Генерал Петар Пешић о Пакту 25. марта 1941.
„Приступање Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. и државни удар групе официра два дана касније били су, због судбоносног утицаја на даљи ток догађаја, деценијама предмет интересовања историографије и публицистике, како у земљи тако и у емиграцији. Будући да су ове две опречне политичке одлуке које је у кратком временском периоду донео југословенски политички и војни врх земљу неминовно водиле у супротне таборе зараћених сила и у историји јој одредиле различиту судбину, у историографији су добиле различита тумачења. Српски историчари у земљи и у емиграцији су више од четири деценије износили различите вредносне судове о овим важним политичким одлукама југословенског државног руководства - приступању пакту или његовом неформалном одбацивању после пуча 27. марта. Обимна продукција настала на ову тему, међутим, даје искључиво црно-белу слику узрочно-последичних односа ових догађаја, односно два јасно дефинисана и међусобно супротстављена гледишта која - било да су руковођена политичко-идеолошким опредељењем или личним тумачењем аутора - представљају политичке или научне стереотипе."
...
...
Будући да је генерал Петар Пешић био непосредан учесник у доношењу свих одлука југословенског државног врха у периоду од новембра 1940. до марта 1941 (министар војске и морнарице у влади Драгише Цветковића и члан Крунског савета) овај прилог има циљ да критички прикаже његово виђење мартовских догађаја које је дао у изјави истражној комисији у окупираном Београду. Да би се веродостојност исказа генерала Пешића проверила и да би се објаснила спорна тумачења у исказу, било је потребно да се он упореди са већ изнетим ставовима и познатим чињеницама у историографији. Иако предисторија мартовских догађаја досеже знатно дубље у прошлост и у политичкој основи има настојање великих европских сила да Краљевину Југославију у ратном сукобу придобију на своју страну, ограничићемо се на њен „завршни чин" који почиње управо новембра 1940. и временски се поклапа са изјавом генерала Пешића.
...
...
До новембра 1940. Немачка није Југославији постављала ултимативне захтеве за приступање Тројном пакту. Подозрење Немачке према неутралности Краљевине Југославије у ратном сукобу изазвали су одређени поступци југословенског војног и политичког врха. Ново стање на Балкану настало је после низа италијанских неуспеха на фронтовима. Италијанска армија је претрпела пораз у Грчкој док је британска авијација извела успешан напад на италијанску луку Тарент 11. новембра, а њена флота је истовремено запосела грчко острво Крит и на њему почела да гради базе. Деветнаестог децембра почела је британска офанзива из Египта којом су Италијани одбачени на запад. У јануару је постојала опасност да италијанске снаге у северној Африци буду потпуно уништене. После овога британски премијер Винстон Черчил је закључио: „Није вероватно да ће Немачка оставити свог млитавог савезника без подршке." Хитлер је 18. децембра, после неуспешних преговора са совјетским руководством, наредио да се до 15. маја изврше припреме за рат против СССР-а. Мисија америчког пуковника Била Донована на Балкану јануара 1941. и деловање Британаца преко одређених политичких кругова у Југославији, доводили су у сумњу будућност југословенске политике неутралности. Начин за прецизније разумевање политичких потеза и одлука које је донело југословенско руководство с циљем да се постигне жељени исход јесте да се они ставе у контекст испреплетаних интереса зараћених сила на Балкану. Исход сукоба зараћених страна није имао алтернативу тако да је могао да резултира једино потпуном победом једне од њих што би неминовно исходило поразом и нестанком са светске политичке сцене друге, заједно са њеном идеологијом и друштвеним поретком. Како су супротности противника биле непремостиве а улог све или ништа, свака је за свој опстанак била спремна да на своју страну привуче или жртвује мале државе.
...
...
Иницијатива за спровођење истраге о догађајима који су довели до пуча 27. марта 1941. дошла је са немачке стране. Пошто је постављање нове управе у Србији било у надлежности немачког Министарства спољних послова, његов представник у Београду Феликс Бенцлер (Felix Benzler) који једеловао по упутствима министра спољних послова Трећег рајха Јоакима фон Рибентропа (Joakhim von Ribentrop) дао је налог да се образује комисија. Сама истрага је поверена домаћој управи, односно Савету комесара. Немцима је било важно да сазнају детаље о личностима везаним за пуч, о чему говори и чињеница да је генерал Недић приликом формирања своје владе, између осталих преузео и обавезу да настави истрагу о догађајима везаним за 27. март. Једно од питања које је требало утврдити било је следеће: да ли је влада која је потписала пакт могла да спречи државни удар.
Прва саслушања обављена су већ крајем маја 1941. године. Комисију (чији пуни назив гласи: Комисија за истраживање одговорности за ступање односно увлачење Југославије у рат) сачињавали су: заменик комесара Министарства унутрашњих послова Танасије Динић, председник; заменик комесара Министарства просвете Ђорђе Перић, заменик; чланови Миодраг Ђорђевић, заменик управника града, Душан Јевтић, пуковник - војни судија и Радмило Урошевић, судија Окружног суда за град Београд. Из састава Комисије може се утврдити да су њени чланови, осим што су уживали поверење Немаца, по природи посла били компетентни за обављање овог задатка, будући да су били на служби у полицији и правосуђу. Танасије Динић до краја 1942. године није био члан владе већ је имао функцију „ванредног комесара за персонална питања" са задатком да очисти управни апарат од „политички неподобних" личности. Ђорђе Перић је био директор предратне југословенске новинске агенције „Авала", а после окупације постао је заменик комесара унутрашњих послова у Комесаријату Милана Аћимовића. Комисија је саслушала један број политичара и јавних личности који су учествовали у предратном политичком и јавном животу Краљевине Југославије, укључујући и министре у влади Драгише Цветковића. Истраживање је показало да су главни кривци за преврат углавном у иностранству са владом Душана Симовића.
...
...
Генерал Петар Пешић је био министар војске и морнарице у влади Драгише Цветковића у време када је Краљевина Југославија потписала Протокол о приступању Тројном пакту. На ту дужност ступио је 7. новембра 1940. после оставке генерала Милана Недића. Савременици нису дали ниједну негативну карактеристику о њему, осим примедбе да је у поодмаклом животном добу. Био је 18 година начелник Генералштаба и професор многим официрима који су у том тренутку заузимали највише положаје у војсци. О његовом неприкосновеном ауторитету у југословенским војним круговима сведочи и генерал Живко Станисављевић, истакнути војни теоретичар који је у једном разговору са Миланом Антићем изјавио о генералу Петру Пешићу: „Имао је брз, јасан и трезвен суд на ствари и дубок суд о сваком проблему... Знао је језике. У саобраћају и дискусији са странцима био је на висини." Уживао је углед и код самог кнеза Павла који га је још на почетку ратног сукоба 1939. године ангажовао за важну војну мисију.
Упутио га је у Француску да ступи у везу са француском генералштабом, што је била обавеза Југославије будући да је са Француском имала уговор о сарадњи и пријатељству из 1927. године. Оцењујући његову улогу у тим кризним тренуцима (и уопште разлоге за његово довођење на овај важан положај) Д. Грегорић наводи да он у војсци није имао ни своје групе ни нарочите везе и да је био само лично везан за кнеза Павла, који га је и довео на положај. Ово постављење било је у склопу настојања кнеза намесника да на кључне државне функције (министарства иностраних и унутрашњих послова и на место министра војске и морнарице) постави личности које ће према њему бити у односу „чиновничког извршиоца наређења а која нису имала ни личне амбиције нити снажније самосталне концепције".
Потврду Грегорићеве оцене можемо да добијемо и из извештаја британског посланства у Краљевини Југославији. У разговору који је британски посланик у Београду Кембел (sir Ronald Hugh Cempbell) водио са кнезом Павлом 7. новембра 1940, поводом бомбардовања Битоља, кнезу је постављено питање о личности новог министра војске. „Питао сам да ли је реч о чврстом и постојаном човеку. Његово краљевско височанство одговорило је да сматра да јесте, и било је прилично изненађено питањем, као да је чврстину свог министра сматрало мање важном ствари, будући да он сам решава сва питања."
О његовој улози у влади Драгише Цветковића, значајне податке дао је и британски војни аташе у Београду пуковник Кларк (S. C. Clarke). Његова оцена је била да је генерал Пешић уживао велику војничку репутацију и да је био одлучан противник сваког уступања југословенске територије и давања права транзита осовинским трупама преко Југославије. У другом извештају, неколико месеци касније, који је поднео после априлског слома Југославије и повлачења са положаја британског војног изасланика у Београду, пуковник Кларк је допунио своју оцену, додајући да је генерал Пешић, уз генерала Петра Костића, начелника Главног генералштаба, био главни саветник кнеза Павла о војним питањима и да је код њега стално стварао утисак о слабости војске и њеном неизбежном и брзом слому уколико би земља ступила у рат са Немачком.
Сутрадан позвао ме је Кнез намесник и питао ме је: „Је ли вам Драгиша саопштио шта Хитлер захтева од нас?‘‘ Када сам му рекао да није ништа саопштио, онда ми он рече да Хитлер од нас тражи да приђемо Тројном пакту, нашта сам ја одмах рекао да би то био наш једини спас и да треба да урадимо исто што и Мађарска. На то је Кнез плануо и рече да он на то неће никако пристати, и да, ако то влада реши, да ће он абдицирати, већ да ми концентришемо око 200 хиљада војника према грчкој граници и да ту заједно са Грцима и Енглезима примимо борбу. Пошто сам видео да је он врло нервозан, почео сам да га умирујем и обећао му да ћемо то питање проучити са Начелником главног ђенералштаба, а да он у овим најтежим данима не сме да абдицира, већ је потребно да он оде Хитлеру и увери о потреби да ми останемо неутрални и да му он лично зајемчи да ћемо се стриктно држати неутралности. Кнез ми прво рече да он неће да иде код Хитлера, али после дугог објашњења о томе, рече, па видећу, јер увиђам да ми ви говорите као пријатељ наше куће. Тако је и било, после пет дана отпутовао је за Берлин.
