(из дневниками)
( затечени садашњицом понекад умислимо да је бекство од себе најгори могући излаз. Али, како ипак понекад побећи.....)
животно окружењенам убило се за пуцање нас по изнутрашњим шавовома па се присетих прочитаног Jung-овог још кадгод обогативши себе сазнањем да није лоше поседовати вербалне способности применљиве за све слојеве људи са којима се срећемо.
е сад, како је та способност углавном наследна од биолошких нам родитеља не сметнути с ума да то поред добрих има и лоших страна при чему свакако треба знати да се личност и карактер стварају, унапређују и развијају временом. Управо онако како је ,има томе, процес сазнавања и когнитивног развоја младих посматрао психолог Jean Piaget као метод адаптације на средину.уз то, богат вокабулар те знање других језика значи отворити себи још један прозор кроз кои се може гледати у свет јер уз знатижељан поглед мотив се сам наметне. читање пак, посебно, јер је стално копање по себи, глад за истином, за новим димензијама, али и сазнањем да што више знам, то више не знам. склони писању пак , треба свесним избором концепта апстраховања детаља из лепезе прочитаног а на тему коју одаберу за разраду да граде мисаоне претставе које се даље списатељским умећем уланчају у целину осмишљеног казивања и што је могуће мање мењати нешто у томе а да се добије на поруци и подробније искаже ,што би у крајњем потпомогло да нам се упали светло у тами голе егзистенције стварајући све више свесног у себи а никако да се поистоветимо са елементима несвесног трудећи се да тако избегнемо своју судбину. У својој интелектуалној еволуцији ићи из обазривости ка сумњи која у свему делује на први поглед недокучиво, тешко, далеко, неоствариво.
лично, важим за особу загледану у прошлост но се правдам да је и садашњост саздана на прошлости и то што се потрудим прибележити обично (ми) је вредно присета . додуше прошлост је добра за оног ко пише и као бекство од трагике данашњице обзиром да она постоји свуда око нас, а срећан човек не би ни знао колико је срећан кад не би видео трагику других притом не заборављајући да смо пролазни на овом свету и тако ће нам сва трагика лакше пасти. човек који гледа у понор нек не сметне са ума да и понор гледа у њега, указа поодавно Niče .
додуше има и оно , чим нам се нешто лоше дешава, одмах се поставља питање где је Бог
но то рационални одбацују уз примедбу - Не треба ти Бог у животу, него после смрти, начевши тиме деликатну тему анализе секуларног и религијског аспекта савременог друштва, наравно без дорека која често уме да усмери на ендизам (мисаона заокупљеност крајем времена, друштва, човека и историје) што је део атмосфере многих стољећа до сада, као услов дистопијског заплета те прилика за отварање зјапа политичких тема којих се зарад спокојства личног посебно треба клонити имајући питом у виду да живимо у rijaliti šou у којем је величина ега пуно важнија од количине памети да будемо довољно нигде не би ли препознали нешто.
иако овако скраја, не мање важна је чињеница да често бовим у Селу, да сам одскора веган, трудећи се да доприносим подизању вибрације окружења у стварности у којој сам инкарнирани конзумериста у холограму тренутне материјалистичке илузије и да често ,матор, још увек размишљам о бегу из поменуте рутине, законом ми наметнуте пензионерске свакодневице, као значајном потицајном елементу духовних искљученија из окружења, али се утом тргнем и у себи к'о потсет парафразирам Мајаковског ......напрснути ликови.....ескапизму беже.....прихватити окружење......далеко је теже.