Dobro je da nisam bila te srece

Ja sam bio srecno dete...

Muzika, deca, roditeljska ambicija, lepota, vezbanje, ucenje i izgradnja  licnosti je izuzetno bitna kada se odrasta.

Urednica pomenute čitanke za decu uporno brani svoj stav kako ova pesma, koja je uvrštena u udzbenik za drugi razred osnovne škole podstiče decu na pozitivno razmišljanje i roditeljima sugeriše da njihova ambicija ne može da doprinese detetu ništa dobro.

Hm, ovako.  Nas tri smo bile u osnovnoj školi kada je moja majka odlučila da nas upiše na engleski jezik na Institut za strane jezike. Prvih dve godine je bila cika, pobuna i sve tri u glas plačemo, da nećemo da idemo, a ona nas samo obuče na silu, pa do autobuske stanice. Pola sata pešice, pa autobusom sat vremena, i tek tada stižemo na čas. Kiša, sneg, vetar, sunce, ma kakvi neumoljiva žena. Posle dve godine kuknjave, shvatile smo da iako možemo glasovima da razbijamo prozore, sa njom se nije šaliti.

Završile smo sve moguće nivoe engleskog jezika na Institutu u Jovanovoj i mogu slobodno reći da smo samo zahvaljujući ambicioznoj majci uspele da završimo školovanje.

Drugi deo pišem kao neko ko je u prosveti proveo 14 godina, od kojih je 10 godina radio kao  profesor solo pevanja u muzičkoj školi na Ubu.

Nijedno dete nije došlo u muzičku školu zato što su ga roditelji naterali.

Sad tu postoji drugi problem, ponekad se deca i profesori jednostavno ne slože, ali i taj problem se rešava kada se zamene klase i onda se na obostranu sreću problemi rešavaju.

Ponekad se desi da  roditelji, iako dete nije talenovano insistiraju na časovima određenog predmeta, ne zato što pretenduju da njihovo mezimče postane novi Nemanja Radulović, već zato što se nadaju da će dodatno obrazovanje samo poboljšati standarde deteta i približiti mu jedan drugi svet, svet lepote.

Imamo i treći tip roditelja, a to su tate, koji svoje sinove uglavnom upisuju na gitaru, ne bi li oni kasnije imali bolju "prođu", kod devojaka.

Niko od nas koji smo predavali u muzičkim školama nije maltretirao dete da uči predmet za koji se opredelio ili opredelila, ukoliko nije izuzetno talentovano, već smo bili tu za njih, da im pomognemo da se usavršavaju na nivou  koji je po mnogo čemu magičan.

Sad, kao i u svakoj branši, uvek postoje i pozitivni i negativni primeri u pedagogiji, ali uprkos tome napisati ovakvu pesmu i obajviti je mislim da je u najmanju ruku neukusno.

Danas imamo trend tenisera, jer svi žele da im dete bude Novak ili Jelena, Ili Monika, pa jadna deca htela ne htela treniraju taj tenis, ali uprkos svemu, taj trening ih uči disciplini, požrtvovanosti,  baš kao i sviranje i vežbanje baleta, violine, klavira ili bilo kog drugog predmeta ili sporta.

 Svako dete koje završi muzičku školu, kasnije ide na koncerte klasične muzike, jazz muzike, predstave, balet i operu. Kultura je izuzetno bitna, bez nje se ne može, ona je život, a život bez radosti ne postoji.

Malu decu uspavljujemo puštajući im ove pesme, pa kako im onda posle ovakve pesmice objasniti da je svet iz neke druge perspektive lepši i bolji. Usudite se da sanjate i ne dozvolite da vam govore kako ste previše ambiciozni roditelji, jer od nas samih zavisi kakva će nam deca biti jednog dana.