Rudiju, djeca

  "U Ministarstvu je bio, valjda, savetnik ili inspektor, Ing. Miro Arsenijević, posle rata profesor Tehnološkog fakulteta. Načelnik u ministarstvu tada, nekoliko njih zapravo, bili su političke ličnosti. Obično stranački bliski ministru. Rang je bio: ministar, 2-3 načelnika, inspektori i referenti. Saznao sam da Arsenijević ima u svom sektoru privatna industrijska preduzeća. Štencl je bio otišao u Brod pa i odatle nekud dalje. Meni nekako pade na pamet da bih ja mogao otići na Štenclovo mesto. Odem kod Arsenijevića i zamolim ga za preporuku. Odnekud smo znali da se on odnosi blagonaklono prema nama mlađim inženjerima. Arsenijević poče da me odvraća. Veli: "Razvrstaće oni nas i ostaću u ministarstvu." Ja odvratim: "Meni treba praksa." "Dobro, sutra", pokuša on da odloži, ne bih li ja odustao. Kažem ja: "Nemojte sutra. Hoću da idem, neka kuće i Beograda, idem." Kaže on: "Dobro, idite u generalnu direkciju, javite se generalnom direktoru, g. Henu i recite da sam vas ja poslao." Hen je bio gen. direktor Sartida iz Smedereva i Prve Jugoslovenske... iz Sl. Broda. Sutradan odem ja: ispeglan, s mašnom i nesavijenom molbom; u direkciju. Bila je na Terazijama. Upitah za generalnog. Jedan mladi čovek, još bolje odeven, upita zbog čega dolazim. Ja rekoh. On će: "Napišite molbu." Ja razvih i pružih svoj list. Unutra je pisalo te ovo te ono. Dasa i ne pogleda već preko celog lista, crvenom olovkom, napisa: "Arsenijević." Meni: "Dobićete odgovor." Za desetak dana dođe odgovor! Plata - 2000 dinara. Da izvestim kada ću da stupim. O majku mu! Dosta je reći "Arsenijević", i ne treba ti ništa više - ni diploma, ni krštenica, ni da nisi kažnjavan, ni da si državljanin, ni da si vojsku služio - ništa! - ni ko si ni šta si ni kakav si! E, stoj sada. Ne idem dok ne prođe zima. Idem 1. aprila."

Била је 1938. када је друг Бора, илегални припадник комунистичке организације, добио намештење у фабрици "Ђура Ђаковић" у Броду на Сави. Након што је капитулирала Краљевина Југославија, Бора се пробија са свог ратног положаја на брду Гоч крај Краљева, где је неуспешно одслужио као подофицир Војске Краљевине Југославије, која је врло брзо разбијена од стране немачког агресора. Пробија се кроз руинирану Србију од Краљева ка Београду и иде ка својој породици у Брод, пошто их није видео откад је послат на службу и припрему за рат ПВО Војске Краљевине, 1. новембра 1940.

