STID, SMEH, SAN I MALO TIŠINE IZMEĐU

                - Sad ću da aaa-pćiha!!! Ćiha!! Ćih! kinem - rekla je Hana, stresla se i valjano se useknula u papirnu maramicu.
                - Izbegavam da kažem da bilo šta ili ma koga mrzim, ali kijanje je jedna od retkih stvari koja me baš nervira i za koju bez problema mogu reći da je mrzim iz dna duše. - zaključila je.
Zatim je mali prst desne ruke podvila između palca i ostalih prstiju - siguran znak da će da sedi i ćuti i da joj je na umu nešto za šta nije sigurna da li bi mi poverila ili ne.
                Ćutim i ja i čekam da počne sa pričom.
                - Znaš, tako se stidim... - kaže.
                - Nedavno sam naručivala klopu na kućnu dostavu. Nije mi to bio prvi put - nazovem, kažem šta želim, ostavim podatke, pripremim novac i čekam. Uvek zaokružim cifru tako da i dostavljač dobije sitnu napojnicu. Učinila sam to i ovog puta.
               U dogovoreno vreme pojavio se fin, prijatan mladac.
               - Dobro veče.
               - Dobro veče.
               - Izvolite naručeno.
               - Hvala.
               - Izvolite novac.
               - Hvala.
              Sve kako treba.
              Ali tada nastaju komplikacije. On uzima novac i odlaže ga u novčanik ne prebrojavši ga. Zamolim ga da proveri sumu za svaki slučaj.
             On odbija.
             - U redu je. - kaže.
             Ja insistiram i on nevoljno prebroji novčanice. Naravno, pri tome je video da je suma nešto veća od one koju je trebalo da preuzme. Zahvaljuje mi, pozdravljamo se i on odlazi.
             Ulazim u kuću i namah me preplavljuje stid. Ispalo je blesavo: kao da sam po svaku cenu htela da dobijem njegovu zahvalnost. A želela sam samo da ne dođe do greške na njegovu štetu.
Ko zna šta li je pomislio...

             I onda sedimo i ćutimo.
            Nakon nekog vremena ona se prihvata knjige koju je čitala, a ja se vraćam surfovanju po netu. Tišinu prekida obostrano kikotanje.
            - Reci. - kaže Hana.
            - Reci ti. - odvraćam.
            - Možeš li da zamisliš medicinske sestre ozarene kao zihernadle?
            - Mooolim?
            - Pa baš tako piše.
            - Ne šališ se?
            - Ne. Valjda to spada u čari prevodilaštva. Izgleda se neko nije potrudio da nađe adekvatan opis nego je samo bukvalno preveo sa originala i eto...
            - Nego, a što si se ti smejala?
            - Slušaj na šta sam naletela. Ovo je status mog Malog Deteta:

           Novi cilj u životu mi je da dostignem onaj nivo samopouzdanja i otvorenosti koji imaju u lokalnom kineskom butiku, gde veoma iskreno kažu: "Donji veš ne menjamo!!"

          Smejemo se još neko vreme a zatim ponovo tonemo u tišinu.
          Prekida je Hana.
         - Znam da sam dosadna sa prepričavanjem svojih snova, ali ovaj moram da ti ispričam.
         - Slušam. - kažem.
         - Sanjam ti ja tako da sam negde na ulici neposredno nakon strahovitog pljuska. Nigde nikog - kao da sam sama na čitavom svetu. Ali, to me ne uznemirava. Naprotiv, osećam se tako dobro i nekako svečano iako sam mokra do gole kože.
         Boje oko mene su nestvarne. Sve je svetlo, umiveno, zlatasto od sunca, biserno sivo od odlazećih olujnih oblaka. Kontrasti su veličanstveni, konture predmeta jasne i oštre. Drumom žubori voda kao potok, ali neobično čista, prozirna, iskričava. Ni traga od ma kakve prljavštine i štroke. Čini mi se da bih mogla da je pijem, kao da se ovog trenutka izlila sa neke daleke planine neukaljane civilizacijom.
         Prelazim ulicu i shvatam da su mi cipele pune vode. Šljapkam do semafora, pridržavam se za njega i izuvam ih. Dok se uspravljam, primećujem da kraj mene stoje tri velike drvene ptice, znaš, onakve kakve su na indijanskim totemima. Nisam začuđena. Nekako mi je normalno što su tu.
        A onda jedna progovara:
       - Panta rei.
       - Hej, pa ja umem da sanjam i na latinskom - oduševljeno pomislim i probudim se.
      Eto...