Слобода је када примећујеш оно око тебе и оно у теби... (Зоран Костић Цане)
И опет тај мирис...
Као и сваког пролећа откако сам се појавио на овом месту баш у овом тренутку у Времену...
Пробија се кроз све смрадове које може да испушта један град, људска насеобина у којем се много људи скупило да живи на малом простору. Тај мирис надјачава све и осећам га као и сваке године. Јави се почетком априла па траје све до Видовдана...
Има га и ове године и није ништа слабији него раније иако у Београду има све више и више хладних и намргођених зграда накинђурених са много бетона, стакла и метала и, у вечерњим часовима, лажно насмејаним и лажно веселим шареним неонским светлом реклама и билборда упорних продаваца магле, а све мање и мање има дворишних кућица са баштама, голубарницима, вешом који се суши на разапетим конопцима у тим двориштима и шамлицама и хоклицама на тротоару испред капије на којима се седи до касно у ноћ и разговара са комшијама о свему и свачему, кућица у којима у тим истим вечерњим часовима чкиљи тек по једна сијалица од оних најслабијих јер мора да се приштеди, нема се...
Има у том мирису свега...
И мириса од кише тек испраних улица које се увече цакле као стакло испод уличних светиљки.
И мириса старе липе на тротоару испред капије дворишта и куће у којој су живели моји тетка и теча. Три кућна броја даље од куће у којој сам се родио и провео 45 година свог живота. Тај мирис липе испред куће тетке и тече и мојих сестара, тада студенткиња Машинца које су ми проверавале извежбане задатке из математике. До њихове куће сам обавезно ишао бициклом или на ролшуама иако између наше две куће нема ни 30 метара. Није ме мрзело да сваки пут, по сто пута дневно, извлачим бицикл из дворишта или навлачим ролшуе и провезем тих 20-30 метара са свеском из матиша у рукама или са нечим што моја кева шаље својој сестри.
Има и мириса зумбула којег је на Бајлонијевој пијаци као и сваке године у ово доба мој деда купио мојој баби да би га она држала у малој вази у прозору једне куће на углу Гундулићевог венца и Павла Папа, испод Бајлонијеве пијаце, прозора иза којег обавезно угледам бабино насмејано лице када ме види да улазим у њихово двориште дотрчавајући у паузи предавања на факултету да попијем кафу са њом и дедом.
Има и мириса јоргована којег је давно давно посадила у својој башти друга моја баба у дворишту поменуте куће на Чукарици, изнад фабрике шећера и којег смо сваке године у ово доба обавезно брали и носили на Топчидерско гробље на бабин, дедин и ујаког гроб када се баба упокојила настављајући тако само да радимо исто оно што је и баба радила док је била жива.
Има и мириса Саве, истог онаквог какав је био док је мој отац веслао у старом дрвеном аласком чамцу, а ја седео на ивици чамца, с једном ногом у води Саве, жваћући своје парче хлеба намазаног Гавриловић паштетом и парадајз насецкан на изгужваном масном папиру у којем је пре недељу дана био паризер, па папир заостао негде на дну чамца од прошле недеље. Обојица мокри од купања и скакања са чамца, ћале и ја ћутимо и са средине реке гледамо и ослушкујемо Београд како хучи у даљини.
Тај чамац је сваке зиме стајао покривен у нашем дворишту, а онда би га на пролеће ћале са својим другарима сувласницима чамца, поприличан број њих, такође тзв. „адаџије" као и матори, прво префарбао, обавезно зеленом бојом, па на рукама носио од нашег дворишта изнад фабрике шећера до обале Саве. Тај чамац су матори и његова екипа набавили преко старог савског аласа, оца моје ујне којег смо сви у фамилији звали деда Смиљанић иако нам није био свима деда, и глумца који у серији Грлом у јагоде на питање Банета Бумбара је л' игра мечка изговара своју једину глумачку реплику у животу: "Игра, игра." Старог аласа који је, као допунски начин зарађивања поред свог посла, превозио са обале Саве до острва својим аласким чамцем парове заинтересоване за осамљивање у шевару и зеленилу речног острва још док је Ада Циганлија заиста и била ада и док још нису постојали насипи којима је Сава преграђена и чиме је направљено данашње Савско језеро.
Да! Умало да заборавим! Има у том мирису о којем вам причам и мириса те зелене фарбе за чамце и мириса дрвета чамца који је пола свог века проводио у води Саве, а другу половину у нашем дворишту.