 "Dobio sam ispravu i izabrao voz koji u Brod stiže uveče.  To je već kraj aprila, možda i početak maja. Mora se putovati. Nekakve vesti o nasrtajima na Srbe već su stizale. Železničku stanicu i njenu okolinu odlično sam poznavao. Ipak sam odlučio da sa dolaznog perona iziđem na glavni izlaz. Ličnih neprijatelja nisam imao. Naići ću valjda na one koji ne znaju da sam Srbin. Možda i neće biti zadržavanja.  Na peronu ništa neobično. Iza kapije stražar, ustaša. Raskopčan mu šinjel. Puška visi o ramenu. Cigareta mu je u ustima. Ja prolazim. On me uhvati za kaput civilnog odela i cimnu da se okrenem prema njemu. Opipa me oko pojasa, cimnu da se okrenem natrag i gurnu da idem. Ćuti on. Ćutim i ja. Odlazim, oprezno do stana Gordaninih roditelja. Lagano kucam na prozor sa ulice. Svi su živi, tu su i deca. Dobro je. U gradu nije bilo nekih težih ratnih događaja.  Ustaše su odnele klavir i radio-aparat. Ustaše su, po dolasku nemačkih trupa, hvatali naše vojnike i razoružavali ih. U tvornici, u Brodu, bili su otpušteni svi Srbi i Jevreji, osim mene jer su me zbog moje veze Mira Arsenijevića smatrali za Crnogorca, i mog bivšeg šefa Neutre. Neke Srbe su hapsili i tukli. Jednome su, vele, sa stola skakali na stomak.  Ja sam se već sutra slobodno kretao. Neki od zabludelih mladića Hrvata su mi pričali "o našem savezu". Imao je u vidu pakt o nenapadanju između SSSR i Nemačke. Znalo se da sam ja simpatizer SSSR-a pa smo, eto, sada, mi prijatelji SSSR-a i ustaše, saveznici. Ja, pak, nisam bio u zabludi. Sopstvena osećanja mi nisu dopuštala nikakvu neopreznost. Radio Moskva javljao je svako jutro: "Neprijatelj se sprema da napadne našu otadžbinu." Događaji su upućivali na opreznost. Između ostalog, i ugovor o uzajamnoj pomoći Jugoslavije i SSSR-a, koji je na brzinu sklopljen, odmah posle 27. marta."

___ 

 "U mom Slavonskom Brodu, u tvornici, čujem jednog jutra kako Ing. Serdar, jedan od najinteligentnijih, protestvuje: "Šta misle Nemci, da je ovo okupirana zemlja?!" Jedan nemački vojnik je mokrio uza zid dok su on i njegova žena stajali na prozoru. Drugi jedan, mladić srednje škole, protestvovao je što toga jutra "nije našao da kupi mlijeka za svoje dijete". Nisam se uzdržao, upitao sam Serdara zar stvarno misli da Hrvatska nije okupirana? U gradu se pričalo sa čuđenjem, kao senzacija, što je nemački vojnik seljačkom bakalinu udario šamar zbog podizanja cena, dovikujući mu : "Kroatiše Jude!" Bilo je među Hrvatima i trezvenih. U daljem tekstu biće pomena o nekima. Imao sam utisak da se hrvatski viši sloj nije obradovao ustašama, ali je ćutao. I neki domaći Nemci se nisu obradovali. Na ulici sam video Webera, partijski funkcioner. Na reveru je imao nacional-socijalističku značku Hakenkrajc, kukasti krst. Upitao sam ga: "Zar ti tako?" "Da", malo je slegnuo ramenima i nastavio: "Ime mi je nemačko, a direktiva je da se maskiramo." "Upisao si se u Kulturbund?!" "Da!" "Lepo, Boga mi!" Da li je, ili nije bila direktiva, da li je trebalo ili nije maskirati se - o tome se može mnogo pričati. Pričaću docnije. Ništa tu neću moći da tvrdim a imaću da pričam. Hakenkrajc na reveru Norberta Webera, komuniste, funkcionera, tada, te 1941., zabolelo me je toliko koliko sam cenio članove ilegalne kompartije. Drugi događaji za vreme rata i evo, već 30 godina posle rata, beskrajno su teže tragični i bolni. Široko tragični i bolni. Pošto nisam bio otpušten, sasvim "normalno" sam otišao u Tvornicu. Fabrika je već, više ili manje normalno, nastavila rad. Samo je dobila nemačkog i ustaškog komesara. Uprava je ostala u kompletnom sastavu a donosila odluke po zahtevima ustaškog i uz saglasnost nemačkog komesara. Tvornica je imala i domaćih Nemaca. Neki su se odmah uključili u akcije i upisali u Kulturbund - jedan bucmasti Miller. Drugi su se samo upisali - Ing. Grinwald, Ing. Beck. Beck i Miller su, sve vreme okupacije, ostajali ispravni. Ni posle rata niko nije imao ništa da im zameri. Grinwald se, mislim, iselio, valjda zbog toga što su mu sinovi bili mobilisani."

"Kod kuće sam počeo da se spremam za iseljavanje. U mom odsustvu, Gordana je s decom, iz našeg stana, prešla kod roditelja. Nakupovali smo dasaka i sanduka i počeli da se pakujemo. Gordanini roditelji bili su Jevreji. Otac je već bio otpušten. Bili su preplašeni. Nije se moglo više a još gore je bilo što se nije znalo kako da se spašavaju. U to vreme, APRIL-MAJ, Nemci još nisu tražili prijavljivanje Jevreja. Ima vremena, prvo da se "ustoliče." U Tvornici sam otišao kod Erege i upitao kako to da nisam dobio otkaz. On reče: "Pa, mi smo rekli da ste Crnogorac. Znate kako je, rat će biti i proći. Tvornica bi htela da sačuva svoje inženjere." "Hvala lepo, no ko će mene da sačuva od ustaša?" Slegnuo je ramenima: "Pa vi valjda niste pravi Srbin? Od čega da živite," - upitao me je kada sam zamolio za otkaz. "Odseliću se, imam..." "Dobro, idite u Biro, dobićete odmah"...Biro je bio nekih 500m od Direkcije. Niz put sam svraćao kojegde i tek što sam stigao u blizinu biroa, sustiže me žena kurir te uz silno saučešće mi kaza: "Jaaoj! Ne znam kako to da Vam dam" - dade mi akt. "Otkazni rok po zakonu, mesec i po dana. Smanjivanje obima posla." Saglasnost oba komesara, i nemačkog i ustaškog. Uz isplatu otkaznog roka, razrešen sam službe odmah. Drugovi mi dadoše svaki po tuce kvalitetnih drvenih olovaka KOH i NOR. Bilo ih je valjda preko 100. Deca su mi ih, na moju žalost, za vreme rata sve porasturala."

:) Шта памте пројектанти.

____

"Lein otac, Rudi, imao je dosta prijatelja i među Hrvatima. Nadao se siromah. Ma, neće biti tako, Borivoje, idi ti sa decom u Beograd, a ako postane tako, doći ćemo i Jolanda i ja. Jednom me je upitao šta da radi. Šef prodavnice "Bata", koji je u Brodu smatran za komunistu, predložio je Starom (that is, Rudiju, by сркс)  da se angažuje na prikupljanju jevrejskog kapitala u Brodu. Taj kapital će, veli, iovako ionako se oduzeti, pa je bolje da ga ljudi dobrovoljno daju za borbu protiv Nemaca. Tada ja nisam znao kako je Partija organizovana. Za ovog čoveka sam znao da je individualist i slabo cenjen među komunistima. Činilo mi se da on nije za tako ozbiljne poslove. To Starom nisam ispričao, samo sam rekao: "Nemojte, papirima se neće ništa postići, živi ljudi su potrebni." MIslim da je i taj drug, šef prodavnice obuće "Bata", pao u toku rata. Takav kakav je bio, očito nije bio dovoljno "konspirativan."

 Jedan od poznanika Starog, Hrvat, bio je, postao je mislim kao rezervni oficir, komandant Broda. Izdao je nalog da se mi besplatno prevezemo jednim vagonom do Zemuna, izvinjavajući mi se što ne može da deluje dalje izvan Hrvatske. Nalog je glasio: "Ing. Borivoju, pričuvnom časniku, koji se seli zbog nastalih ratnih prilika." Za civilne potrebe vagon se nije mogao ni dobiti. U nalogu je stajalo:"--- i odlazi svojoj kući u Beograd." NIsam ni ja a ni ustaše, na stanici, obratio pažnju na to i na lak zaključak da sam Srbin.  Istini za volju, na početku su zlostavljali mahom one s kojima su se omrzli između dva rata. Beše valjda, da sam dobio bio, sem naloga za vagon, i objavu za putovanje.

