Društvo| Istorija| Literatura

Pomama i omama naših dana

amika RSS / 19.08.2018. u 17:05

ПОМАМА И ОМАМА НАШИХ ДАНА

          „Кловн Шалимар“ Салмана Руждија је роман о неколико трагичних животних судбина у временима великих друштвених сукоба на широком простору од Кашмира на граници Индије и Пакистана до Стразбура између Француске и Немачке, затим у Француској, Енглеској и у Лос Анђелосу у Америци. Источњачка фантастика,  магија и митови на позадини бруталних разарања, развоја тероризма, личне освете и свесветског безумља.

          По мишљењу познавала Руждијевих романа „Кловн Шалимар“ је његово најкомплексније дело које разматра актуелне проблеме за које нема правих одговора: тероризам, брутални грађански – међуверски ратови, глобална освајачка политика...

          То је, пише Ружди. „доба бесконачног покоља, примитивно доба у коме су тешко стечене идеје, суверенитет појединаца, светиња живота, умирале под гомилама тела, сахрањене испод лажи ратних диктатора и свештеника“...

 Ruzdi.jpg

          У окупираном Кашмиру, који је у роману и симбол Истока, стационирани су индијски гарнизони, други део је заузео Пакистан. У селима се наставља заједнички живот хиндуиста и муслимана који се надмећу за звање села глумаца, жонглера и плесача, села кувара, у лепоти кућних вртова.

          „А  у  зимске  вечери  - пише Ружди - четири  хитре  другарице,  заједно  са  осталом  сеоском децом, ушушкале би  се  у панчијатовој соби [...] а одрасли би им причали приче. Памћење Абдулаха Номана било је ризница прича, чудесна и неисцрпна, и кад год би завршио једну причу, деца би вриштала тражећи још. Сеоске жене би се смењивале у причању сеоских анегдота. Свака породица у Пачигаму имала је своју залиху таквих прича, и зато што су све приче свих породица причане свој деци, чинило се као да су сви у роду. То је био чаробан круг који је прекинут кад је Буњи побегла у Делхи да постане курва америчког амбасадора“

Сећање на слично причање прича, и „огромни кашмирски сажети преглед прича Катха-сарит-сагар према коме „Хиљаду и једна ноћ“ изгледа као новела, несумњиво су прави извори његовог  стила и надахнућа, примењени на савремене теме. Укупан утисак је – омамљујући роман који треба прочитати и имати ради повременог подсећања где смо и у каквом свету живимо.

У роману амерички амбасадор, аристократа пореклом из Стразбура (који је подељен као и Кашмир), истакнути борац фрнцуског Покрета отпора који је, због одбијања његових идеја од стране Де Гола, прешао код Американаца, покушава да смањи напетост између Индије и Пакистана а поједине групе снабдева оружјем.

„Американци нам доносе оружје да убијамо Русе, рекао је Захир. Тако чак и неверник може да се примора да обави божји посао. Они шаљу своје важне људе да сарађују са нама и сматрају нас савезницима. То је забавно“.

Оно што се потом дешавало као да је преписано из наше блиске прошлости:

„Да ли је, можда, хаос моћнији принцип од хармоније? Локално насиље свуда представља лични злочин. Кад дође до њега, човека не убијају странци. То су ваши суседи, људи са којима сте делили и добро и зло у животу, људи са чијом децом су се ваша деца играла колико јуче. То су људи код којих ће се пламен мржње изненада упалити, који ће лупати на ваша врата усред ноћи са упаљеним буктињама у рукама“.

Кроз лик жонглера и кловна Шалимара, чију је жену – плесачицу одвео амерички амбасадор, Ружди описује развој муслиманског тероризма, стварање група и покрета, њихово „просветљење“ једном „истином“, обуку и акције. Уз бруталне суровости над свима који не поштују најстроже исламске законе, описан је и начин прибављања средстава. Наоружан „финансијски комитет“ заузме задње двориште неког богаташа и ту чека власника да се врати кући. Кад он дође и види да ништа није опљачкано и жене нису диране, изађе да са њима „попуши цигару“.  Уз кићену захвалност за такву уздржаност и поштовање његове части и имовине, он преузима обавезу да квартално уплаћује одређену суму...