Има у том мирису и мириса ћевапа који стижу „у таласима", никако не сви одједном, да би били топли док се једу, за столове за којима то велико друштво ћалетових адаџија игра бесконачне партије преферанса и за којима њихове жене за суседним столовима седе и причају, а ја спавам најспокојније у свом животу икада на шест спојених кафанских столица јер ми је време за спавање одавно дошло па не могу више да издржим, а нећу да се одвојим од ћалета, кеве и сестре. Спавам увијен у чаршафе и ћебад које су из свог станчића изнад те кафане веслачког клуба „Графичар" на Ади донели чика Јанићије и његова жена, који су држали ту кафану, да би мени било удобније за спавање усред тог кафанског жагора, смеха, дуванског дима,... Док се кева и ћале забављају са својим друштвом.
Има у том мирису и мириса Дунава, истог онаквог какав је био док сам са гомилом остале мусаве дечурлије из сиротињских дорћолских дворишних квартира скакао у таласе те друге београдске реке (Је л' то неко поменуо „Ђачки растанак" Бранка Радичевића?) код старе централе на Дорћолу, потпуно го строго пазећи да се оне сатенске црне гаће и мајица остављени на обали случајно не поквасе јер ће баба онда схватити где сам био, иако никада није читала Тому Сојера како би она рекла, и добићу батине јер „на том месту, сине, Дунав прави много вирова због рупа од бомби палих током рата, па је опасан. Дунаву не треба веровати као Сави." А мени вазда тај Дунав изгледао и изгледа и данас као неки доброћудни сталожени старкеља док протиче, попут самог живота, поред Београда и Земуна иако сам у оно време сваке године чуо за ко зна колико њих које је тај „доброћудни чикица" баш код старе централе повукао у неки свој вир да се више никада не појаве на београдским улицама.
Има у том мирису и мириса зоолошког врта до којег стижемо кешајући се на избочини трамваја иза задњег стакла од Бајлонија до Калиша уз повремене застоје током којих трамвајџија истрчава из возила и јури нас по околним дорћолским улицама испод трамвајских шина према Дунаву.
Има и мириса влажне земље у којој деда и ја копамо глисте за пецање у дунавским „кубицима", то јест на обали одмах чим се пређе Панчевачки мост где се Дунав сваке године у пролеће изливао па повлачио назад остављајући за собом блато и муљ.
Има и мириса рибе натакнуте на одсечени па огуљени штапић, окретане и поруменеле на маленој ватри од истог тог грања, док се после пецарошке страсти утољује глад, а под зубима повремено крцне понеко зрнце песка са те дунавске обале испод Панчевачког моста.
Има и мириса пржене деверике и бодорки које смо деда и ја управо донели после целодневног бављења на обалама Тамиша код Опова и Орловата, а баба одмах очистила и испржила „да би дете јело свежу рибу".
Има и мириса сладоледа точеног из уличног апарата са две ручке и две славине, сладоледа у корнету, изливеног из тих славина у уролану купасту капицу у две боје, жуту и розе, са укусом ваниле и јагода, који осећам док се сладим и расхлађујем том посластицом седећи на калемегданском зидићу, клатећи ногама и гледајући у Ушће и у правцу Земуна.
Има и мириса кокица које хрскам док гледам руски цртани филм „Снежна краљица" у биоскопу који се звао „Шврћа", а баба ми чита титл филма шапућући да не би ометала остале посетиоце у тим годинама вазда препуног тог биоскопа за најмлађе.
Има и мириса одштампаног папира док деда и ја лежимо сваког петка поподне после ручка на старом предратном отоману и окрећемо странице Политикиног забавника при чему деда чита наглас и повлачи прстом по тексту да бих ја пратио која је слова управо прочитао.
Има и мириса перорезом тек зарезане мастиљаве оловке у две боје, црвеној и плавој, од оних какве су користили рачуновође, којом су ми великодушно дозвољавали да исказујем своје креативне потенцијале на пак папиру у који су паковали пакете уџбеника и разносили их по читавој Југославији из магацина Завода за издавање уџбеника у који ме је деда одводио када не би било никог другог с ким бих остао код куће док су сви старији на послу.
Има и мириса пиљевине из сандука за паковање и транспорт музичких инструмената коју бих превртао и стискао по рукама чекајући да ћале заврши свој посао у канцеларијама Просвете Промузике у Чика Љубиној улици да бисмо после кренули у нашу редовну туру по биоскопима гледајући понеки пут током истог поподнева и вечери и три различита филма један за другим у три различита биоскопа, трчећи као суманути од једног биоскопа до другог да не бисмо закаснили на пројекцију. Нисам желео да пропустимо чак ни Филмске новости које су се тада обавезно вртеле пре сваке пројекције.
Има у том мирису и мириса београдских пијаца на којима се најбоље учи српски језик у свој тој његовој променљивости из дана у дан и у свим његовим регистрима и појавним облицима, од књижевног и стандардног еталона, преко дијалеката и локалних говора до жаргона.
Има у том мирису и мириса школске клупе рецкане по ивици ножићем и мастила просутог на тек завршени писани састав на тему „Пролеће нам је дошло". Има и мириса свеже опране, на сунцу и ветру осушене и са конопца тек скинуте и у торбу спаковане опреме за веслачке тренинге.
Има у том мирису и мириса старог штека привезаног на Земунском кеју до којег се стизало преко зими вазда клизавог дрвеног мостића, журећи, да би се угрејало поред старе пећи бубњаре уз пиво које кошта као и у радњама и уз приче земунских аласа који у то доба године не могу на воду, па убијају време ипак на води, али везани. Знао сам да ме ту гимназијски професори никада неће пронаћи, јер гимназијски професори не залазе на таква места, па да ћу онда моћи да лажем и мажем разредну зашто сам побегао са часа.
Има у том мирису и мириса ауле факултетске зграде који се осети само тај један једини пут у животу и никада више.
Има у њему и мириса по први пут извађене из омота ЛП винил плоче донете кући и стављене одмах на грамофон да се провери купљена роба мало пре тога купљена у продавници „Култура" на Теразијама испред које се и у којој се данима дреждало и чекало да из иностранства пристигне нови контигент „оригинала" плоча како смо ми тада веровали, а у ствари углавном издања неких италијанских музичких продуцентских кућа.
Има у том мирису и Њеног погледа и осмеха у једно сунчано и светло, најсветлије у мом животу, поподне док стојимо лицем у лице, гледајући једно друго, смешећи се и не говорећи ништа да не покваримо савршенство тренутка уз звуке звона са Саборне цркве и јата голубова које се баш тог момента диже у небо са тротоара поред нас.
Има у том мирису и мириса шинобуса којим смо са „Дунав станице" баба, деда и ја одлазили до Панчева тек да се мало шврћнемо из досаде и проведемо неки леп и сунчан дан.
Има и мириса калдрмисаног дворишта са много квартира, изнајмљених собица, и са уредно почупканим травкама између камења те калдрме, у којем су становала два брачна пара, две сестре тетка Мара и тетка Славка са својим мужевима. До дворишта се стизало кроз мали наткривени пролаз са огуљеним зидовима и влагом која се пела по зиду и са којом сам се тркао у џикљању у висину, а у који се улазило са станице аутобуса 34 и 37 у Ђуре Ђаковића. Кроз тај пролаз сам пролазио да бих бабине и дедине пријатеље позвао у госте код бабе и деде на вечерњу кућну партију томболе са ситним улозима журећи при томе да ми не побегне аутобус 37 за Брдо којег на тој станици чекам после посете баби и деди.
Има и мириса трамваја десетке којим се у маси света, стојећи на једној нози, матори и ја клатаримо од Бајлонијеве пијаце до Звездиног стадиона да бисмо, по повратку са летовања у кампу Прапратно поред Стона на Пељешцу и одласка код бабе и деде да виде како смо лепо поцрнели, у топлој београдској вечери пред почетак школске године, гледали пријатељску турнирску фудбалску утакмицу између Црвене звезде и Васка де Гаме уочи почетка новог фудбалског првенства.
4:2 за Звезду. Зар сте мислили да сам заборавио резултат? Пижон и Рајко Јањанин вртели Бразилце на петопарцу као малу децу и целу утакмицу им сакривали лопту, мангупи једни. Гледалаца на стадиону било више на тој пријатељској утакмици на Маракани него на свим утакмицама заједно током читавог нашег домаћег фудбалског првенства данас на стадиону „Рајко Митић".
Има у том мирису и мириса трамваја двојке којим се и данас повремено возим круг за кругом читаво боговетно поподне и вече, као што сам то некада чинио са бабом и дедом, ћутећи и гледајући кроз прозор људе и улице града у којем сам се родио и живим вртећи се у неким својим круговима читав свој живот.
Круг.