Nastajanje i nestajanje jedne mitologije

Одмах да кажем да је овај текст чисто субјективне природе. Не усуђујем се да кажем да је лирски запис јер је за тако озбиљну књижевну форму ипак потребно бити озбиљан писац, али свакако је прожет лирским тоновима, онолико колико ја умем да искажем било какве лирске тонове. И, самим тим, текст је необјективан, врло могуће и нерационалан, помало носталгичан и са приличном дозом жала за нечим што је прошло и више никада неће бити исто.

Најпрецизнији опис овога што следи је један цитат који је Плаузибел окачила у једном свом коментару неким сасвим другим поводом, а који гласи овако:

"Opažanje ili percepcija je psihički proces upoznavanja relevantnih svojstava pojava i predmeta oko nas. Opažanje je jedan od osnovnih psihičkih procesa, nije pasivno odražavanje stvarnosti, već uključuje povezivanje čulnih podataka sa ranijim saznanjem, njihovo kategorisanje i pridavanje značenja."

Па зато користим прилику у овом малом уводу да јој се захвалим на томе.

 (Господарска механа)

Ово је, у ствари, прича о једној београдској улици (и још неколико околних улица) која је скоро нестала у овом нашем модерном времену убрзане урбанизације и још бржег протока капитала. Још увек та улица постоји под тим именом, али ја то што сада видим на том месту више не зовем тим именом.

Улица се зове Мајданска. Налази се у Београду, у подножју Бановог брда, на некадашњој старој Чукарици, на падини окренутој такође некадашњој фабрици шећера чија два димњака и данас штрче у небо, и према Хиподрому. Добила је своје име зато што читава улица лежи на једној огромној стени и некада, пре насељавања, била је мајдан камена.

Било је покушаја мењања назива улице. Рецимо, осамдесетих су станарима од електродистрибуције стизали рачуни на којима је писало да је то улица Душка Радовића. Али то никада није заживело, па је и електродистрибуција после неког времена одустала од тог назива вративши се опет на Мајданска улица.

Паралелна је ова улица са улицама Зрмањском (изнад) и Паштровићевом (испод) и протеже се у правцу исток-запад дужином од неких 300 метара.

Власник земљишта је почетком 20. века испарцелисао своју некретнину на плацеве приближно исте величине од око три ара и испродавао их новодосељенима, претежно радницима поменуте фабрике шећера и државног завода за ковање новца који је и данас у близини, код Цареве ћуприје. Мој прадеда је био радник у некадашњем старом млину који је данас срушен и уместо којег је на његовом месту, поред Брашованове зграде, потоњег БИГЗ-а, недавно никао хипер ултрамодерни суперсонични хотел.

У то време прадеда, дођош из Крагујевца, а у ствари избеглица са Косова и Метохије у тада још увек турској империји крајем 19. века,  и подстанар на Сењаку по доласку у Београд, купио је плац 1913. године, а са своја два сина је почео да зида кућу на том плацу у Мајданској у годинама када је катаклизма у виду Првог светског рата протутњала Србијом и међу Србима и када су му се синови вратили кући, један из концентрационог логора у Мађарској, други као ратни војни инвалид са преосталом српском војском после пробоја Солунског фронта. Знам тачну годину куповине плаца јер и данас поседујем оверену купопродајну тапију за та три ара из 1913. године писану руком адвоката за коју ми његове данашње колеге кажу да је права музејска вредност.

И сви остали станари те улице су на исти начин, мање или више, постали станари Мајданске зидајући своје куће полако, мало по мало, током двадесетих година прошлог века од својих никад довољно великих радничких плата од којих је требало створити и дом и прехранити обично многобројне породице.

Највећи продати плац од 11 ари који, заправо, излази на две улице, Мајданску и Високу, купио је тада извесни Боркановић, капетан речне пловидбе који је ту сазидао своју вилу и сматран је једним од најбогатијих људи тадашње општине Чукарица основане 1911. године.
У тој поменутој Високој улици, мало повише од некадашње Боркановића виле, преко пута, налази се и „Вила Радмила" која је припадала породици Савковић (потомак Бошко Савковић - ЛИНК) чија је тадашња глава породице био и један од најзаслужнијих људи за оснивање општине Чукарица и један од њених првих председника. Данас је у вили Радмила предузеће „Градитељ" и некакав уметнички (чини ми се) приватни факултет.

У почетку су становници Мајданске улице ишли у Топчидерску цркву, као најближу, зарад крштења, венчања, опела и служби, а онда је, 1932. године на парчету земљишта одмах изнад Боркановића куће никао Храм Светог Ђорђа у чијој изградњи су прилозима учествовале скоро све породице тадашње старе радничке Чукарице, колико год је ко могао. Ктитор је био извесни трговац Митар Јовановић, а храм је грађен између 1928. и 1932. Деценијама се међу становницима овог дела Чукарице препричавала урбана легенда да је Митар заправо преварио свог кума за неке новце у вези са баш тим парчетом земљишта на којем је храм, па су му онда у кратком временском периоду умрли жена и деца, те је Митар у знак покајања решио да ту подигне цркву. Потврде за још једну од многобројних прича међу Србима о кумовој слами, наравно, нема и вероватно у њој није истинито ништа сем да је несрећни Митар имао ту несрећну судбину и да је остао без породице, те да је заиста покренуо зидање Храма у чему су учествовали као задужбинари сви становници старе Чукарице. (До последњег реновирања Храма и осликавања новим фрескама пре неких петнаестак- двадесет година, на унутрашњим зидовима су се још увек налазиле камене табле са именима свих задужбинара међу којима сам ја могао да пронађем и имена моје бабе и деде.

Елем, од свог рођења па до пре седам година живео сам у тој улици у прадединој кући. Да будем баш прецизан иако то „лирски запис" не захтева, после рођења у Железничкој болници су ме заменили у породилишту и уместо да ме однесу само пар стотина метара даље у неку од дедињских вила, мене су донели у један стан у Гаврила Принципа број 23 који је мајка својевремено добила од војске јер је радила у војној штампарији. Пошто се деда на Чукарици упокојио само пар месеци пре мог рођења, моји родитељи реше да врате тај стан војсци и да дођу код бабе у кућу на Чукарици и да мене као шестомесечни бебећи пакет пренесу из круга двојке на тада далеку градску периферију. Па зато ја имам обичај да кажем да сам од рођења живео у тој прадединој старој кући и захвалан сам родитељима до неба што на питање где сам се родио не морам да одговарам са: "Преко пута пица парка."

И од тог судбинског преокрета у мом животу, већина мојих успомена је везана за ту кућу у Мајданској улици. (Остатак успомена се везује за Дорћол, крај око Бајлонијеве пијаце, где су живели други баба и деда, са очеве стране, код којих сам често боравио јер су у време мог одрастања бабе и деде много чешће замењивали вртиће, обданишта и остале сервисе за чување деце него што је то данас случај).

Кажем, много успомена...

Памтим, рецимо, да ниједна кућа у Мајданској улици није имала купатило и тоалет, већ су сви ту просторију правили накнадно, тек негде седамдесетих и осамдесетих година прошлога века. До тада се ишло у пољске клозете, а купао се како се ко снађе. Што би рекли, купао сам се у лавору, „до пола, од пола" до своје шеснаесте године... Вероватно зато ни дан-данас не волим да се купам и психичке припреме за тај хигијенски чин код мене трају читав дан. Трауме из детињства. Што се тиче пољског клозета, траума није остала. Вероватно захваљујући вазда присутним нокширима и киблама у свакој кући у улици.

Није ни чудо што су хигијенске навике свих нас, становника Мајданске улице, биле такве и што раније, током претходних шест деценија, нико није себи приуштио тај луксуз, макар и онај приручни, направљен у ћошку једне од соба, јер је и сама улица прикључена на градску канализацију тек негде око 1970. године. Памтим то јер су ме још тада научили да чим чујем минерско „ЧУУУУвАААј!!!" (разбијали су стену да би поставили цеви), ја побегнем у кућу. Занимљиво је да је улица тек тада била прикључена на градску канализацију иако је изградња тада нових зграда по Бановом брду отпочела много, много раније. Хоћу да кажем, јесте Мајданска улица била периферна улица Београда, али је била престоничка периферна улица у једном времену које је наговештавано као светла будућност.

И занимљиво је још да је пре прикључивања на градску канализацију улица била прво асфалтирана (пре тога калдрма коју су становници редовно одржавали чупкајући траву између камених коцки, свако испред своје куће), па је онда тај тада новопостављени асфалт по средини разбијан да би се поставиле канализационе цеви. Значи, још у оно време неки су прали паре асфалтирајући улице више пута. Углавном, тај асфалт са том различитом накнадно асфалтираном траком по средини улице, стајао је све негде до 2005. године када је улица опет, у року од само годину дана, асфалтирана три или четири пута без икакве потребе. Шта да се ради, асфалтна чума ушла међу Србе...

Углавном, после тог канализационог хигијенског просветљења почетком седамдесетих, улица је наставила са својим животом као и до тада. Оне нове становнике који су долазили, доносили смо из породилишта у те наше кућерке, оне који су одлазили односили смо на Топчидерско гробље, деца су расла, голубари укоченог врата пиљили и даље у небо, из башти допирао мирис багрема, липе и украсног цвећа, недељом мирисала недељна супа са резанцима или кнедлама по читавој улици и понеки пут и роштиљ, довикивало се преко тараба између два дворишта позивајући комшије на кафу или дотурајући тањире са свеже направљеним колачима, играли се кликери, између две ватре, скакутало се по „школицама" на једној нози идући „из разреда у разред" за баченим каменчићем, прескакало се преко ластиша, играо се бадминтон, пикао се фудбал на голиће тако што је једна статива ивичњак тротоара, а друга статива нека поломљена цигла....

Увече су се играле жмурке, шуге, нека бије нека бије, царе, царе говедаре, пентрало се на комшијске трешње, дружило се са џокејима и шталским момцима са оближњег Хиподрома на којем се проводило много времена знајући сваког од тадашњих касачких и галоперских шампиона у каквој је форми, колико може да постигне у недељу на тркама и слично...

Или се једноставно увече седело испод једне од три дрвене бандере са шкиљавом уличном светиљком (једна испред моје куће) и блејало, како то кажу данашњи клинци, глагољајући о свему и свачему, од препричавања филмова и књига, лагања о својим љубавним успесима, до поверљивих разговора о најновијим сазнањима о супротном полу.

Предност Мајданске улице је била у томе што су њоме дневно пролазила три по аутомобила, од чега је један био мој теча који није умео да уђе у гаражу с леве стране, него с десне, па је зато у званично једносмерну улицу вазда улазио из контрасмера.

Памтим да су моји другари из основне школе „Јосиф Панчић", који су махом становали у тада још увек новим зградама на Бановом брду, са мноштвом аутомобила који тутње около, волели да долазе на моје рођендане јер су ти моји рођендани имали обавезно и епилог са вечерњим играњем жмурки по двориштима, шупама и буџацима те мале улице у чему они око својих зграда и нису могли да уживају баш у истој мери као у Мајданској улици.

И све то време становници те мало скрајнуте тихе улице су, гледајући чежњиво новосаграђене зграде у суседној Зрмањској улици (на парној страни, на непарној су остали тада исти такви кућерци као и наши) у које се досељавају неки нови људи тек пристигли у Београд, помињали рушење.

Рушење и пресељење одатле је постало права мала митска прича. Памтим, док протутњавам на бициклу, тротинету или ролшуама поред њих, како још моја баба, седећи са својим исписницама комшиницима на шамлици или хоклици на тротоару испред капије дворишта, свако боговетно поподне или предвече, док се у рукама држи штрикерај или хеклерај, изговара реченицу:
„Пријо, а јесте ли чули да ће нас на пролеће рушити?"

Баба се упокојила давне 1972. године.

 Рушење тих наших кућерака је узбуркавало духове и крајем осамдесетих и током деведесетих када је чувени Жика Муштикла био бацио око на читав тај троугао омеђен улицама Пожешка, Кировљева и Паштровићева, али су се тада домороци Мајданске и осталих околних уличица одупрли налету тајкуна у повоју. Касније су од Жике Муштикле некако преузели право да ставе шапу на тај крај, претпостављајући с правом да би квадрат у становима изграђеним на тој локацији могао да се продаје папрено, браћа Карићи (предузеће Кубус), али ни они нису одмакли даље од планова за остваривање профита.

И било је, као и увек међу Србима, тих година жестоких препирки на састанцима у месној заједници „Михајловац" јер су једни жудели за тим да се из мрачних, влажних и зими вазда хладних нехигијенских кућерака преселе у велике, светле и топле станове (бољи живот је увек негде другде, а не тамо где јесмо у том тренутку, зар не?), а други нису желели никако да мењају свој дотадашњи начин живота. Потезали су се, богами на тим састанцима, и пиштољи. И памтим речи једног од жестоких заговорника рушења, док држи пиштољ у руци:"Једнога дана сазидаћу вам зграду и онда ћу одозго, са свог седмог спрата да вам пљујем на главу! Кунем вам се!"

Углавном, отпор тајкунима и модернизацији је у Мајданској и околним уличицама трајао све до пре десетак година.

А онда је онај што је махао пиштољем некада у месној заједници и претио, пре неких десетак година откупио некадашњу вилу Боркановића и тај највећи плац од 11 ари, срушио стару и прелепу вилу и на њено место посадио огромну зграду од 6-7 спратова која својим шпицем, као некакав брод својим прамцем, излази на Високу улицу. (Преко пута тог „прамца" његове зграде у овом тренутку на месту некадашњег Минела данас ниче велики Ада мол.)

Човек је остварио оно у шта се заклињао 15-20 година пре тога и заиста је сада могао свима да нам одозго пљује на главу пошто се он уселио на највиши спрат те своје зграде. Остварио је своје снове.
Што каже Радован Трећи:"Волим када дође човек са села у град, па се обогати!"

И одмах се дало наслутити да Мајданска улица, као и све оне остале околне улице више неће бити исте. Као домине које падају, један по један староседелац је продавао свој плац, почеле су да ничу нове зграде, тако близу једна другој да се у појединима прозори и терасе две различите зграде скоро додирују.

Храм Светог Ђорђа је сада, после 80 година свога постојања, заклоњен у потпуности том и осталим новосазиданим околним високим зградама, и више се не може видети како штрчи изнад сиротињских кућерака када се погледа тај део старе Чукарице одоздоле, од Аде. Ко тражи цркву, мораће да је пронађе у лавиринту кањона и ходника насталих ницањем зграда од 6 и 7 спратова у том делу Бановог брда, односно старе Чукарице који је у једном моменту своје прошлости чак био планиран да, уз помоћ државе и града Београда, буде конзервиран на неки начин и сачуван као крај града - музеј радничког покрета Чукарице, Београда и Србије.

Заборавих да напоменем да је стара Чукарица, односно овај део Бановог брда, због тадашњег састава становништва, то јест претежно радничких породица, и због своје традиције штрајкова отпора суровом капитализму, те јаког синдикалног покрета који су предводили социјалисти онога доба између два рата (Молим, обратити пажњу, не комунисти, него социјалисти!), дуги низ деценија после Другог светског рата често називана и „црвена Чукарица".

Ово је био омаж једном крају Београда који више не постоји, улицама које су се звале Мајданска, Висока, Зрмањска, Паштровићева, Пожешка од Хиподрома до Шумарског факултета, Владе Радовановића, Нодилова, Васе Стајића и Мирослављева.

Ти називи улица и данас званично и формално постоје.

Али то више нису те улице и то више није тај крај Бановог брда, Чукарице и Београда.