Отићи у земљу која није предалеко од Србије, чија је клима слична, која је економски јака и која подстиче породицу, где се живот живи, а не преживљава: без сумње Немачка.
Годинама уназад слушао сам од колеге и знатижељно се распитивао за један град у Немачкој, на самој тромеђи Немачке/Француске/Швајцарске, део који због климе називају и немачком Тосканом, а близина Базела чини тај део врло богатим. Међутим питање је било како отићи. Завршавао сам основне студије, а упоредо сам тражио начин како да одемо у ту земљу. Неко са гимназијом, факултетом друштвених наука и без знања немачког језика и није баш пожељан кадар за кога би неки послодавац сређивао папире. Пријављивао сам се за стипендије, тражио нека дугорочна волонтирања где би заједно са супругом могао да одем уз наду да би се током боравка снашли и остали. Ништа се од тога ипак није реализовало.
Већ неко време кружила је прича о мађарском држављанству, које могу добити они који имају претке рођене на тлу некадашње Угарске. Тада ми пријатељ рече да је он кренуо да се припрема за то преко неке агенције и да ће да проба. То је било тако што се требало научити напамет списак питања и одговора на мађарском језику, онда те организовано испоруче негде испред неке јавне службе у Мађарској, па како ти буде. Пролазило је то у почетку, 2011. године, када је уведен закон о држављанству у Мађарској, али није дуго трајало, јер су се критеријуми непрестано подизали, као што је то и данас случај. Учио је он то тако, међутим кад је требало да се иде и кад је видео како ће то заправо да изгледа, одустао је.
Ја сам исто то почео да учим, припремам, видим да како они то рекламирају неће проћи. Тражим даље и информишем се да се језик мора боље знати, са разумевањем. Папагаји више не пролазе. Кренем темељније да учим, нађем наставницу мађарског и удри часове преко скајпа. Дипломирао сам на факултету и пожелим да још једном одемо у Америку. Уписујем мастер студије, пријављујемо се за програм и истовремено почињем да радим у једној страној фирми. Све у месец дана. Убрзо потом закажем и интервју у мађарском конзулату у Београду и добијем датум. Дан Д, баш мало пре планираног одласка у Америку. Ако прођем, таман сам у Америци док се разматра захтев и враћам се кад треба да ми стигне одговор. Ако не прођем, па ко зна, можда се и не вратим. Упоредо радим, у три смене, па кад у ноћној ухватим који минут слободно, ја уместо да збијам шалу са колегама, понављам мађарски „...Belgrádban élek, egyetemen tanulok еs egy amerikai cégben dolgozom...".
Месец дана пред интервју дајем отказ. Све мисли усредсређујем на интервју. Од тога нам зависи будућност..." magyarul тanulok , magyarul тanulok". У међувремену, визирање за Америку. Критеријуми пооштрени, супруга ми прва на реду, студентски статус критичан, враћа се, одбијена. Неверица. Идем ја код службеника, смркох се, одговарам механички, јер ми је сад свеједно. Одобрена ми је виза.
Седимо у Кошутњаку и не верујемо како то да не идемо за Америку, и то на сигурно једно од најлепших места на Земљи. Није требало да буде тако. Два су месеца до заказаног почетка програма. Овако не треба да буде, ми морамо отићи, јер другачију слику будућности тешко можемо да замислимо. Пријавиће се супруга поново за визирање. Уз посао у три смене и факултет у другом граду, она успева да значајно унапреди свој студентски статус, долази дан другог визирања, она добија визу, а нама срећи нема краја. Опет смо на правом путу судбине.
