Društvo| Literatura| Umetnost

Uz apsint sa srebrnom kašičicom

amika RSS / 11.04.2018. u 11:18

УЗ АПСИНТ СА СРЕБРНОМ КАШИЧИЦОМ

Да се нешто догађа наговестио је Салвадор Дали, онај јединствени и непоновљиви, који је за своје претходнике признавао само Ајнштајна и - Пикаса. Годинама, за сваки Пикасов рођендан, лично је остављао жуте руже на прагy слављеникове куће и хитро одлазио јер је, по његовом мишљењу, овај свет превише мали да два генија буду истовремено на истом месту. Он, Дали, мистични и недокучиви (како је себе називао), који је, између осталог, истраживао димензије и боју Бога (бесконачно мали и зато свеприсутан, боје холандски жуте), године 1935, у тексту “Освајање ирационалног”, непосредно се позива на Пикаса и то - у стиховима:

биолошки и динамички / феномен / какав представља / Пикасов / кубизам / био је / прво велико имагинативно људождерство / које превазилази експерименталне амбиције / модерне / математике и физике.

Седам година касније, у време пуног замаха Другог светског рата, Дали у безбедности Њујорка пише текст “Тотална камуфлажа за тотални рат” и у њему наводи једну драгоцену, аутентичну причу из 1914. године којом подиже јединствени споменик Пикасу, изумитељу кубизма и наговештава Велики пројект освајања ирационалног.

 

Седећи на пролећном сунцу на тераси чувене Ротонде, на Монпарнасу, Пикасо и једна група његових страсних присталица испијали су свој апсинт, по породичном обреду, са кашичицом за шећер. Разговор се, нормално, водио о рату и о могућностима да се он прекине или брзо заврши. Али с овом групом младих уметничких иноватора разговор је више личио на занос пун маште, него на озбиљна разматрања. Неко зажали што не постоји стратегија оснивања невидљиве армије која би ефикасно...

- То је потпуно могуће! - узвикну Пикасо. Сви ућуташе, очекујући да велики сликар избаци једну од оних идеја које су му увек служиле да засени све остале, ма колико оригинални били. И Пикасо настави:

- Ако желите да оснујете невидљиву армију, све што треба да учините то је да војнике обучете у костиме харлекина, као на нашим кубистичким сликама. Из даљине харлекинске боје, разломљене као површине дијаманта, стопиће се са пејсажом и нико их неће моћи видети...

Тако је принцип камуфлаже, употребљен у првом великом рату, рођен у разговору групице уметника који су се забављали. Ускоро су се појавили велики објекти: оклопњаче, крстарице, дирижабли, касније и авиони и тенкови; сви покривени истим арабескама необичних боја које су већ постојале на провокативним платнима нових сликара. У почетку људи нису схватали да тај кубизам, који је изазивао онолику саблазан у уметничким галеријама као сувише простачки за дане када се требало бавити озбиљним стварима, већ делује, са великом ефикасношћу, и то - на бојном пољу..

35.jpg

Arlekini%2Bi%2BMaskirna%2Buniforma.jpg

Тада је разоткривена тајна историја невидљиве армије. Септембра 1914. године, на самом почетку француско-немачког рата, један мобилисани декоратер долази на идеју да сакрије топ испод насликаног платна. Сликар – телефониста Севола реферише штабу о потреби маскирања и фебруара 1915. министарство рата то прихвата и именује Севолу за шефа екипе од 30 добровољаца које ће сам окупити. Он одмах позива кубисте а са њима долазе и вајари, сценографи, архитекте. Бушар, Бусенго, Камуан, Дифрен, Сегонзак, Форен, Френеј, Моро, Вијон, Брак... 

Почетком те исте 1915. године Пикасо пише Аполинеру, свом великом пријатељу и цењеном официру на фронту да се топови, обојени у сиво, ипак лако откривају. Да би се прикрили, треба их обојити разним живим бојама, налик на одећу арлекина. Одмах је ангажован, пише Аполинер, да камуфлира тешку артиљерију.

Почиње велико исликавање рушевина, зидова, млинова, димњака, пластова сена, шума, лешева људи, животиња и разних форми, планова и бестелесних предмета представљених из свих углова који се потом умножавају у уметничким школама широм Француске. Код Месине Немци се панично повлаче јер су се испред њих појавили стројеви француских војника - насликаних на затегнутим платнима.

