тигмотропизмом умишљаја

(размишљања на тему духовних дезоријентисаности)

зеленило је те године било раније пробуктало, плаветнило неба се ослобађало из неколицине лаких облака растериваних поветарцем, а ја меланхолик, сматрао сам поетичним све што ме је избављало из околног живота трагајући за пером које би описало неред у мени јер чудна подударност није била пука случајност већ пролонгирани покушај да свој повучени живот уз супругу, подносећи се узајамно глумећи племенито стрпљење, отаљавам на начин окрећући јој леђа налазећи у том подношењу другога дискретну примену своје врлине.

зависник писане речи - најсигурнијег прибежишта, трагајући за историјом самоосвешћења књижевности обзиром на њен критички однос наспрам стварности јер он и конституише њену природу натрапах на податак да је још аскрански песник Хесиод у својој песми Зазив муза казивао..... ми песници казујемо лажи истини сличне,али кад треба знамо да кажемо и истину праву ......из чега закључих да је стварност истина а поезија лаж. одложих у моменту (лажљиву) поезију и предадох се читању романескнe прозe ,што дебљe обимом казивања.но и ту сам наслутио најкомпрометантнији осећај - осећај неповерљивости и кад сам то саопштио супрузи баш у моменту док је музици предата зарад срка чаја од нане на моменат прекинула да клавиром ритмује захлађену атмосферу нашег дома а њене чакарасте очи колутале на начин патетечан али су на мене остављале утисак смешног присећам јој се опаске - кад већ узалудношћу дане осмишљаваш боље се заинтересуј како праве ону рупу у макарони , па информиши Унука питао ме је неки дан, јер није пазио у школи на часу ОТО-а, а треба да одговара ,јер очигледно ниси уочио да му је хипоталамус почео испуштати хормоне који активиају и полне жлезде,добрано је загазио у пубертет, а школу скрајно ,боље се на потомка усмери. ја хтеде да је, док је вољна за разговор упитам, када је ту скоро била у Мексику да ли су им указали на изумрли језик - писмо Астека N'ahuatl бременит симболима (па стога лак за учење) и да ли је тамо видела врапце покућаре јер су код нас се поприлично разредили ,те, јел' запамтила како су их звали на том њиховом одумрлом језику обзиром да умислих неки састав на еколошку тему да напишем за месечник Krasuljak, у којем би замишљена успоредба балкана и средње америке била дојаја занимљива читаоцима, а'л осустах јер осетио сам њено време посвећено мени је било истекло. додуше планирани нереализован упит имаће за последицу да прилог нећу написати а што ће на моменат разочарати уредницу Евицу ,сисату радодајку, мом јебу је веома склоној, а што је уједно био мој хонорар за прилог месечнику. додуше био сам један од 3 одабрана спољна сарадника-јахаџијаје ,јер сам се извештио да јој приликом ЧИНА никакве нежности / грубости не чиним него бих разоткривајући садржај шлица на чакширама (и гаћама) , онако у невезушу,својег срамежљивка само тек тек провирио ,а на њој је било да се са његових 230 мм (додуше мерених оним шнајдерским платненим метром ... малко истегнутом), но комадом подебелим, сналази како уме. а умелаје ! ја пак, разрадих метод несвршавања што ју је опчињавало (сваки пут) тако да га је натенане, крљала што зубима , што шаком, што вагином, до момента када би уз дубок уздах просиктала - наливаје ,а што Моме би сигнал да јој саспе цца 40ак мл крезолами јајчаног . шоља Кафице коју би post festum нам припремила била би обавезно украшена штрц-шлагом у облику 2 испреплетана срца.тај угођај , у присетима ми,бивао би окидач да схватим да између незамисливе будућности и све магловитије прошлости преостајала ми је само неухватљива садашњост у којој одвојеност од света ми је годила чинећи да и сама помисао на свет постане лепота сама, али авај, лепота без свести о себи, а будућност свест о лепоти без ње саме.

кроз витраж библиотечког прозора волим да пратим седајуће сунце тамо за Фрушку гору јер могуће је да сав тај недорекме којем сам крунски сведок више од седам деценија би у селу крај дунава зачет стојећки уз неку тарабу и то не из љубави него зарад исконског нагона, креса ради,а што ме (последицу поменутог тараб јеба - заточеника живота којег нису хтели) определи деценијском размишљању о црној страни реалности те трагајући за дорецима посредством (лажљиве) поезије или пак романескних сочињанија усмери измицању од спољашњег света ка себи.
него, кад већ поменух Унука (Денис му име, 14 г) ... уочих ,указује потребу за писањем,сарађује у школском листу а (по угледу на Деду) почео да пише и Присећања на свој протекли живот, упс. завирих (не)знатижељан у ту личну свешчицу му и ...почетак ми се свидео....читам - до своје шесте године мислио сам да се зовем Недирајто. посве усклађено са именому.