Дошао је и дан Д, дан коме су били подређени сви други дани и све мисли: интервју у мађарском конзулату. Знам да се представим, да разумем питања и причам о себи и основним темама. Реално, далеко од било каквог озбиљног говорног нивоа, али то што знам знам са разумевањем. Мађарски је то, нема везе ни са једним познатим нам језиком. Сат времена пред интервју, седим у парку у близини и чекам, чука ради 300, мислим се ово ако преживим - све ћу преживети. Минут ми траје као година, нада, страх, неизвесност и несигурност, олуја у глави. Ускоро играм једну од најважнијих утакмица у животу. Унутра је реч на српском карта за излаз напоље. Друга шанса постоји, кроз иста врата, уз исти стрес, можда за наредних 6-7 месеци. Улазим, не скидам смешак са лица, почињемо, не иде све глатко, али држим се као да је цео свет мој, уз смешак, причам, три пута ми понавља питање на различите начине, сваки пут одговарам док се нисмо поклопили, само нека речи теку. Добијам формуларе да потпишем, службеница ми се захваљује, рукује и поздравља. Излазим напоље, један од најлепших дана у мом животу, осећај који се не може купити, само заслужити, освојити. После месец дана отишли смо за Америку, на једно од најлепших места на Земљи, провели незаборавно време и пропутовали 15 држава САД, бесплатно боравећи у неким од најбољих светских хотела што нам је омогућила моја Марија радећи у баш том хотелском ланцу, у три смене и упоредо студирајући.
Убрзо по повратку у Србију стигло је и писмо из Будимпеште. Добио сам држављанство. Заказујем термин за заклетву, неизвесност је мања, али је ту, док немам пасош у рукама ништа није готово. Интервју се у сваком тренутку може поновити и једном грешком ме вратити на почетак. Полажем заклетву, рукујем се са конзулом и држављанство је у мојим рукама. Надомак сам циља. Одлазим за Сегедин, уз нешто мање стресну административну комуникацију предајем захтев за документа и после две недеље долазим по њих. Пасош је у мојим рукама. Након две године од уласка у целу причу, коначно сам слободан и пуноправан грађанин ЕУ.
Венчавамо се у општини, имамо пасош, знамо дестинацију, следи тражење смештаја у једном од делова Немачке где је најтеже доћи до смештаја, да не кажем немогуће, јер ипак смо га на крају нашли. Пуно тражења, нешто среће, изнајме нам гарсоњеру баш наши људи који су се вратили у Србију. Треба ли да кажем да су нас када смо се преселили у други већи стан баш ти наши сународници заврнули за 250 евра? Претходно учимо немачки језик, имамо часове, колико да не одемо баш без речи. Корисно је споменути да нисам одабрао да одемо у свега 5км удаљену Француску, чији језик говорим и у којој би све ишло много лакше у том смислу, већ баш у Немачку чији језик никада нисмо учили. Зашто? Када човек нешто ради, не треба то да ради зато што је лако, већ зато што је дугорочно добро, па нек било и најтеже на свету. Зато нисмо отишли у Француску, земљу која је по многим мерилима и мишљењу самих њених грађана пропала, већ у Немачку, најјачу државу Европе, државу коју сутра опет да поруше до темеља, обновили би се и поново издоминирали. Зашто не у Швајцарску? Зато што је то земља за милионере у којој влада сурови капитализам сличан ономе у Америци и у којој породица представља последњу рупу на свирали државне политике.
Из условно речено стамбено и пословно обезбеђеног живота у Србији, како су то многи наши сународници видели, купили смо аутобуску карту у једном правцу и са кључевима од изнајмљеног стана у џепу и четири торбе кренули пут нашег новог дома. Марији је било тешко, то није био њен избор и њена жеља, али ме је пратила, зато што је знала да радим најбољу ствар за нашу будућност.
