Retrospektiva: Psovanje kao srpski brend

Nedavno su viđeniji nacionalni radenici i pregaoci predložili da se krsna slava uvrsti u listu svetske nematerijalne baštine, te da se time lomljenje slavskog kolača i slavska trpeza prepoznaju kao autentičan srpski brend.  Predlog je pažnje vredan, ali samo kao paradigma. Jer, teško je zamisliti bogate evropske narode,  Norvežane ili Nemce, kako hrle da izaberu porodične svece zaštitnike, a da ih mi Srbi,  za  velike pare,  podučavamo kako se osveštava i lomi slavski kolač, kada se služi žito i vino, koje su slave posne, a koje mrsne, ko gde sedi za slavskom trpezom i zašto domaćin-slavljenik za trpezom nema mesta. Na fonu brendiranja srpskih tradicionalnih vrednosti je i nedavna preporuka vlade Srbije da 14. januar, (Srpska nova godina), zbog “turističko-ugostiteljskih razloga” bude neradni dan. Tu preporuku valja podržati samo i ukoliko tog dana stranci nahrle u Srbiju da slave zajedno s nama, te da u našim hotelima i po kafana ostave svoj novac. Međutim, niko se do sada iz srpske vlade, njenih agencija, pa čak ni iz redova sveznajućih  ekonomskih experta, nije dosetio da unovči  srpsku dugovekovnu  tradiciju psovanja.  Tu bi ekonomski siromašna, ali psovkama prebogata Srbija,  sa  malo preduzetničkog duha, mogla sebi obezbediti veliki devizni priliv, vremenom možda i veći od doznaka koje joj nesebično šalje njeno rasejanje.

Lekovitost srpskih psovki nadaleko je poznata, doduše, još uvek ne u medicini ili farmacijii a time ni u ekonomiji, već u književnosti. Primera radi, norveški pisac Erlend Lu je nedavno objavio  roman “Fvonk”, a  glavni junak tog romana je stvarna ličnost, aktuelni norveški premijer Jens Stoltenberg. U tom romanu Erlend istražuje skrivenu stranu premijerove ličnosti, koja nije  dostupna  javnosti. Pisac pokazuje kako norveški premijer, oslanjajući se na bogatu srpsku tradiciju psovanja, pravi sopstvene nizove sočnih psovki koje na njega imaju okrepljujuće dejstvo i uvek kada je pod stresom, zbog državničkih poslova i problema, sebe  bodri i teši psovanjem.*  

Zaista, zašto da u stresnoj situaciji razbijamo čase, lomimo stvari i udaramo šakama o stol, kako preporučuje klasična psihologija i psihoterapija, kada možemo samo opsovati, najbolje vrlo glasno, a u krajnjem slučaju šapatom ili u sebi. Međutim, nisu sve psovke lekovite, a i treba znati psovati i, upravo, tu leži naša šansa.

Velika većina srpskih psovki zasniva se na dve imenice i jednom glagolu.

Prva je muškog roda i u Vukovom “Srpskom riječniku”  iz 1818.g. navedena je baš onako kako ju je srpski narod vekovima upotrebljavao. Naravno, reč je o imenici “kurac”.  I dok  za većinu drugih naroda ta imenica označava samo polni organ u srpskim psovkama  “ se uvek radi o kurcu kao pravedniku, kao osvetniku, kao biču, kao nagradi i kazni, kao bogu ocu, kao univerzalnom ratniku koji može biti i milosrdan i prek. Omnipotenciju i sveobuhvatnu funkcionalnost koja mu se pri tome pripisuje možemo tretirati sa simpatijama ili zazorom, možemo je upotrebiti samosvesno ili razobručeno, možemo vileneti ili ironisati, možemo je primiti kao dar ili kao višak.” (Predrag Kostić: Indeks opsovanog, Sarajevske sveske, br. 35-36). Među psovkama zasnovanim na toj imenici neprocenjivu terapijsku vrednost ima psovka: “Boli me kurac”. Ona je aksiomatska i ne traži dokazivanje, dovoljno je samo da se setimo koliko nam je  puta u stresnim situacijama pomogla.

Druga imenica je pandam prvoj i ona je, naravno, ženskog roda. U psovkama se javlja  u dve varijante,  pri čemu prva - “pička” označava polni organ, a druga -  “pizda” karakternu osobinu. Bez konteksta u kome je psovka upotrebljena teško je razumeti, čak i nama u Srbiji a kamoli strancima, kada je reč o organu, a kada o karakteru.

Iz  susreta ove dve imenice nastaje glagol “jebati”, jedan od nafrekvetnijih glalgola u srpskim jeziku. Kada, koga i gde, u psovkama, Srbi sve jebu, teško je i pobrojati.

I da zaključim: Ako su dalekoistični narodi umeli da zapadnom svetu, kao terapiju,  nametnu i naplate svoje tradicionalne tehnike joge, meditiranja i ine, zašto i mi Srbi ne bismo iskoristili terapijsku vrednost našeg psovanja.

Edit: Teza koju zastupam u ovom blogu, da je psovanje lekovito, ima i svoju naučnu potvrdu. Naime, u jednom britanskom naučnom institutu, kako izveštava današnja  "Politika" (14.01.2013.g.), proveden je eksperiment u kome su ispitanici držali ruke u ledenoj vodi i prvi put izgovorali obične reči, a drugi put sočno psovali. Prvi put su, u proseku, izdržali 1 minut i 10 sek, a drugi put psujući gotovo dva minuta, što je statistički značajna razlika. Istraživači su zaključili da psovke aktiviraju psihološki odbrambeni mehanizm "napadaj ili beži" koji ubrzava lučenje adrenalina i rad srca i time čine telo sposobnijim da podnese bol. To je jedan od razloga, zaključuju istraživači,  što su se psovke, i pored svih zabrana, tolike vekove održale u jeziku.

Pretpostavljam da su ispitanici psovali na engleskom, međutim, da su koristili srpke psovke bol bi izdržali i celih četiri minuta. 

...........................

* Erlend Lu nije ni prvi, a ni jedini pisac koji je uočio terapijsku vrednost i blagotvorno dejstvo srpskih psovki. Iz nekoliko godina ranije objavljenog romana “Dokaz” (Narodna knjiga-alfa, Beograd, 2009) navodim sledeće primere:

“Majkl Stanković, rođen je i živi u SAD, predaje istoriju evropske književnosti na uglednom Univerzitetu Viskonsin, nikad nije bio u Srbiji, otadžbini svojih predaka, ne govori srpski jezik, ali psuje isključivo na srpskom. Majkl srpske psovke, vešto i na pravom mestu,  ubacuje u čist književni engleski, kojim se isključivo izražava i u običnoj, svakodnevnoj konverzaciji. Kad sam ga jednom pitao, kako to da je od svih reči maternjeg jezika, naučio samo psovke i nijednu drugu reč, objasnio je da srpski nije jezik njegove majke, koja je bila Nemica, već jezik njegovog pokojnog oca i dede. Ta dvojica, dok je on bio dete, retko su međusobno razgovarali, a kad jesu, sem pokojeg veznika, izgovarali su samo psovke i to uvek vrlo glasno − svađali su se.  Družeći se sa njim naučio sam sve psovke tog naroda, čak i one koj nisu imale svoj pandam u engleskom jeziku, kao naprimer: „Jebem ti oca kroz oca“ i u najtežim životnim situacijama koristio sam ih, kao i onda kad sam shvatio da me žena vara:

              ….. Noć je, a Džejn još nema.

              Konačno čujem zvuk motora, kola se zaustavljaju pred našom kućom. Osluškujem. Jeste Džejn, prepoznajem joj glas. Nešto govori i smeje se. Otključava ulazna vrata i ulazi, a za njom elegantni visoki muškarac. Ona se okreće prema njemu i zavodnički se smeje, mene ni ne vidi. Njih dvoje zagrljeni dolaze iz tame na svetlost dvorišne svetiljke.  Prepoznajem elegantnog muškarca, istog  kojeg sam one noći video sa Džejn. To je Dejvid, Dejvid Parker, moj izdavač.

              Kad su došli do kućnih vrata, videli su me gde sedim na stepeništu i zastali. Ja ćutim, ćute i njih dvoje. Konačno Džejn progovara:

             - Dobro je da si se konačno pojavio, moj advokat te traži danima. On će ti uručiti sudsku odluku o razvodu, a ja ti mogu reći šta u njoj piše: meni pripada kuća i novi volvo, a ti možeš da zadržiš svog

bjuika, tvoje stvari su već u gepeku. Dejvid i ja smo odlučili da živimo u ovoj kući, a ne u njegovom stanu na Menhetnu. Zar ne Dejvid?

              Pred očima mi svetluca hiljadu svitaca, krećem prema Džejn obnevideo od besa. Na pola puta počinjem da urlam i psujem na srpskom... I gle čuda, to me smiruje. Zaustavljam se i mislim:  «Blažen je to jezik čije psovke bolje smiruju, nego molitve.»  Gledam u Džejn, pa u Dejvida i kažem smireno, naglašavajući svaku reč posebno:

              - Znaš šta Džejn, popuši ti kurac i meni i mom bjuiku, a zatim gledajući u Dejvida, dodajem:

              - A ti, Dejvide, puši kurac magarcu.

              U mašti vidim Džejn kako u svojoj svečanoj haljini kleči ispod gepeka i usnama crvenim od ruža liže auspuh mom bjuiku, dok matori perveznjak samo dahće. Dejvid ima veće probleme i sa dužinom i sa obimom, a i magare se nešto uskopistilo. Smejem se iz sveg glasa, veselim relaksirajućim smehom, bacam pred njih ključeve novih kola i odlazim u garažu. 

             Moj stari bjuik mi namiguje, srećan što me vidi.”