трагом дневничкогми записа
свака прича у размени губи нешто и добија нешто ( Д.Великић )
сама чињеница да је обичај једноставно понуђен, без неког посебно уверљивог разлога, не значи да га треба прихватити обзиром да могу постојати разлози да одбијете нешто што постоји без разлога.нема потребе упуштати се у расправу с људима који сматрају да је било које мишљење о неком питању добро као и свако друго, пошто таква не постоје.
договором Власника фирми, како je то у капиталистичком свету на снази, с'јесени 2009. са Пјером колегом на послу, малтежаном, посетих италијанску фабрику Marini у месту Alfonsinе (поред Равене) ради техничког прегледа опреме за производњу и уградњу асфалта намењену планираном градилишту наше малтешке фирме у Либији ( градња инфраструктуре око пар хотела у Триполију) те одабира потребног. лет на релацији Малта-Рим те путовање рентираним возилом од Рима до Алфонсине протекао је по плану.присећам се и надасве угодног смештаја (те клопе-пића) у фабричком хотелу на обали Јадрана. на једном од састанака зверајући по присутним ликовима уочих прстен на руци једног од домаћина ,а који се није оглашавао. наиме привукоше ми поглед два бљештава камена у круни прстена очигледно,процених, породично наследство .то вече на коктелу, обзиром да су преговори о набавци кренули узлазном путањом, уочих и поменутог лика па му приђох са упитом на (лошем италијанском) да ли могу погледати поменути прстен, но он ме изненади одговором на школованом енглеском указавши да је енглез, John из York-a ,машинац ,а тренутно ради као стручни консултант у оперативи Маринија. .поседасмо на тераси према јадрану и уз пиће он ми указа да је ретко у енглеској углавном је по свету јер производи Маринија су посвуда у употреби па је он један од тима којима је обавеза да све то редовно обилазе те воде рачуна о евентуалним превентивним ургенцијама.на мој упит о прстену појасни да је то породични прстен који је он надоградио са два дијаманта који су уствари земни остаци оца му и деде. - домојега, присећам се своје мукле спонтане реакције.разговору се прикључио и мој колега Пјер својим забезекнутим погледом у прстен. John појасни да је био јако везан за деду и оца и када заједно погибоше у саобраћајној несрећи 2007. а од породице није више никог имао у енглеској ,он одлучи да се кремирају, а да им се пепео (тада новом методом о којој је начуо) преради у индустријски дијамант те угради у породични прстен како би стално били уз њега, јер ко зна када би стизао да их обилази на локалном гробљу, годинама отсутан из родног места. -тада сам радио у Швајцарској, лако ступих у контакт са фирмом Algordanca , иноваторима оваквог поступка , брзо се ценом усагласисмо ,обзиром да су и њима били неопходни заинтересовани и након пар месеци били су ми испоручени деда и отац у новој алотропској модификацији .локални златар их је потом уградио у породични прстен .ти спадаш у ретке који су их опазили, указа ми - како небих јер плавкаст одбљесак са прстена сличан ми је малтешком азурном мору.то ме привукло обзиром да сатима умем да зурим у пучину медитерана ,медитирајући.
ту ноћ сан ме никако није хтео .слудило ме наиме сазнање да бих и ја очев пепео могао да носим као дијамант у прстену јер и ми смо били врло везани. јесте скупо. промене структуру угљеника и од пепела мртваца настане дијамант. 'боте .али Отац, дијамант у прстену, да ли би имао снаге ја за ТО јер као православац требам узети у обзир друштвене норме, општи став средине у којој живим ,промаче ми мисао - тек када се суочиш са смрћу и прихватиш је као нешто природно тек онда може да почне живот ,присетих се John-овог правдања,уствари сви смо ми мртви ,само се редом сахрањујемо, а важне животне одлуке треба да доносимо у сагласју са аветима предака, ја то постигох . његов аргумент одзвањаo ми је до јутра ушима.
пар сати касније, док смо се угодно смештали у авио седишта на Fjumićinu за лет ка Малти ,Пјер ће
- шта кажеш на причу о прстену
- занимљив тип тај John, који не крије ништа ,сем своје занимљивости,омаче ми се