Стигли смо увече после пуно сати пута продужених кваром на аутобусу, јер како другачије!? Пријаву и осталу бирократију смо у њиховим службама завршавали брзо и једноставно. Овде све функционише беспрекорно. Да би она добила боравишну дозволу, ја сам морао имати сталан извор прихода, а посао нисам имао. Неколико дана сам почео да радим код Мустафе у локалној пицерији, израбљивање од јутра до мрака за цркавицу, мало ти дам, мало ти не дам. Добио новчаник, цео ресторан на мени и ајде терај услужуј, носи, саветуј, препоручуј, „ein Аpfelschorle bitte, ein grosses Radler bitte" WTF?! Отприлике, као да после месец дана учења кинеског, одеш у Кину и почнеш да радиш као конобар. Тако проживљавају многи дођоши у Немачкој, некада и цео свој живот, али нисмо и ми ти. После трећег дана нисам више долазио. Није било лако наћи посао, без знања језика, без интернета. Два месеца смо живели пензионерски од уштеђевине. Још пре одласка чули смо да се завршава један велики хотел у том граду. То је била прилика за нас. Тако смо тамо видели огласе за посао и за тај хотел и ја се пријавих. Не као менаџер, образовање и звања можете оставити кући у фиоци, овде без језика или конкретне струке можеш само да прашинариш, као и свугде. У складу са тим сам и своју биографију за пријаве морао да „прилагодим". Одем на разговор за посао са генералним менаџером. Одмах ја њега питам да ли можемо на енглеском пошто још учим немачки, каже нема проблема. Добијем ја посао помоћног конобара. Добијем плату већу него странци рођени у Немачкој, којима је немачки матерњи. Одмах препоручим и супругу као искусног професионалца у хотелијерству, каже он нека дође. Добила је и она исти посао после недељу дана.
Враћамо се у Србију за нашу свадбу коју смо заказали одмах по венчању у општини и потом се вратисмо назад. Почиње „arbeit". Странац си, не говориш језик, радиш нешто што није твој фах, радио си у Америци чија је радна етика потпуно другачија, напреднија од конзервативне Европе, шта да очекујеш, јебе те у здрав мозак полунормалан свет, а ти се само мислиш, чекај, чекај јеб*** вам ја све по списку само полако. А наравно, и овде се чују они гласови наших људи - ћути немој да таласаш, тако ти је овде, не може ово, не може оно, тешко ово, тешко оно... Стрпљење и упорност су УВЕК кључне врлине.
Kоначно смо увели интернет. Почнем ја да се пријављујем за послове у Базелу. Радити у Швици, живети у Немачкој, то је за многе житеље овог краја сан. Ући на тржиште рада у Базелу је последично јако тешко и опет бих рекао немогуће, да ипак нисам ја ушао. Десетине пријава, за сва могућа и немогућа места где немачки није обавезан, јер има пуно интернационалних компанија, без одговора. Пријављујем се и за праксе, ма на све живо. Случајно једном сретнем на брду изнад куће неку жену која шета пса, мало се поиграм са куцом, разменим коју реч са њом и то је то. Касније, испостави се жена ради у једној фирми за људске ресурсе у Базелу и препозна моју пријаву коју сам наравно и њима послао и препоручила ме колегиници која је управо тражила кандидата као ја. Добијам позив на разговор за посао у једној мањој америчкој фирми. 4,5 сата интервјуа, врло сам оптимистичан, све је било добро. Нисам примљен. Од ње више нисам чуо ништа. Судбина је имала други план. После недељу дана добијам позив из једне од највећих фирми у Швајцарској. Пријавио сам се за праксу још пре више од месец дана, али одговор нисам добио, тако да сам то већ био отписао, као и многе друге пријаве које сам слао. Међутим, зову! Једна од десетина пријава које сам послао. Разговор један, разговор други, добијам понуду за праксу! Са 28 година, 6 година радног искуства и завршеним мастер студијама почињем праксу и тако улазим на тржиште рада у Базелу. Оно што њихови млади заврше до 23. године, ми дођоши морамо у позним годинама. Годину дана траје, али ако ниси добар може и само 6 месеци. После 4,5 месеца рада у хотелу као помоћник конобара, саопштавам колегама у хотелу да сам добио посао у Базелу (јер пракса је овде прави плаћени посао). Вилица до пода, молим, како, откуд то, па шта си ти завршио, јуууу, па супер. Збогом нисам вас ни волео.
После 3 месеца супруга ми добија унапређење у хотелу, пардон изборила се за унапређење, иначе не би добила ни сув шипак да га је чекала. А како то изгледа радити до 2 ујутру, па потом устајати за свакодневни четворочасовни курс Немачког од 8:15 ујутру, после којег опет иде на посао и тако недељом за недељом, зна само она.
Пракса се завршила, на самом почетку ми је речено да нема гаранције да ће бити неко место за мене када се она заврши, нити су изгледи били охрабрујући. Није било у плану да ме задрже, нити је имало где, овде се рационализација броја запослених спроводи на месечном нивоу, сад си ту, сутра више ниси. Ризик је велики, у складу са висином накнаде. Међутим, околности су се наместиле тако да се отворило место баш за мене, а с обзиром да сам свом менаџеру испао како ми је рекао "best hire in his career", само сам наставио да радим.
Ево нас данас у троје, проводимо продужени викенд у прелепом хотелу дворцу изнад Бона, што нам је обезбедила моја драга жена, не на лепе очи које има, већ статусом који је стекла радећи понекад и по 15 сати, на ногама, без паузе за чашу воде. Знала је међутим за шта ради и колико ће то трајати, а све чему видиш крај, није тешко.
Нисмо завршили, идемо даље, ова игрица има пуно нивоа, а свако своју игрицу жели и да пређе. А ти Србијо наша, док печелбамо и одавде помажемо унесрећену српску децу, а држава хајдучија даје милионче за Њихову Даму не би ли неки изроди завукли своју главу још дубље у туђ *, носимо те у срцу и чувамо твоје праве вредности. Вратићемо ти се када за то дође време, а док и само једна оваква породица стаје под шљиву, а таквих их и даље има много, права Србија живи. Бог нам помогао.
Ова скраћена прича нашег пута од студената који живе код родитеља до данас самосталне породице, инспирисана је флоскулом, коју многи олако изговарају и несумњиво ће је понављати и убудуће без жеље или способности да сагледају сву дубину дела и мисаоног стања које су људе на које се она односи, а ту не мислим искључиво на нас, довеле до тога да им се она и упути: „Имали сте среће!"
Atačmenti
- Marija i Aleksandar 2016.jpg / 63.87 / KB image/jpeg
- Marija i Aleksandar 2019.jpg / 260.09 / KB image/jpeg
Tagovi
Blogovi autora
- НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ (147)
- Srbija u EU i NATO do 2030... (260)
- Hronologija antipatriotizma... (316)
- Zbornik humora i satire, 2024. (3)
- SLAVA NAVALJNOM! (823)
- Poslednja ljubavna poruka... (159)
- NAJBOLJA GRADONAČELNICA NA SVETU - KOMUNISTKINJA! (876)
- ĆURUVIJA pucao sam na sebe, i to s leđa... (55)
- Evro umesto dinara u čitavoj Srbiji? (568)
- VASA PELAGIĆ (1833 - 1899), prosvetitelj i za XXI vek! (536)
- 9. januar... (415)
- Protivzakonite mućke sa adresom prebivališta! (26)
- Majka/maćeha izborne krađe 2023! (101)
- SPOMENIK PORODICI ZEC U ZAGREBU (32)
- NAGRADA "DUŠAN BOGAVAC", 2023. (30)
- Aleksandra i Dino! (224)
- SRPSKI RULET - PONOVLJENA INICIJATIVA! (217)
- ŽIVELA IX BEOGRADSKA GIMNAZIJA! (327)
- Marko Vešović, kraljević pjesnik (1945-2023) (320)
- FREE MILOVAN! (68)
Najnovije VIP blogeri
- Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан
Najnovije blogeri
- ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Muzika (3)
- Mediji (2)
- Moj grad (2)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Hobi (2)
- In memoriam (1)
- Društvo (1)
- Kultura (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org