Те, 1914. године, кубистичка и пикасовска камуфлажа освојила је свет, пише Дали. Бојним пољима су марширале невидљиве армије а тимови научника и војних експерата су проучавали константе невидљивости да њима прекрију и остало: утврђења и градове, пруге и путеве, све осим саме смрти и, наравно, маште. Гертруда Штајн сведочи да је Пикасо, када је видео камуфлажне боје  војног конвоја на Сен Жермену, узвикнуо: «Па то смо ми, кубисти, начинили!» Жан Полан пише: «Ратна камуфлажа била је дело кубиста: ако хоћете, то је њихов реванш». Сликарство за које се говорило да не личи ни на шта, доказало је да личи на све. Сакривајући један свет, кубизам је створио други...

Међутим, да ли само на бојном пољу? Зар је Велики Мајстор дошао до таквог открића, до материјализовања магије сликарства, да би то препустио манипулисаним генералима и њиховој сумњивој славипуној насиља и патње, крви и смрти?

Године 1951, у тексту “Пикасо и ја”, писаном у Мадриду (што може да буде пресудно за тачније разумевање неких метафора) Дали каже:

 

Лепота ће једном бити могућа. И то, парадоксално, захваљујући потпуно демонијачком Пикасовом напору, који је намеравао да је уништи. Недавно сам му писао: Пабло! Твојим иберијским генијем ти си уништио ругобу садашње уметности. Без тебе, мера и разборитост ... још би нас угрожавале и трајале... Али ти си, једним одлучним ударцем, оборио бика чисте биологије, а посебно оног црног, бика читавог материјализма...

 

И додаје, себи у славу, Пикасу у част:

Сада почиње нова епоха мистичног сликарства, са мном, Далијем

да би текст пророчки завршио:

Ја верујем у магију која је, у коначној анализи, просто моћ материјализовања маште у реалности... Ирационална машта је ипак основа свих открића.

 

Другачију стварност скривену испод наших уверења и привида, до које се допире слутњом или сном, сликао је и Одилон Редон, највећи сликар француског симболизма. Овај Маларме сликарства био је велики противник импресиониста: они су паразити предмета који заборављају свет у себи... Тражио је тајанствени медијум да би се винуо изнад ограничености слике, до њеног духа и нестварности који лебде изнад ње обухватајући гледаоце као мирис из цвета...

the-cyclops-by-odilon-redon.jpg

Редонова чувена програмска реченица наставак је Далијевих: он, кратко и одсечно, механизме ирационалног претвара у рутину Велике магије: Логику видљивог ставити у службу невидљивог!

Луцидна реченица Одилон Редона (као и оне Пикаса, Брака, Гриса, Далија) није се односила само на слике. Оне су  биле тек део Великог пројекта који се наслућивао: стари, познати свет се проширивао новим. А у њему слика, као и сан, више није била нешто што се нама догађа, већ нешто где се ми догађамо.

Из „Вртова Вавилона – романа о уметности невидљивог“



Komentari (6)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Черевићан Черевићан 14:01 11.04.2018

наших догађања,

тотална камуфлажа.....

кад те рокне тенк обојен
да'л ће смрт да боли мање,
не престаје ево фрка ратна
моћни неће да неслогу смање

amika amika 16:08 11.04.2018

Re: наших догађања,

да'л ће смрт да боли мање,




Србија, Сирија, Саудијска, САД ... - тако иде по азбучном реду
jednarecfonmoi jednarecfonmoi 22:34 14.04.2018

Re: наших догађања,

Dala sam preporuku upravo....

Stvarnost sakrivena bojama.

A zute ruze znace ljubomoru...
c_h.arlie c_h.arlie 07:19 15.04.2018

Re: наших догађања,

jednarecfonmoi
Dala sam preporuku upravo....

Stvarnost sakrivena bojama.

A zute ruze znace ljubomoru...

Njao !
Lajk !
amika amika 17:09 15.04.2018

Re: наших догађања,

A zute ruze znace ljubomoru...


Оно што се мора признати Далију то је да је свом највећем конкуренту, Пикасу, подигао чак три вербална споменика. За Пикаса се не сећам ниједног примера, мада би имао много тога да каже о Сезану и афричкој племенској уметности.
amika amika 17:11 15.04.2018

Re: наших догађања,

Njao !
Lajk !


Алергичан на жуто?

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana