Dijalog unutar monologa

Primećene su određene negativne pojave, u partiji, samim tim i u društvu …

No, pogledajmo prvo onamo, podalje, iza leđa ove početne rečenice. Zašto se urušio sovjetski sistem, sovjetska država? Onolika sila, na onolikom prostoru, sa onoliko rudnog blaga, reka, oranica ... Činilo se, zar ne, da takva jedna struktura naprosto ne može biti ugrožena, ni u kom smislu. Zašto se urušilo to, toliko? Pa, eto, zato što nije bilo dijaloga.

Društveni i svaki drugi dijalog je onamo bio isključen. Osim tog uškopljenog dijaloga unutar partije. Svi vodotokovi su proizilazili iz istog izvora. I na određenoj razdaljini su presušili. Jer samo jedan izvor za više rečnih pravaca nije dovoljan. Koliko god taj kladenac u početnoj fazi delovao izdašno – morao je na određenoj distanci, vremenskoj, prostornoj, da postane nedovoljan, a njive da se osuše.

Nedostatak dijaloga neumitno deluje razarajuće. Pre ili kasnije, struktura koja je u jednom periodu mogla da izgleda čvrsto i smisleno, krene da nestaje. Dijalog ideja, dijalog opažaja, dijalog .... Dijalog svega ka svemu. Dijalog teži korekciji. Učesnici dijaloga nikako ne mogu biti istovetnih priroda, dinamike i gledišta. Čak i da to žele – ne mogu biti isti. Različiti su. Stoga, dijalog dovodi do neprestanih korekcija i do uzastopnih budnih stanja. A to su stanja u kojima se kako-tako opaža stvarnost i hoda se, uz veći ili manji napor, uporedo sa stvarnošću. Postoji dinamika. Postoji kreativnost. Ima kiseonika. Nasuprot tome, monolog nema korektivni faktor, nema podsticaj, nema kreativnost, nema ... Monolog je hodanje koje je sporije od stvarnosti. Onda se stvarnost u nuždi nadomešta, iz te, drugačije, zakasnele, krive perspektive. Mnogi nedostajući elementi moraju da se izmisle. Da se krivotvore. Na kraju devijacija biva tolika, da od prvobitne stvarne tvorevine ostane samo krivotvorevina.

Elem - drugovi su na glavnom partijskom sastanku izrazili određenu kritiku, samokritiku … - jer, primećene su određene negativne pojave. Zaključeno je da se te pojave moraju otkloniti, i da se mora nastaviti istim pravcem.

Ništa tu ne bi bilo posebno neobično da je u pitanju, recimo, sastanak nekog pecaroškog društva. Ovde je po sredi glavni sastanak vladajuće državne strukture, koja jedina ima ekskluzivno pravo da se pita o svemu unutar društva. I da jedina tumači bilo šta, odnosno sve. Stoga nije dozvoljeno da pomenute negativne pojave primeti neko drugi. Ni novinari, ni političke stranke van vladajuće strukture, ni pojedinci … A ni institucije države. Ova opažanja negativnih pojava, i bilo kojih pojava, smeju se desiti samo unutar partije. Partija će odrediti kako će one biti predstavljena javnosti, kako će se u praksi na njih reagovati, kako će se i ko o njima izjasniti… Partija će reći da li je i šta je, a ostali će aklamacijom uraditi šta im se na posredan ili neposredan način kaže. 

Da li je to, onda, društvo dijaloga, ili monologa? Shodno tome, kakva je perspektiva tog društva?