Čučuk Stana

niccolo

nisam znao ove detalje.

A čučuk zapravo znači mali, Stana je bila niska žena, otud Čučuk Stana.

I sad zamisli neku malu prkosnicu koja staje pred brkatog ajduka i čita mu bukvicu :)

Ali nije ona jedina ajdučica, Karađorđeva ljubavnica, Marija iz Brusnice, je takođe s njim ratovala, sakrije kosu pod kapu pa u rov.

Ubio ju je neki predak Dejana Cukića (po njegovom rečima) po nalogu Karađorđevi žene Jelene.

Ima stvarno zanimnjivih žena u srpskoj istoriji, fascinantan je put Jelenke Herbez, tursko siroče koje se kao devojčurak popišalo na lađu silnog Milenka Stojkovića a ovaj je baš zbog toga uzeo u svoj harem (današnji dom Jevrem Grujića je zapravo njen)

Nadam se da Mikele neće stati na Čuluk Stani.

A čučuk zapravo znači mali, Stana je bila niska žena, otud Čučuk Stana.

Piše u tekstu

niccolo

A čučuk zapravo znači mali, Stana je bila niska žena, otud Čučuk Stana.

Piše u tekstu

Kad čitaš ukoso, kao znaš to :)

Zanimljiv je taj deo istorije, izgradnja države u 19. veku.

niccolo

Zanimljiv je taj deo istorije, izgradnja države u 19. veku.

Bez konkurencije najznčajniji.
Još kad se ima u vidu iz kog mentalnog nivoa se krenulo, da je opšte raspoloženje bilo: srpsko je prošlo, nema više nikad, normalno je da su Srbi raja a Turci gazde, to će uvek tako biti.

O tome pišu i Njegoš i Dositej, o tom snu mrtvijem, o davno zaspalom srpstvu.

I tras, kreće, ustanak, buna, druga, treća, i u tom istom veku kraljevska kruna na glavi srpskog kralja.

Krarađorđu se nikad dovoljno ne možemo zahvaliti.

srpsko je prošlo, nema više nikad, normalno je da su Srbi raja a Turci gazde, to će uvek tako biti.

I tras, kreće...

To mi je malo romantizovano viđenje istorije. Ima tu različitih uzroka, turska država je slabila, mi smo se i pre toga bunili kad je bilo šanse, nekakav kapital je stvoren trgovanjem sa Austrijom...nije to baš tako svi bili smoreni k'o leb u kesi i odjednom iz čista mira skočili da delaju.

niccolo

srpsko je prošlo, nema više nikad, normalno je da su Srbi raja a Turci gazde, to će uvek tako biti.

I tras, kreće...

To mi je malo romantizovano viđenje istorije. Ima tu različitih uzroka, turska država je slabila, mi smo se i pre toga bunili kad je bilo šanse, nekakav kapital je stvoren trgovanjem sa Austrijom...nije to baš tako svi bili smoreni k'o leb u kesi i odjednom iz čista mira skočili da delaju.

Pa sad, u jednom komentaru se ne može opisati sve.
Ali to "bolesnik sa Bosfra" je možda važno za Austriju i Rusiju, za Srbe je i taj bolesnik bio ogroman.

Nije se ta bolest osećala u Srbiji naprotiv, bili su suroviji tad.

Dva podatka govore o srpskoj, dakle srpskoj odlučnosti i položaju.

Prvi je da su se i oni uzdali u Beč i prvo se njemu obratili, kao, evo saveznici smo, isti je protivnik, ratovali smo za vas... ali Beču to nije odgovaralo ni malo, naprotiv, i on je bio protiv Srbije.
Odbio ih odmah i bez ikakvog ustezanja. Kao, kakva bre Srbija, Srbi, to je nedopustivo.

Onda Srbi kreću u Rusiju za koju ti koji su išli nisu znali ni gde je, znali su samo da je negde na istoku, i da treba krenuti niz Dunav.
Nikakve veze, kontakti, ništa.
Nisu znali ni da li imaju dovoljno para za put, pojma nisu imali koliko im treba i šta zapravo treba da rade, ni šta ih čeka.
Dogovor je bio da ako im nestane para da prose, i čuli su da Rusi daju milostinju.

To je bila pozicija, kakav crni bolesnik, to je samo način da se umanji značaj srpskog čuda.

A samo deceniju posle toga Turci na Srbiju kreću sa ogromnom silom, ali baš ogromnom.

Relacija je, Napoleon je na Rusiju poveo valjda pola miliona vojnika, a Turci na Srbe, pobunjenu raju dakle, ne državu, 250 000.
Samo duplo manje.

Na Rusiju, ej, na carstvo.

Nije to bilo zbog bolesti Turske, a ni švapskih para (pare su bile veliki problem, i glave su skidane zbog para) nego zbog Karađorđa koji je uspeo da ubedi narod da je moguće, da može da boli ali da je moguće.

Занимљив живот у бурном времену ослобађања Балкана и занимљиво подсећање на јединство тог простора, што је данас углавном заборављено.

niccolo

Zanimljiv je taj deo istorije, izgradnja države u 19. veku.

Каже Лане Гутовић да је њему у томе најинтересантнији онај део од 1878. и Берлинског конгреса па до 1914. и почетка Првог светског рата, али да је уједно тај део изградње државе најмање и расветљен и проучаван и са најмање чињеница потврђених документима и осталим доказима из архивске грађе за неке тврдње које историчари износе пред нас.

Због тога вероватно и постоји много нагађања око неутврђених и потврђених чињеница, што је само подлога да се у јавности ломе копља око многих питања слично као и са историјом Србије и Срба од 1918. године до данас. Али ако за тај период (1918-2020) још увек немамо потребну историјску перспективу да бисмо неке ствари сагледали онаквима какве оне јесу, без манипулација, спиновања и натезања око онога шта се заиста догодило, онда бисмо могли макар за тај период 1878-1914 да се мало више потрудимо и осмелимо када се упуштамо у истраживање, па да тај период више и проучавамо не бисмо ли расветлили макар тај део нашег историјског мрака.









П.С. - А дотле, док се не прихватимо да озбиљно урадимо то све како ваља и требује да бисмо имали бољи ослонац за даље, у 21. век и оне векове што следе за њим...

niccolo

Zanimljiv je taj deo istorije, izgradnja države u 19. veku.

Kada Knez (Miloš Obrenović) ide na putovanje, onda je imao pratnju, kako je kod nas bio običaj u srednjem veku. U mesecu januaru, na jednom putovanju iz Kragujevca za Beograd, pratio sam Kneza, koji je tamo išao radi objavljivanja Ustava. Povorka je krenula u svitanje. Napred "tatari" a za njima Kneževa telesna garda (kavazi) sa svojim majorom, svi na konjima i do zuba naoružani puškama, mačevima, pištoljima, zatim Knez u šestoprežnim kolima sa jednim slugom koji je jahao pozadi bez uzengija. Iza Kneževih kola njegova najbliža posluga, čibuklija ili "luladžija", pa kafedžija, berberin itd, na konjima; iza ovih idu četvoroprežna ili dvoprežna kola najvećih činovnika, pa teretna kola (furgon) i kola sa kuhinjom i najzad srpska dvorska Kancelarija na dvojim kočijama, koje izgledaju kao naša seljačka kola.

Vilhem Rihter - Prilike u Srbiji pod Knezom Milošem do 1839.

Opis tog trodnevnog putovanja je vrlo interesantan.

Čučuk Stana je bila druga žena Hajduk Veljka Petrovića. Stana se rodila 1795 godine u selu Sikole kraj Negotina. Njena porodica se u Krajinu doselila iz Hercegovine. Imala je dve sestre a mnogo kasnije je dobila brata. Zbog sitnog rasta i krhkosti, dobila je nadimak Čučuk, što na turskom znači: Mala, malena.

Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, a dosta kasnije je dobila i brata Mihajla. Po očevoj želji sve tri sestre su u mladosti nosile mušku odeću, jer nisu imale brata.
O lepoti *Čučuk Stane narodni pesnik je ispevao stihove:

“Vitka stasa k’o plavetna jela,

Belo lice k’o u gorske vile,

Košute je rosom zadojile,

Hajduk Veljka lepotom zanela,

Na njoj šušte carigradske svile,

Zveče nize ispod grla bjela,

Vrane kike splela na uvojke,

Tesan jelek pritegnuo dojke…”

Da bi se oženio Stanom, Veljko je potplatio sveštenike, a prvoj ženi poklonio veliko imanje u Jagodini. Sledeće četiri godine Veljko i Stana su delili postelju, sedlo i kuburu. Broj žena koje su legle u postelju Hajduk Veljka verovatno je blizak broju turskih glava koje je posekao, ali mu je Stana uvek bila najmilija. U boj su jahali zajedno, jednake hrabrosti.

U trenucima odmora dvorila je Veljka u odajama njegove kule Baba Fanke u Negotinu. Veljko je pevao sa sviračima i pio rakiju koju mu je Stana donosila. Čovek čiju je hrabrost Vuk Karadžić poredio sa Ahilovom našao je ženu sebi ravnu.

Bajka nije dugo potrajala. Godine 1813. nastupili su crni dani za Srbiju. Vojvoda Krajinski, Hajduk Veljko, hrabro se borio sa nadmoćnim Turcima povlačeći se sa vojskom do negotinske tvrđave. Tu je stao i odlučio da neće odstupiti ni korak dalje. Čučuk Stanu je poslao sa ženama i nejakim u zbeg na Poreč, ali se ona vratila posle nekoliko dana, da bude uz svog muža. Tri hiljade srpskih vojnika branilo je utvrđeni grad od 16,000 Turaka. Situacija je svakim danom postajala sve teža, nestajalo je hrane i municije. Veljko je naredio da se sve metalne stvari pretope u puščanu tanad. Naposletku, topove je punio metalnim novcem – talirima. Kad se smrači, Veljko i Stana su izjahivali sa najhrabrijim momcima i udarali na turski tabor unoseći strah i pometnju. Posle dvadesetak dana odbrane, jednog jutra dok je obilazio utvrđenje, Veljka je pogodilo tursko đule u pleća. Uspeo je samo da kaže “Drž’!” i vinuo se u legendu. U legendu su otišle i njegove čuvene reči:

“Glavu dajem, Krajinu ne dajem!”

Priča dalje kazuje da je neutešna Stana nastavila da ratuje sa Veljkovim drugovima, prkoseći nadmoćnoj turskoj vojsci i sveteći muža. Povukla se tek kada joj je to naredio Veljkov brat Milutin i odjahala preko Dunava. Njen dalji život nije bio ništa manje zanimljiv. Žena najslavnijeg srpskog junaka nije mogla izabrati bilo koga za novog muža. Njeno srce je uspeo da osvoji Grk, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznat kao kapetan Jorgić. Borac u srpskom ustanku, borbu protiv Turaka nastavio je kao član tajnog zavereničkog grčkog društva, Heterija, koje je pokušavalo da organizuje opšti ustanak protiv Turaka. Veliku pomoć je imao u lepoj ženi Stani koja je sedlo i kuburu zamenila balskim haljinama, naučila nekoliko jezika, i na dvorovima radila za stvar svog novog muža. Život ove neobične žene krije još mnoge začuđujuće i neverovatne priče. Stana je umrla u Atini 1849. godine, godinama posle junačke pogibije drugog muža, kao majka dva sina i kćerke. Leži u neobeleženom grobu, negde ispod senki Akropolja.

*čučuk (turski çoçuk) – dečak, momak.