paraskavedekatriafobija (или) кошмаром без буђења

(присетом у поводу )

апио ме неки афазични ступањ главомрака као да сам сав свој немир душевни сублимирао у досадашњим писанијима док омнипотенције ни у трагу. мис'им ,као да ми се заклопила Пандорина кутија подсвести заснована на егзибиционизму коришћеног вокабулара те ме затекло сомнабулно стање свеопште кљокнутости кое ме спутава да до детаља се распишем како бих држао себе на окупу ......и сад .......штаетуе.
елем, кад себе изанализирам бавим се писањем потакнут некаквим сочивима која преиспитују живот ми досадањи незаустављивим мисаоним током без нејасне сврхе и намене, а којим путем се сакати изворна играчка природа мене као човека која чини антрополошки основ аутентичне друштвености те менталне партитуре са психичким садржајем мировозрењу ме нагонећи, тјст пак методом коњуктуре поткрепљене имагинацијом , тим највећим природним даром човековим, доводи у аномију да је истина лаж која још није откривена док речи и слике које оне треба код читаоца да дочарају морају бити гипке и вишезначне, морају да трепере те да дају смисао свачему, јер у нашој истости ,веле мудри, сва је наша различитост.
но не бих буџио ово даље него би о Стрики мојем драгом, дипсоману и фригатрискаидекафобичару, омиљеном кафанском ретору, са дијагнозом поремећајa личности , стручњаку за ништа, али сналазећег у свему, кои се бавио разним занимањима, незавршеном студенту филозофије, неожењеном, но вазда у окршају са претећом пауперизацијом, који је у тренутцима доконости од нерада преводио њему блиске мађарске и немачке (јавности непознате) писце , а успут писао је и друштвено-књижевну истину о окружењу ,не поводећи се за линијом Власти актуелне јер - све пролази па и Они ће, упамтих му далековидост, склон аперципирању екстимности језиком језгровитим и једноставним остављајаћи фусноте (где из једне рецимо сазнах да нам је Претку Николи као граматисти у Пешти 1809-10 префект био Милован Видаковић који у предусловију својему Усамљеном јуноши казује од какве су вредности његове повести правоучителне .... osobito imajući pri sebi ovu godinu dva moemu popečeniju vovjerena učenika ,mladog Ševiča Dimitriju i Stojanoviča Nikolaa , Novosađane, od kojih pervi je ritor, a vtorij gramatista .)
и онда је, зима само што је окопнила ,непредвидљив , у 80трећој Стрика напречац кљокну , уочавало се да уопште тешко разговара (а и кад би пожелео нема о чему, а ни с'ким , узказивао је), те да је у потпуно истрошеном стању, но са чиме се није мирила дружбеница му Жељанa, кафанска куварица ,крчилац напретку да му старење (због генетске предодређености) путa у jедном смеру олакша, наглашавајући да jе важна храна коjу jеде и сигурно коjа ће му помоћи да се делимично ипак одреди километражa животног му пута, на чега је он одмахивао шаком дубоко верујући у обмањивост дружбеницине приче измаштане наливајући се шприцерима пушећи крџу, али и тада Стрика никад није одустајао од указа да се осећа немирно при помену броја 13 , па још кад тај датум падне у петак

то је врх и да је отог потсвесног исчека уморан једноставно (нашао сам и запис му од среде 11 априла 1984 г како стрепи од надолазећег петка иако је један 13- и већ прегрмео у јануару те године и не помињући још један пристижући у јулу исте године који му је нажалост био фаталан јер та поменута година је имала чак три петка са датумом баксузним што је ретко јер уобичајено је да га година има 1 ) ,

него, већ у старачким годинама и сам све чешће упаднем у парамнезију имагинације и сећања препуштен свом психотичном језгру (шта ти је генетика), смлевен догађањима у окружењу те све учесталијом депресијом, суманутих мисли и морбидном опсесијом , сада и инфоденијом о Covid-u 19 , док проблеме са памћењем и да не помињем, јер такнућу личну трагедију иницијације.......атонеби.