U Brodu je držao šprediciju opet jedan prijatelj. Sa svoja dva špeditera, on je prevezao i utovario. Kupio sam vozne karte i pošli smo svi četvoro vozom u čijoj kompoziciji je bio i vagon sa pokućanstvom, zaključan sa moja dva velika katanca. U Zemunu je vagon otkačen. Pronašao sam ga, pošto sam Leu ispratio sa decom preko mosta, sa dubokom zebnjom. Bio sam zabrinut: "Kako će Lea sa decom i kako ću ja sa stvarima. Branka je imala 2 godine a Braca 3 meseca." Objavu o putovanju sam dao Lei i potražio ko bi mi mogao pomoći. Upitah jednog železničara koji je bio prisutan na službi. Ovaj mi odgovori da može i upita li imam li šta para. Pomislio sam tada da traži za sebe te upitah koliko traži. "Gde bih ti, brate, ja uzeo?!"  "Dobro, izvini brate", rekoh tom čestitom čoveku. "Idi ti na stanicu u Beogradu, odmah ću ti poslati vagon."

EEE! Kako da pređem?! Železnički most je ostao čitav. Kolski, nov, lančani bio je miniran. Nemci su podigli pontonski. Smislio sam. Držaću se kao da sam na službi. Bio sam u svom najizglednijem odelu. U blizini mosta usporio sam i posmatrao kako ljudi prolaze. Video sam da se na ulazu mosta zaustavljaju. Od dokumenata nisam imao ništa. Sve je otišlo sa Leom i decom. Usporio sam još više i sačekao da se zgusnu prolaznici. Neposredno pred mostom ubrzao sam hod. Bio sam luksuzno obučen i držao aktntašnu pod miškom. Stražar, mađarski vojnik, na onoj strani koju sam izabrao, (bila su dvojica stražara sa svake strane) omaši me pogledom, te nastavih bez zaustavljanja. Drugi me, u nedoumici, pozdravi ovlašno vojnički. Dobro je. Požurih da stignem na drugu, srpsku obalu, dok traje gužva. Uozbiljio sam se i počeo da se guram. Promakoh im svima! Stražar poče da viče za mnom, a ja nastavih bez osvrtanja, istim korakom! Dobro sam procenio da neće ostavljati stražarsko mesto - mnogo nas ima u oba pravca! Dobro je, dobro, odlično! Na stanici u Beogradu nađoh svoj vagon. Unajmih špreditere i dođoh kući na Zvezdaru. "

 Ing. Бора је био официр српског Покрета Отпора. Учествовао је у бројним операцијама другова и радио као комесар за питања скривања Јевреја у Србији. После рата је, због својих просовјетских склоности, одслужио 4-огодишњу робију. Тада је напустио компартију и више никада јој се није вратио. Ми унуци смо океј, и праунуци су исто океј. Деде Боро и Руди, хвала вам до неба. Волимо вас.

Rudolf Fuchs rođen je u Vinkovcima 5. veljače 1889. godine. Bio je bankovni ravnatelj. Otac mu je bio Hinko, majka Leontina rođ. Weisz, a supruga Ivanka (Jolan) rođ. Brener. Imali su dvije kćeri: Mirtu (r. Brod, 29. lipnja 1912.) udana Sonnenschein i Gerdu (r. Brod, 11. veljače 1920.). Organizator je svih aktivnosti židovskog društvenog života, tajnik židovske općine, predsjednik cionističkog udruženja, delegat Saveznog odbora Saveza cionista Jugoslavije i začasni predsjednik nogometnog kluba Marsonia, a 1929. član upravnog odbora istog kluba. Stanovao je u Pilarevoj 16. Ubijen je u logoru Jasenovac 1942. godine.