Život

Udar Iz Zasede

snezana mihajlovic RSS / 05.12.2018. u 10:54

Ring the bells that still can ring 

Forget your perfect offering
There is a crack, a crack in everything
That's how the light gets in. 

crack.jpg

Sada mi se opet dopada to 'crack' i 'That's how the light gets in', ali neke pukotine umeju da bole.

Baš.

I taman kad pomisliš da ne može više, dobiješ instant odgovor da može.

Uvek može.

Promeniću ono 'fail better' u 'pain better' i još ima da se isprsim, kao da mi nije ništa. Iz ove perspektive sve mi deluje lako. Kao da se ništa dogodilo nije. Iako su stvari još nepopravljene. Iako je preda mnom put sasvim izvesnih spoticanja i neizvesnih poboljšanja. Jer:
u s t a l a sam.

Sunce je te srede ušlo u dan sâmo, bez pomoći pukotina. Čisto i vedro, za nijansu toplije, ali podnošljivo za hodati, pa sam se dala u pretragu. Naša godišnjica je mala-velika stvar, iako je iz neobjašnjivo-objašnjivih razloga uvek nekako zaturimo - uvek bismo je se setili par dana ranije (i uz sve planove volšebno uspevali da zaboravimo dan), pa bi je onda slavili par dana kasnije.


Onda je pas koji nije umeo da reži, rešio da ode baš na taj dan, kao da je hteo da nas opomene da iako znamo da je život isuviše kratak, ipak ništa ne znamo i ovakva uvrnuta, kakva sam, verujem da neke stvari zaista nisu slučajne, (iako su sve slučajnosti upravo fenomenalni prikazi zavaravanja da je nešto baš baš specijalno i važno), pa tako verujem da je ostao zauvek sa nama, onako neiskvaren i dobar, kao i mi kad smo se slučajno (srećom) dotakli.

Elem, patetika je neophodna, jer šta su godišnjice, ukoliko ih ne prate dešavanja - kolosalno značajna, prekretnička i naravno - skoro pa sa umetničkim dojmom. Douze points!

Nakon pretrage za savršenim mi poklonom i kolača u bašti, lagano smo se vratili kući i, kao i gzilion puta do tada, spustila sam ključeve na stepenice, poklon na pod, kada je nešto puklo u meni. Bol, od kog bi se i onaj samolečeći beton raspršio, a onda bespogovorno dezintegrisao. Nepopuštajući, prodoran i neumoljiv. Nakon par minuta shvatam da je u pitanju ozbiljna stvar i odlazim da se istuširam i naravno javim lekaru. U kadi shvatam da kreće da trni od pojasa na dole, zovem Ivana i objašnjavam razvoj događaja. Uspevam da se iskobeljam iz kupatila i stignem do dnevne sobe i onda počinje neobjašnjivo oduzimanje leve noge. Više ne mogu da ustanem.


Hitna pomoć traži od nas da dođemo sami. Ja se bečim, a on će da me nosi. Onako, laganica - 30 metara do kola. Delimično očuvana mrva razuma predlaže stolicu na točkiće i to i činimo. Shvatamo da ćemo teško da me uguramo u kola, pošto sam u stravičnim bolovima i ničemu operativnom ne služim (iako mi rade ruke), sem da ometam bilo kakvu vrstu pomoći jedinom stvari koju želim da radim - da urlam. Ivanovo bledo lice me upozorava da izdržim i ćutim. Čak se povremeno i nasmešim, u pokušaju da okuražim strah i oteram ga od sebe. Od dana. Na sreću, neki mladić nam pomaže i u kolima sam.

U hitnoj, doktorki objašnjavam da sam od pojasa na gore sasvim oket, ali da je donji deo na umoru, i nakon par pregleda i provera, šalje me na neurologiju. Tamo mi dr prvo objašnjava kako je naš sistem ipak super, kad za pet minuta druženja sa lekarima iz hitne dospevam u ruke specijaliste - malo je opušteniji, možda zato što ja i dalje ćutim i ne urlam. Pokušavam da mu objasnim da me zaista mnogo boli i da ne mogu ništa. Kratkim pregledom shvata da je stvar ozbiljna, tera me da ustanem, ignorišući - ne mogu - i, kada krenem da padam, izvinjava mi se za pređašnji rant i šalje na odeljenje. Kasnije će se ispostaviti da je jedna od srećnih okolnosti tog dana bila upravo i ta - što sam naletela na njega.

Dajem Ivanu svoje stvari, oblače mi neku spavaćicu i upadam u sobu u kojoj svi već spavaju. Prestravljena zbog dve reči koje je tokom razgovora pomenuo: abdominalna aorta, narednih 48 sati ću provesti skoro sasvim budna. Prvih 8 u čistom paklu, jer shvatam da mi je potrebna kateterizacija, a nikog na vidiku.

 

Ovaj put se godišnjica postarala da bude upamćena. A reči:
There is a crack, a crack in everything
That's how the light gets in.

će mukotrpno, naći svoj put da dokažu da ljudski duh, uz prstohvat sreće ipak nije grančica.

...

Noć

bark.jpg 


Moje telo se sastoji od bezbroj užarenih lopti.

Jako mi je teško da ležim, a ne mogu da se okrenem ni na jednu stranu. Pokušavam da se upirem rukama, ali ne uspevam da se pomerim ni milimetar. Bol zaustavlja i minimum želje za bilo kakvim pokretom. Plačem. Trudim se da budem što tiša, da ne probudim ove oko sebe.

Želim da znam šta mi se dešava, ali nemam snage da uzmem telefon i guglam, iako mi je sasvim jasno zašto bi lekar pomenuo abdominalnu aortu. Ne mogu da se koncentrišem na ono što čitam i rešavam da pustim to. Tokom noći, dobijam neke svoje stvari i trpam slušalice u uši. Noge me peku i čaršavi deluju kao oštre ivice nekog sečiva. Moj mozak ne uspeva da sklopi nikakvu sliku koja bi mi koliko-toliko razjasnila stanje u kom sam.

Zatvaram oči i pokušavam da primenim tehniku za otklanjanje bola. Baloni ne uspevaju da odlete, samo pucaju jedan za drugim i formiraju neku užasnu gomilu raspuknute gume. Odustajem. Pokušavam da zaspim, ali ne mogu, jer teško dišem. Osećam pritisak oko celog grudnog koša koji mi ne dozvoljava da udahnem do kraja.

Bolovi i strah se konstantno nadmeću za preimućstvo. U sobi neko hrče, pojačavam muziku do daske. Vrtim Rise up do iznemoglosti, a onda prelazim na rokačine. Nekoliko dana pre ovoga, napravila sam folder - obožavljem, uz koji moj sin i ja obožavljemo da skačemo... Da skačemo. Počinje da me proganja savršeno uvrnuta misao kako neću moći da držim časove, jer neću moći da siđem niz stepenice.

Muzika me na trenutak odvodi negde. Ne spavam, ali sam u nekom polu-magnovenju u kome izmučeno telo pokušava da nađe utehu. Odjednom, osećam ruke kako me dodiruju i prenem se. Lepo lice me posmatra i osećam neverovatnu zahvalnost što je tu. Pita me kako sam. Počinjem ponovo da plačem i čvrsto joj stežem ruke. Umiruje me da ne brinem, da će biti u redu, da pokušam da odspavam. Kasnije ću shvatiti kako manjak overload sprečava da ovakve stvari postanu praksa, ali eto, tu noć, neko mi je prišao.

...

Adrenalin

Pre izvesnog vremena sam gledala emisiju koja govori o tome koliko su nepouzdana naša svedočenja.  Sve što je potrebno za belaj je samo jedna mala pukotina u sledu događaja, i naš mozak - opterećen redom - popunjava praznine, onako kako nalazi da je u tom trenutku ispravno. 

Tek sam par dana kasnije shvatila da sam lekaru dala pogrešne informacije.
Bol je bio toliko intenzivan, da je meni u tom trenutku izgledalo da se iz stomaka širi ka leđima. 
Nedelju dana pre toga bila sam slomljena nekim glupim virusom i blagom temperaturom. Mislim da mu to nisam rekla na prijemu.

Lesson learned: Uvek krenite iz početka. Ne propuštajte detalje. Sve je važno. Nikada ne ignorišite snažan bol ili bol koji ne možete da asocirate ni sa čim. Uvek se odmah javite lekaru - ovde jutro nije pametnije od večeri.

 



Komentari (10)

Milan Novković Milan Novković 11:26 05.12.2018

Iako smo mi pop-kulturolška ...

...There is a crack, a crack in everything
That's how the light gets in...

... bića i neke forme autentičnosti su precenjene, pa i besmislene pošto je jedna karateristika pop-kulturološkog seckanje jednog, drugog, trećeg ... da bi se sa još malo novih sastojaka napravilo četvrto, ...

... gospodin Leonard me podseća na persijskog pesnika iz 13 veka, Rumija ...

"The wound is the place where the light enters you."

... samo zato što simpa ide uz tvoje ove sad blogove (reč simpa mi je simpa ovom prilikom samo zato što uvek nanovo pokazuje kako nam se jezik smejulji u lice i nikad nismo sigurni sa koliko slobode smemo da ga koristimo i kako će nas okolina shvatiti)

Kad smo kod Rumija i quotes, sad oko 800 godina starih, fenomenalan je primer kako je ljudska jednačina dinamična, i kao struna iz teorije struna vibrira kroz vekove, veliki broj B92 polemičara bi jedva dobio mesto u prvom osnovne kod njega, blog super, ultra, hyper i ostali modovi i admini bi ušli u prvi osnovne, ali bi morali da idu na dodatnu nastavu ...

"The intelligent want self-control; children want candy."

"Let the lover be." - meni je lepša skraćena forma, sam sam skratio (pardon my French), pre toga ide "Let the lover be disgraceful, crazy, absentminded. Someone sober will worry about things going badly." pošto baca svetlo na to koliko mi u stvari mislimo da smo "napredovali", pa onog postarijeg Lalu što se onomad osvrnuo na beogradski, tinejdžerski "slučaj" "lepeze" (ko nije čuo nema veze) rečima "Ma hajte, molim vas, pa nisu to oni izmislili" (Čer je više nego dobrodošao da prokomentariše)

"In silence there is eloquence. Stop weaving and watch how the pattern improves."

Itd, vidi OVDE
snezana mihajlovic snezana mihajlovic 12:00 05.12.2018

Re: Iako smo mi pop-kulturolška ...

sve je precenjeno, sem imidža. to je uvek na underrated tasu, pa mora još i još i još. (malo se šalimo, a i u glavi mi ovaj gaf sa tverkovanjem, pa verovatno da me 'vuče')

"The wound is the place where the light enters you."

uh, ja onda više ne sijam, nego isijavam. :)
no,
zaista ima nešto u tome kada čovek uprkos bolu nastavlja...nije baš da se ne bi menjala za neku uživanciju, ali ima nešto (kaže osoba koja je upravo nakačena na tens).

:)
Черевићан Черевићан 12:05 05.12.2018

мозга ред

telo sа bezbroj užarenih lopti

осмислио Творац нас је
бол к'о грешке тела указ,
аларм да нас опомене
да тражимо неки излаз,

из те нама нелагоде
(те доктори фалинку погоде)


osvrnjeni na beogradski, tinejdžerski "slučaj" "lepeze"

да ,потсети госн Милан ...
- умели смо, доње да радимо,
бећарлуке, Оне безобразне,

вели Лала, - да ГА оладимо
snezana mihajlovic snezana mihajlovic 18:20 06.12.2018

Re: мозга ред

telo je tu da se salomi, gosn čer.
a mi, kao nećemo da mu damo.
:)
antioksidant antioksidant 10:21 06.12.2018

...

nedostaje(š) ovde
snezana mihajlovic snezana mihajlovic 18:20 06.12.2018

Re: ...

ex...
karabasbarabas karabasbarabas 21:13 06.12.2018

Hitna pomoć

Hitna pomoć traži od nas da dođemo sami. Ja se bečim, a on će da me nosi.


Zena mi pre par godina padne u nesvest. Ne smem u kola, bojim se da se ne ugusi na zadnjem sedistu. Zovemo hitnu, nece da dodju zato sto se osvestila.

Kaze dajte joj bromazepam, histerise. U nesvesti histerise.

Nakon treceg poziva i treceg onesvescivanja smiluju se pa posalju kola.

Dosli nakon pola sata sat, nece da je nose do vozila.

Ja je sneo sa treceg sprata na rukama.

Ostala posle toga jos sedam dana u bolnici.

Zbog histerije na auris interna.
snezana mihajlovic snezana mihajlovic 08:53 07.12.2018

Re: Hitna pomoć

:(
romi.daba romi.daba 00:40 07.12.2018

Portaži me u predgrađu

snezana mihajlovic snezana mihajlovic 08:56 07.12.2018

muzikom na

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana