(дневникми листајући)
- чини ми се да многи људи прођу кроз живот затворених очију. ја сам их богами држао широм отворене (г. А. Дероко)
одскора, самоопредељењем усмерен практиковању кулинарское вештине неби ли побудио учмалост нетеренских дана, ових дана, направио сам јело од карфиола и броколија са бешамел преливом ( које је било много укусније него што описно звучи ) .Унуци олизаше тањире.
eлем, дани припекли, отаљавам их minestrone методом ( мало теренскo стручни рад, мало боравак у сремском нам боравишту на корак од Дунава и његових мириса (& комараца) , , мало седељки са доконим исписницима,а помало и писуцкања... дадне се..... (и овако) трајати. замених наиме устаљену летњу схему Šibenskих otočjа - места на којима природа нимало није штедела прозирним морем те мамљивим подводјем фауном богатим, маслињацима и смоквама ,да и зричцима, употпуњујући тако осећај спокоја и уживања, обзиром да Corona по'еба навике пређашњих леета. е сад, дилемичан сам, да ли наставити лепршавим чаврљањем о мамљивим кулинарским темама или се ухватити у коштац са захтевнијим .наиме неки вече, уз крчкање рибљег котлића пензионисани филозоф, Гост код Апотекара, исписник нам, нацврцкан (а тада је ораторски не надјебив) окупљеним нам убоде, потпуно у складу са старошћу присутних, али тренутно лишеним било каквих есхатолошких помисли, тему о ускрснућу, учењу које чини nucleo essenziale хришћанства (дословно може се тумачити као оживљавање мртвог тела, и у пренесеном значењу, као устанак из мртвила) присетом на посету сеоском католичком гробљу, на чијим улазним вратима стоји, од времена истрошен, назирући натпис: Били смо што сте, а са друге стране накривљених врата (уочљиво када се излази из гробља) пише: Бићете што смо. - свако ће на свом ступњу свесности другачије перципирати наведене реченице, надовезује се Гост, те указује - aко постоји душа и ако она у тренутку смрти напушта физичко тело, зашто би морала чекати на ускрснуће свог некадашњег тела на Земљи, помињући Луку (6,39) који пише - Исус није учио о ускрснућу тела, него о ускрснућу душе која ће се, једном када се ослободи терета греха, неспутана може ићи даље, па упитом - ко онда и даље заводи масе људи, навезујући их на материју и на све оно што је пролазно на њој, нарушивши ми уобичајену снова мирноћу те се затекох прошлу ноћ у кошмару умишљаја о слоју око земље названом noosfera, попут атмосфере, (коју помиње ученик Владимира Ивановича Вернадског Pierre Teilhard de Chardin у свом делу Cosmogenesis) , слоју стварности ,омотачу око физичког, а није физички,састављеном од честица човекове свести. и гле ме сада растрзаног недореком није ли уствари тамо боравиште људских душа ,док шта са телом бива .....знано је.
него ,да ли смејете (тјст зар иког још уопште занима смех у ово недојеб време). мис'им онај истински смех који нема ничег заједничког са вицевима, успешном шалом , потсетом на сцену из филма или пак нечег прочитаног , исмејавањем или пак подругивањем, него онако, зарад самог смеха , насуво баш, да доживите смех као бирано задовољство, да се пробате играти смеха (ако га већ немате спонтаног) .нека буде и усиљен смех али тако смешан да се морате смејати јер такав ће потаћи истински - пуни смех који ће нас усмерити раздраганости, који ће обесмислити Coronu те локална политичка препуцавања, здравствене нам проблеме, декинтацију, смех ужитка - ужитак смеха .смејати се значи дубоко живети .....( присећам се текста из књиге Реч жене ,поодавно читаног ) и богме затекнем себе (обично у теренској вожњи) у грохотном кикоту па ми мило јер успевам да на тај начин искрљам печат на клими нашег времена.малолие.
antrfile
напрсли по изнутрашњим психогеним шавовима гиљамо имитацијом живота на коју нас усмерио или усуд или моћници данашњице обећавајући неизвесности, а до даљњег, јер такав је ваљда старозаветни запис намењен грешном људском роду обзиром да je сумња вазда била већа од наде.