текстовима допунама, лаким изменама тамо где зјапи, одстрањујући оно што ми није у реду, често и речи замењујући, само што то не бих могао и  презентирати јавности да ме не би присутни читачи свега и свачега провалили, те ме к'о раздешеног швалер-петла

којег по сеоској авлији гања ћуран-рогоња, разоткрили и ето блама под старе дане, јер умео сам одувек да пленим својим причама , али и да саслушам туђе, но сад у старости нисам више пажљив слушалац, одем за својим мислима, па некад и не чујем саговорника ,јер кад дођете у године кад осетите потпуни губитак било какавог осећаја за будућност ,исказујући притом сету што је све пролазно , а осетите да је пресахнула и машта без којег вам је живот прикривен у пепелу присета, па не чуди што можете бирати да будете или намћор или пуерилан што опет зависи само од карактера вам, те сте с'тога, ко је, вазда у акцији - покрет је Ваш modus vivendi. знано је то је писање страст ,део процеса. - најважније од свега је да ће страст наћи вештину, али вештина неће наћи страст, указао нам је г.В.Пиштало, а читаоца увек замислите као човека са бољим и строжим укусом од вашег јер је то једини начин да неко вам дело у будућности се прочита озбиљно .у сваком случају писање захтева озбиљнији тон и прилагођену форму.на глобалној мрежи можете пронаћи велики број примера које можете искористити као идеју, али немојте се ослањати у потпуности на те готове примере имајући на уму да је писање само по себи и стресна ситуација, посебно када се томе додају уложено време, велика очекивања, страх од неуспеха...но вазда имати на уму да су краткоћа и сажетост препоручене стране савременог схватања књижевности, али не на уштрб књижевне вредности делȃ на којем се ради.најбоља je ангажованост бављење савременим и свевременим темама кроз причање приче и шта је битно треба писати без размишљања о утиску на будуће читаоце, док су текуће актуелности све чешћа окосница око које се петља радња састава којег на тај начин разврстава у категорију савремености, а која је довољно иритантна да код читаоца изазове емоцију, јер се углавном више бави описом стања него продирања у суштину, тјст, више се тиче последице него узрока, па се може закључити да су таква писанија сама себи циљ.писање пак наглашено индивидуално-сасвим лично као садржина дела хоће да ода утисак неверовања у самог себе и поред наглашавања своје посебности-оригиналности указиваће на пишчеву немоћ да се идентификује са колективном философијом живљења. .M.Rilke указа , има томе, да је књижевно дело добро ако је настало из неминовне потребе, па у овој врсти порекла лежи и суд о њему. поседица овакве антиномије јесте и антиномичан однос између садржаја и форме прозног састава. или што би г M.Kundera указивао- занимали су ме особе које су увек могле да разговарају дуго и са задовољством а да притом имају толико мало заједничних интересовања. што би казали код нас у Срему - Баба друмом a Деда шумом...

посматрајући пак са аспекта сулуде нам данашњице писање јесте помало застарела дисциплина али то не значи да нестаје. тај чин ће се одуговлачити до оног тренутка када буде престала потреба да једни другима нешто (писано) саопштавамо.

(Аутор графичког прилога  је + г. Слободан Кузмановић-Куза)