Тако су нас барем учили...
На почетку сваке школске године у мојој школи учитељице које су протеклог јуна извеле четврти разред седну заједно са свим садашњим предметним наставницима тих својих прошлогодшњих четвртака, а сада петака, и одрже заједничко одељењско веће тог одељења чији је циљ да наставнике ближе упознају са сваким дететом појединачно, његовом личношћу, карактером, приступу раду и учењу, породичном ситуацијом...
И мени ти састанци много значе за посебан приступ сваком детету да се не бих огрешио случајно и тако те мале окате и радознале разочарао или уплашио већ при првом сусрету у једној промени која њих месецима пре тога брине и питају се како ће се снаћи. (Понеки пут имам утисак да њима теже падне тај одлазак од учитељице и навикавање на неки сасвим другачији систем у школи од оног који су дотле имали него што свршеним осмацима падне одлазак из основне школе у средњу школу који је такође трауматичан за многе (колико год те пубертетлије осмаци то прикривали својом грлатошћу у тим данима).
Значе ми и због тога што као наставник српског језика у основној школи са тим петацима имам пет часова недељно, свакога дана сам са њима, највише времена од свих наставника, врло често много више и од њиховог новог разредног старешине, и већ сам се навикао да им ја у тим првим месецима другог циклуса образовања, како се званично назива тај период од 5. до 8. разреда, дођем као неки продужетак учитељице у старијим разредима основне школе. (Већ сам помињао да код њих у петом разреду током школске године врло често чујем током часова и позив: Тата! Овај, наставниче!)
Елем, и ове године сам присуствовао једном таквом одељењском већу једног одељења петог разреда. И хватао белешке док је учитељица говорила о сваком детету појединачно. Ево како те белешке изгледају:
(Из разумљивих разлога имена деце су промењена, измишљао сам нова имена за свакога од њих, али су остале белешке баш онакве какве су на мом папиру.)
1) Јована: Отац се убио када је дете имало 4 године. Мајка тешко болесна, девојчица и брат од 14 година, живе са мајком код баке.
2) Пера: Родитељи разведени. Живи са мајком и баком. Отац алкохоличар.
3) Теа: Стабилна породица, четворочлана, тешко се носи са рођењем млађе сестре пре 4 године баш када је полазила у школу.
4) Мирко: Родитељи разведени. Отац проблематичан, на издржавању затворске казне.
5) Лаза: IQ на граници. Најстарије од петоро деце, сви се рађали са по годину две разлике. Подстанари, само отац повремено запослен.
6) Лара: Стабилна породица, неговано дете, најбоља по успеху у одељењу.
7) Селвија: Сјајан ученик, добро говори, чита и пише српски језик иако није матерњи језик, оптерећена као најстарије женско дете јер мора да чува многобројну млађу браћу и сестре, кува, пере, помаже мајци.
8) Дејан: Одличан ученик, родитељи разведени, живи са мајком којој је од пре неког времена дијагностикован канцер.
9) Ана: Стабилна породица, неговано дете, вођа у одељењу са способношћу да утиче на све остале и да их организује.
10) Миланка: Живи са мајком, отац не жели да зна за њу, живи у другом граду.
11) Јелена: Ограничених способности, али вредна до изнемоглости и велики борац. Родитељи разведени, али наступају заједно у школи.
12) Никола: Стабилна породица, неговано дете, одличан ученик, изразите физичке способности, у четвртом разреду из трка скочи и седне на рамена свом оцу, човеку просечне висине, који стоји.
13) Радиша: Стабилна породица, најмлађи од тројице браће од којих најстарији има 18 година. Сјајан математичар, кад треба да пише саставе, као да си му дао џакове да носи. (Бацити на граматику - моја примедба.) Прилично расејан и немиран. Могући поремећај пажње.
14) Младен: ИОП. IQ испод границе, око 80. Спор, проблеми са говором. Родитељи сарађују са школом у сваком погледу.
15) Небојша: Родитељи разведени. Живи са мајком која се удала по други пут и пре две године родила дете у другом браку. Често плаче.
16) Адела: Српски није матерњи језик. Проблем са учењем проистекао одатле. Породица се често исељава у Немачку или негде у Западну Европу одакле их депортују, па дете и не похађа редовно наставу.
17) Марко: Стабилна породица, брат млађи годину дана. Осредњи ученик, добар спортиста.
18) Дијана: Неговано дете, стабилна породица, има старију сестру.
19) Миланка: Неговано дете, стабилна породица, јединче.
20) Павле: Живи са мајком и оцем у породичној кући у којој је он једино дете са много одраслих (баба, деда, стриц, стрина,...) Размажен, стармали.
21) Коста: Родитељи разведени. Отац ради као лично обезбеђење неког пунише. Мајка повлађује сину много, а мали се труди, говором и понашањем, да личи на оца код којег одлази викендима.
22) Стева: Проблеми са говором. Нејасно изговара неке гласове. Одлази код школског логопеда. Родитељи нису разведени, али не живе заједно, него отац понеки пут спава у својој кући, а понеки пут код својих родитеља. И тако је откако се Стева родио.
23) Матија: Стабилна породица, има старију сестру средњошколку. Обожава да црта, ради то на свим часовима, али стиже да уради и све што је задато.
24) Жика: Воли да измишља ситуације и приче, и о другима и о себи. Богат речник за свој узраст. Омиљен је међу другарима и другарицама. Живи са оцем, мајка их је напустила када је Жика имао 5 година и отишла са другим човеком, са којим сада такође има децу, негде у иностранство одакле повремено Жики шаље поклоне.
25) Ивана: Стабилна породица, мајка је помало презаштићује, потребна јој је стално додатна подршка јер нема довољно самопоуздања.
26) Милкица: Велика породица, много деце. Милкица је шеста по реду. Отац алкохоличар, понеки пут насилан у породици.
И подвучем статистичку црту.
Од 26 деце, код њих 16 сам схватио да дете одраста са оба родитеља у кући. Али само код њих 9 пише да дете нема никакав други додатни велики проблем, било у кући, било због сопствених способности.
Дакле, трећина.
А за њих 9 пише да живе само са једним родитељем.
Дакле, укупно њих 18 који су на неки начин „рањена деца", како ја то кажем, већ са својих 11 година.
Дакле, две трећине "рањених". Са свима њима, Дебели, само полако... Пажљиво и полако...
Школа у једном београдском предграђу.
И када погледам исте овакве белешке из претходних година, видим да се тај број деце који живе са једним родитељем или имају неке друге велике проблеме у своме одрастању, у породици или здравствено, мојим речником речено број „рањене деце", само повећава. Из године у годину. Барем оних са којима сам ја директно у контакту.
Па се сетих онда једног истраживања још од пре 25 година (прецизније, из 1993. године), из времена док сам радио у ОШ „Владислав Рибникар", угледној (и тада огледној школи са шест часова француског језика недељно од првог разреда основне школе, не знам како је сада по том питању) које је спровела тадашњи педагог школе.
Она је установила да у првом разреду те основне школе у центру Београда те 1993. имамо 7% деце која живе само са једним родитељем (углавном су били у питању разводи бракова, оно што ми речником овог нашег доба зовемо „микропородица" ), а да се по разредима та цифра полако пење да би у осмом разреду досегла 25%.
Дакле, у просеку свако четврто дете у одељењу.
(Напомињем да су осмаци у „Рибникару" те 1993. године била деца која су рођена 1978. или 1979. године.)
Ја имам сестру која је 1950. годиште. Она је ћерка моје мајке из првог брака, ја сам из другог. Али сам одрастао уз њу и никада је, ни по коју цену, не бих назвао „полусестром", као што она никада за мог оца и њеног очуха не би рекла да јој није отац јер је за њим више жалила него за рођеним оцем.
И, сећам се шта је она рекла када сам њој у оно време био испричао за тај податак из „Рибникара" :
„Човече, а ја сам у мом одељењу у Панчићки (ОШ „Јосиф Панчић" - Баново брдо, Београд) била једино дете из разведеног брака!!! И тако кроз цело школовање, малтене све до краја гимназије!"
(Моја сестра је ишла у основну школу 1957-1965, а у гимназију 1965-1969.)
И на крају, да поставим оно чувено питање о кокошки и јајету.
Да ли је прво уследио распад породице па друштва, или је то ишло обрнутим током? Прво се распало друштво са свим својим темељним вредностима, па је онда почела да нам се распада породица?
Немам одговор на то питање.