Шалимаров мотив није сама борба већ лична освета и он успева да постане један од најбољих бораца за Алаха кога илегалним каналима шаљу у Америку. Како изгледа Лос Анђелос Ружди је описао у неколико реченица:

          „Сва места су личила на нека друга места. Погубљења, бруталност полиције, експлозије, побуне: Лос Анђелес је почео да личи на ратни  Стразбур;  на  Кашмир“. (...) Становници  ових  места  олако  дају стари идентитет за нови и поводе се за материјалним богатствима, пожудом и осветом. На  том  путу  губе  себе.  Они  који  се  нађу  на  граници могу  да  се  прилагоде,  као настојница  Олга  Волга  која  се  у  давним  временима  на  Старом  континенту  бавила магијом, а сада у Калифорнији мења сијалице и сакупља кирију“.

          Искуство наше, и историјско, као помоћ будућим генерацијама? „Истина је то – пише Ружди – да је наша људска трагедија у томе што нисмо у стању да схватимо наше искуство, оно нам клизи кроз прсте, не можемо да се ухватимо за њега, и што време више пролази, све је теже... Земља је натопљена крвљу и ниједна кућа не може опстати на њој. Планине ће се збити, уздизаће се високо према небу, и долина ће нестати... ми не заслужујемо такву лепоту, ми смо били чувари лепоте али нисмо успели да је сачувамо“.

          Био је то митски свет у који су дошли амерички политичари, муслимански пророци и индијски пуковници и срушили га.

          „Било је шест стотина хиљада индијских трупа у Кашмиру, али погром пандита није спречен, због чека? Три стотине педесет хиљада људских бића је стигло у Џаму као расељена лица и много месеци влада није обезбедила склоништа, нити помоћ, нити пописала њихова имена, због чега? ( и Ружди наставља са сличним питањима о судбини расељених на више од пола стране текста). Пандити Кашмира су остављени да иструну у сиротињским камповима док су се војска и побуњеници борили око окрвављене и уништене долине... зашто је то било тако, зашто је то било...?

          Шта је остало од Пачигама, села глумаца, певачица и жонглера и његових рајских вртова, река и потока у Кашмиру? Ружди то овако описује:

          „Постоје ствари које морате гледати са стране , јер ће вас ослепити ако их погледате право у лице, као огањ сунца. И тако, да поновим, више нема Пачигама. Пачигам је разорен. Сами га замислите.

          Други покушај: село Пачигам постоји на мапи Кашмира али је престало да постоји било где осим у сећању.

          Трећи и последњи покушај: Дивно село Пачигам још увек постоји“.

          Много је детаља и елемената романа који у овом тексту нису поменути. На пример:

          Шалимар је кловн и акробата који хода по ужету тако вешто да уже више ни не види већ хода по ваздуху.

          Шалимар  и  Буњи – његова одбегла жена понета западним сјајем могуће каријере као плесачица - одржавају  везу  мислима. Он  јој  често  долази  у  сан. Прогања  је  у мислима као  што ће  и  њену и амбасадорову кћер. Амбасадора не може да тако мучи, може  само  хладнокрвно  да  га  убије, и то ритуално - ножем а не пиштољем са пригушивачем, јер  они  припадају  различитим световима који се само на трен укрштају.  

Тренутак Буњиног и Шалимаровог рођења описан је као преломна тачка. То је „ноћ после које ништа на свету неће наставити својом уобичајеном путањом, реке ће  променити  свој  ток,  звезде  ће  се  појавити  на  неочекиваним  местима  на  небу, сунце ће можда почети да излази на северу или југу или било ком проклетом месту, јер је свака извесност изгубљена, и замрачење је почело,  уводећи нас у време ужаса ...“ .

У таквој ноћи се не рађају обични људи, њихове психе су одраз историјских промена. Шалимар је јунак са светлом и тамном страном личности. Његове моћи су натприродне. Од милог детета, преко изневереног мужа, Шалимар се претворио у убицу и саму смрт.

