Rizikujući da ovaj tekst izazove bolna sećanja kod čitalaca, postavljam ovo viđenje blogera shmoo , poznatijeg kao Tasa, koga svi znamo i volimo. Dakle, prepustite se uživanju.
Dame i gospodo, I give you shmoo!
Посвећено мојим блогодругарима, Емсију/Чарливоју и Елоју ма где били сада и ма под којим никовима се појављивали на Блогу Б92.
Сви ми изузетно добро памтимо неки значајан историјски тренутак у којем смо живели. Тачно се сећамо шта смо у том тренутку радили, шта смо рекли, ко је био поред нас,...
Неко памти више таквих тренутака, а неко само један. Углавном, у мојој генерацији и међу онима мало старијима и међу онима мало млађима нисам још увек у свом животу срео ниједног суграђанина и судржављанина (и бивше и садашње државе у којој живим) који не памти тај тренутак када је спикер Миодраг Здравковић изговорио оно легендарно: „Умро је друг Тито!“ Ту Здравковићеву реченицу су пренелe све ондашње радио станице и телевизијске станице бивше СФРЈ.
И ма колико год у већини случајева била тачна она тврдња да је човеково памћење варљиво и да ми оно чега се сећамо врло често прилагођавамо својим тренутним потребама и уподобљујемо то сећање према неким каснијим искуствима у животу, овог тренутка и Здравковићевог саопштења се сви, ама баш сви које ја познајем, одлично сећају. До детаља знају где су били, с ким, шта је ко рекао, урадио...
Ја сам, рецимо, запамтио да сам у том тренутку када је бившим Југословенима саопштено да је умро највећи син наших народа и народности био на Ади. Седео сам са друштвом на оним бетонским трибинама код ресторана „Језеро“, било нас је 5-6 мушкића који смо после тренинга остали да на тим, у том тренутку потпуно празним бетонским трибинама, хватамо зраке пролећног сунца у тишини и миру какве је данас немогуће доживети на Ади јер није било чак ни шетача по том лепом пролећном дану.
(За оне који не знају, плажа на савском језеру се тада протезала само од ресторана „Језеро“ до Округлог купатила, то јест данашње рампе за банџи џампинг, а све остало око језера било је густо грмље и шума са пробијеним пешачким стазицама кроз то грмље и пецарошким и нудистичким сепареима у том грмљу поред воде.)
Елем, нас 5-6 седимо на трибинама истежући уморне мишиће на пролећном сунцу и слушамо радио пренос из Сплита ( исто тако легендарна емисија Првог програма Радио Београда „Време спорта и разоноде“ ) утакмице тадашњег фудбалског првенства Хајдук – Црвена звезда.
И сећам се још да је у моменту када је пренос прекинут и када се из транзистора чула она легендарна Здравковићева реченица један од мојих другара само рекао: „Е, јебига! Сад ће да прекину утакмицу!“
Већ сутрадан по доласку на тренинг саопштено нам је да тренинга до даљег неће бити јер се у наше хангаре са кајацима, кануима и осталим пловилима који се и данас налазе поред ресторана „Језеро“ преко ноћи сместила војска која је одмах била подигнута на тзв. виши степен приправности. Месец дана смо били ван тренажног процеса.
Моја жена (исто смо годиште) памти такође тај тренутак.
Каже, седела је у то недељно поподне и учила нешто у том станчићу, једном од многобројних квартира, у једном дворишту у Граховској улици у Београду, на падини од Чубуре према Јужном булевару од којег почиње Неимар.
Ти квартири нису имали купатила нити тоалет него су све породице које су ту живеле тада користиле један једини ве-це у дворишту, а свако се купао у тим својим собичцима, станчићима, у лавору, „до пола и од пола“.
И каже моја лепша половина, док је она тако учила уз радио, њена мајка, моја будућа ташта, отишла у тај дворишни клозет. Када је саопштено да је Тито умро, моја будућа драга (тада смо обоје имали 15, 16 година и нисмо се још увек упознали) истрчи на врата тог свог дворишног станчића и почне да се дере преко целог дворишта:
- Мама!!! Мама!!! Мама!!!
- Шта је, бре, шта се дереш? – одговара ташта из клозета.
- Мама!!! Јавили да је умро Тито!!!
- Добро, бре, немој да се дереш! Пусти ме барем у клозету на миру!
Ето тако нас двоје памтимо тај тренутак када је Миодраг Здравковић саопштио свим бившим Југословенима да је Тито умро.
А како ви памтите тај тренутак?
(Наравно, мислим на вас који сте те 1980. имали довољно година да бисте запамтили тако нешто.)
Или можда памтите шта сте тачно радили, говорили, с ким сте били у неком другом историјском тренутку у свом животу, када се догодило нешто што је директно утицало на животе милиона и милиона људи?
Или памтите можда више таквих историјских тренутака у свом животу?