...
...
По повратку са пута он је одмах сазвао Крунски савет: оба Краљевска намесника, претседника и потпредседника Владе, министра иностраних дела, министра Куловца као представника Словенаца, министра двора и мене, и саопштио нам је ово: „Са Хитлером сам имао врло дуг разговор од четири сата. Он је тражио од мене да приђемо Тројном пакту и рекао је да неће ни по коју цену дозволити да се створи Солунски фронт. Он ће Грчку смрвити и неће више постојати као држава. Ја сам доказивао да је за нас најбоље да останемо неутрални и да ја не могу никако да пружим руку Мусолинију који је убио мог брата Александра и који и сада шаље терористичке банде у Хрватску. Али Хитлер је остао упоран при томе да приђемо Тројном пакту и молим вас сад да решимо то питање."
После Кнеза узео је реч намесник Станковић, и он је био истог мишљења као и Кнез, да не можемо прићи пакту и изложио идеју да концентришемо извесне снаге на грчкој граници у циљу заједничке борбе са Грцима и Енглезима.
После њега узео је реч Цинцар-Марковић и рекао да ми морамо прићи пакту, ако хоћемо да спасемо земљу од пропасти.
Затим сам ја узео реч и изложио ситуацију овако:
Наш фронт износи 3.000 км, који треба да бранимо од Немаца, Италијана, Бугара и Мађара са свега 27 слабих дивизија. Наше наоружање је слабо, нарочито у техничком погледу. Имамо свега 500 аероплана, 100 тенкова од којих су 50 старог модела, 500 контратенковских топова, и то свега 250 од 47, а остали од 37 - који су врло слаби за одбрану од тенкова већег калибра. Најгоре стојимо са муницијом, за обичну шартну недостаје нам: 750.000 зрна за пољски топ, 800 хиљада за брдски топ, триста милиона за пушку, а тако исто и за остала оружја - као што је Њ. В. Кр. Височанству познато, ја сам увек указивао на недостатак муниције, када сам примио дужност министра затекао сам да се по нашим фабрикама ради само по 6 сати дневно, ја сам одмах повисио на 8, а негде и на 10 сати.
Мој претходник, ђенерал Недић, поднео је још 1. новембра нацртан (вероватно се мисли исцрпан - подвукао Д. А.) реферат Вашем Кр. Височанству и Претседнику владе у коме је детаљно изнео све недостатке наше војске и тражио да се приђе Oсовини, па и по цену уступака неких делова наше територије; ово је учинио онда када Немци нису били сишли на грчко-бугарску границу и када нас нису били обухватили и претили да освоје Солун.
Ја нимало не верујем у помоћ Енглеске, што заснивам на томе што врло слабо помажу Грке. Грчки посланик стално се жали на њих и моли да их ми помогнемо, што ми одбијамо, пошто хоћемо да одржимо стриктну неутралност. На основу свега овога ја молим да приђемо пакту, јер нам је то једини спас.
После овог мог излагања сви су присутни једногласно гласали да се приђе пакту, под условом да тражимо:
1) Да нам Немачка гарантује суверенитет и интегритет наше државе;
2) Да нам се Немачка обавеже да неће преко наше земље превозити
ни железницом ни сувим њену војску и ратни материјал;
3) Да нам се загарантују на Солун иста права која сада уживамо;
4) Стављено је у дужност Цинцар-Марковићу да ово изведе.
О свему овоме, тако важном питању, ни овог пута није обавештена Краљевска влада.
После дужег времена дошао је немачки одговор којим се усвајају наши предлози и тражи да наши опуномоћеници дођу што пре у Беч, ради потписа уговора."
...
...
Часопис Архив - година XII број 1-2
Драган Алексић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије
Biogrаfijа:
• Dаtum i godinа rođenjа: 07.11.1956.
• Mesto rođenjа: Aleksinаc.
• Školovаnje: Srednjа školа: 1975, Gimnаzijа, Aleksinаc.
• Fаkultet: 1980, Univerzitet u Beogrаdu, Filozofski fаkultet.
• Mаgistаrskа tezа: 1984, Univerzitet u Beogrаdu, Filozofski fаkultet, Grupа zа istoriju Jugoslаvije, "Pаrtizаnski odredi u zаpаdnoj Srbiji".
• Doktorskа tezа: 1997, Univerzitet u Beogrаdu, Filozofski fаkultet, Grupа zа istoriju Jugoslаvije, "Privredа Srbije u Drugom svetskom rаtu".
• Zаposlenje: 1981, Institut zа noviju istoriju Srbije.
• Oblаst interesovаnjа: Studentskа štаmpа, ruskа emigrаcijа u Krаljevini Jugoslаviji, ekonomskа problemаtikа u medjurаtnom periodu i Drugom svetkom rаtu.