Химен није нешто о чему размишљам ових дана, а о хименопластици још мање, међутим јуче сам, као услугу пријатељици која је отишла на пут, извела из болнице младу жену након реконструктивне операције химена и отпратила је кући.
Десет година раније, пре као девојчица него девојка, она се нашла насамо са младим човеком из исте локалне азијске заједнице, добро познатим њеним родитељима, и он ју је брутално силовао. Она је затруднела и родила дете које је по рођењу дато на усвојење, а она и њена мајка су извеле прави подвиг, и њен отац никада није сазнао ни за силовање, ни за трудноћу. Да је сазнао, она мисли да би је убио. Она такође мисли, и десет година касније, да је она крива за напад, пошто је силовању претходило да се неколико пута насмешила силоватељу када су се срели на неким скуповима заједнице.
Она је, како чујем, имала среће јер наводно мајке, азијске муслиманке, у сличним ситуацијама углавном не стају на страну свог женског детета, већ на страну мужа и синова, па и активно учествују у кажњавању. "Трансгресије" ових девојака су различите, па је чак довољно само противљење уговореном браку. У медије доспевају тек најекстремнији случајеви, углавном они са смртним исходом за који се одомаћио назив од кога ми се диже коса на глави: "убиство због части".
Пре неку недељу, две девојке су киднаповане у једној лондонској улици. Неко од сведока киднаповања је обавестио полицију, али девојке нису пронађене све док старија од њих, двадесетједногодишњакиња, није полупреклана успела да побегне, добије прву помоћ и стигне до болнице. Њену млађу рођаку, деветнаестогодишњу муслиманку индијског порекла, нашли су у деловима у замрзивачу куће у коју су одведене, у зеленом, богатом предграђу Лондона. Њена грешка, како су штуро известили медији, била је у томе што се виђала са Арапином (иначе такође муслиманом).
Недавно сам чула занимљиве и запањујуће податке у емисији "Да ли треба да се удам за првог рођака"/Should I marry my cousin (http://www.bbc.co.uk/iplayer/episode/p056gvhm/should-i-marry-my-cousin), нпр. да 55% младих чланова пакистанске заједнице у Британији улази у брак са првим рођаком (оним што се код нас зове сестра или брат од тетке/стрица/ујака), док је податак за Брадфорд целих 70%!
Девојка коју сам јуче видела се ускоро удаје, не знам да ли за рођака. Брак је уговорен, младић наводно врло фини, али она се брине како ће обавити "дужност" прве брачне ноћи. Она је лепотица ситног стаса и делује као да се труди да изгледа још мања. Носи хиџаб и дугу сукњу и било јој је очигледно веома непријатно када је болничар клекао испред ње да јој обуче чизме. Могу само да замислим како јој је било непријатно што због хитности није било избора, па су хирург и сви који су асистирали били мушкарци.
Познато је да је ирански Велики ајатола Сајид Садик Рохани изадао фатву која не само да дозвољава реконструкцију химена, већ сматра да је жена после операције поново девица, aли изгледа да то не значи много за милионе обичних муслиманки - операције се очигледно, и поред фатве, изводе у највећој могућој тајности.
Пре много година, упознала сам социјалну радницу из Израела, Палестинку, која ми је причала о свом раду са девојкама из традиционалних средина чији би живот био у опасности од најближих сродника уколико би сазнали да су изгубиле „невиност“. Држава је плаћала трошкове хименопластике и целог система подршке коју су добијале. Оно што тада нисам могла да замислим и што ми је тешко схватљиво и сада је да у 21. веку, у космополитском граду у коме је живим, жртве силовања и даље страхују за свој живот, и то од својих најближих, и да саме, препуштене себи, штеде за спасоносну операцију. О свим психолошким ожиљцима и да не говорим.