premotavanje

ramovi...ima ih raznih.

Videla je da ne mogu da zaspim. Sela je pored mene na krevet i nežno me mazila po kosi. Jelka.

*

Na nekom od onih sajtova za zdravlje natrapam na temu: za i protiv abortusa.
U stvari, tema je bila nešto drugo - traženje saveta oko toga, šta i kako, pre i posle i slično tome, ali se ubrzo pretvorila u ono iz prve rečenice, tj. gospodje učesnice foruma koje pokušavaju da ostanu u drugom stanju su se ostrvile na devojku:potražioca saveta, poručujući joj da je ubica.

Kasnije širenje rasprave (a sve u dobronamerne svrhe) je preraslo u tematiku za i protiv, te su se ove žene (uvredjene što u njihovom odeljku: ginekologija, gde one jedne drugima žele plusiće, uopšte zatiču temu da neko ne želi taj plusić) složile da je OK da se abortira ukoliko se utvrdi da je dete defektno, jer, (skoro, pa citiram) dete sa Daunovim sindromom ne ume samo ni iz kreveta da ustane, ne ume (?) da bude srećno i ko zna koliko li će da živi, pa je zato humano takav plod odstraniti, pre nego li mu se naziv pretvori u: defektno dete.

Taj deo mi je i najzanimljiviji, jer mi nije bilo posve jasno kojim kriterijumima su odredile šta je plod, a šta dete, pošto je u ovom prvom slučaju, dotična - ubica deteta, a u ovom drugom se humano odstranjuje nepoželjan plod.

U pauzi, kad su se već ionako složile oko ovoga, nisu propustile da obrade moralne aspekte cele priče (naročito posle javljanja neke žene, koja je i sama abortirala), te su, majčinski zabrinuto tražile od moderatora da reaguje, jer taj forum posećuju i mlade devojke i ko zna kakvu bi poruku OVA mogla da im pošalje.

Tu mi se i film malko premotao, i setih se ponosnog budućeg dede kako mi ozareno saopštava da je njegova snaja otišla na amniocentezu, jer nisu želeli da prepuste stvari slučaju, kao i da je analiza potvrdila da su hromozomi s a v r š e n i.

Ono što je propustio da primeti je, da je na krevetu pored mene sedela Jelka. Osoba sa Daunovim sindromom.
Jako me je pogodilo, ne šta je rekao, već kako je rekao; i da - meni Jelka nije ništa.

Jelka nikada nije postala 'ona'. Ostala je ' to'. Nešto, što porodica krije od budnih pogleda onih, koji bi da čeprkaju po vašem porodičnom stablu. Od Jelke sam naučila koliko smo nespremni da prihvatimo različitosti, sputani strahovima i predrasudama.
Njen život ne ograničava taj višak neželjenog, već manjak željenog: ono što u našim glavama figurira kao presuda i otklon od _ !

Jelka ume da 'izadje iz kreveta', čak i da ga namesti, skuvaće vam kafu (ako vas voli), ume da piše, čak ume i da se raduje. Ume da se seti dana kada joj je otac umro (bilo pre više od dvadeset godina), i da plače onda kada joj majka 'zaboravi' na taj jedan telefonski poziv - rodjendanski.

Jelki nikada nije pružena ljubav. Kad kažem ljubav - mislim na dodir, valjanje u travi, cirkus, ljuljašku u parku, odlazak kod frizera, bicikl, žmurke, klikere i lutke; mislim na album sa slikama - samo tvoj, na lenčarenje i bioskop, omiljenu majicu; na besciljno lutanje gradom, loptu u ružama, miris maslinovog ulja na plaži...mislim na zagrljaj kad mi se široko osmehuje.

p.s.
ne pričam o abortusu
ni o Daunovom sindromu

He is like a stone, a pebble that, having lain around quietly minding its own business since the dawn of time, is now suddenly picked up and tossed randomly from hand to hand. A hard little stone, barely aware of its surroundings, enveloped in itself and it interior life...An unbearing, unborn creature. (life and times of Michael K.)