Индијска традиција каже  да  људи  морају  опонашати  богове,  а  то  се  учи  из  мита. Све  док  тако  чине,  људи  живе  у  просторним  и  временским границама светог. Излазак из њега остварује се непоштовањем кода понашања. 

Шалимар  и  Буњи  су  се  родили  у  врту  Шалимар (који указује на Еден) на  дан  када  је  Пакистан започео борбе са Индијом око Кашмира. Њихово рођење  је тачка пресека  митског,  симболичког  света  и  крупних  историјских  потреса. 

          Макс, амерички амбасадор, као младић, био је припадник француског Покрета отпора. Рођен на раскрсници двају светова, као и његова будућа милосница Буњи, он је бесомучно тражио  себе.  У  Стразбуру,  на  граници  Немачке  и  Француске, као члан Покрета отпора, Макс  се  бавио фалсификовањем докумената. За њега то није била ратна неопходност. „Док је фалсификовао  и  штампао  документа  –  један  по  један, пужевим  кораком  [...]  он  је такође осећао да ствара своју нову личност, ону која одолева, која се супротставља судбини, одбијајући неизбежност, одлучну да поново обликује свет“ ... „Поново стварање неке личности, та класична америчка тема“, написаће у својим мемоарима, „за мене је почела у кошмару освајања старе Европе од стране зла. Да једно биће може тако лако да се направи то је опасно, опојно откриће. Кад једном почнете да користите ту дрогу, не можете се лако зауставити“.

          Амбасадор је стар и искусан као Европа, Буњи је Исток. Много су ноћи провели заједно и много културних  и  језичких  баријера  превазишли,  али комуникација  је  отежана,  а  равнотежа међу световима поремећена...

          Одличан превод Вере Драговић, мада недостају нека објашњења, на пример: ко су пандити – становници Кашмира?

          Издавачи: Народна књига 2007. и Вулкан 2013.

          И на крају други и последњи пут: узбудљив, баш добар роман. Омамљујући.

Ружди је писац ретког кова – у њему су обједињене вековне традиције приповедања и, у овом роману, актуелних тема. То су теме од којих већина писаца (па и читалаца) бежи или их исказује на дневном, програмском нивоу. Погроми, пљачке, брутална убиства нису само балкан-специјал. Сви су их прошли, или их пролазе, само у различитим периодима развоја и културе. А како народи сазревају успорено, један за другим, увек ће их бити, зависно од степена културе јачег и моћнијег...

 



Komentari (4)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

c_h.arlie c_h.arlie 07:29 22.08.2018

M'da !

Kako sada stoji Salman Ruždi sa onim nekim pretnjama ?
amika amika 16:38 22.08.2018

Re: M'da !

Колико ја знам живи у Њујорку. Али и даље, у неколико књига које сам прочитао, наглашава да су политичари и свештеници прво зло овог света. У КЛОВНУ, уз то, пише о муслиманском терору и злочинима у Кашмиру. Али не помиње Алаха.

Али фатва и даље важи, и ево, ово сам нашао: 25.08.2017. - ... тешко доћи до Руждија који и данас живи у специјалном режиму живота,

Добро је да си се јавио, ја сам се већ понадао да сам невидљив на Мрежи.
c_h.arlie c_h.arlie 12:55 24.08.2018

Re: M'da !

amika
Колико ја знам живи у Њујорку. Али и даље, у неколико књига које сам прочитао, наглашава да су политичари и свештеници прво зло овог света. У КЛОВНУ, уз то, пише о муслиманском терору и злочинима у Кашмиру. Али не помиње Алаха.

Али фатва и даље важи, и ево, ово сам нашао: 25.08.2017. - ... тешко доћи до Руждија који и данас живи у специјалном режиму живота,

Добро је да си се јавио, ја сам се већ понадао да сам невидљив на Мрежи.

Nisi nevidljiv. no, očito nezanimljiv.
Makar ovaj post.
amika amika 16:38 24.08.2018

Re: M'da !


Nisi nevidljiv. no, očito nezanimljiv.
Makar ovaj post.

[quote „Постоје ствари које морате гледати са стране , јер ће вас ослепити ако их погледате право у лице, као огањ сунца. И тако, да поновим, више нема Пачигама. Пачигам је разорен. Сами га замислите.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana